petak, 19.09.2014.
O pužu
Dakle, krenem ja tako na posao, polako i lagano. A i kako ćeš drugačije kad je vani šugava kišurina koja traje danima. Mala spremana za školu cupka za mnom, pod punom rad(t)nom opremom, s čašom friško napravljenog smoothia. Da, napravila sam smoothie. Friški i fini. Pored nas cupka i Pas kojeg vodim kod mame. Jer, da citiram mamu „a kak bu jadan Pas sam doma“. Tako da nije dovoljno kaj se dižem u cik zore da napravim fini i friški smothie, nego još moram krenuti i 10 minuta ranije da Psa odvedem kod mame. Samo da napomenem i da vam opišem ozbiljnost situacije što se tiče mame i Psa, ako slučajno idem na večer van, moram ostaviti upaljeno svijetlo. Ne da zavaram potencijalne lopove, nego da, opet citiram mamu, „ne ostavim jadnog Psa u mraku, da se ne prestraši“. Odustala sam davnih dana od objašnjavanja da mu neće biti ništa u mraku, već navečer uredno ostavljam upaljeno svijetlo da mi Pas ne umre od straha i dižem se u ranu zoru da istog otpeljam kod mame.
No, da ne skrenem s teme, cupkamo nas dvije tako prema garaži, cupka Pas, sjednem u auto ništa ne sluteći i odjednom veli mi Mala „gle“. Dignem ja tako pogled i ugledam ogromnog puža golaća na prednjem staklu kako me gleda. Tko bi rekao da jedan „gle“ može izazvati dizanje kose na glavi!
Gleda puž mene, gledam ja njega. S gađenjem, barem što se moje strane tiče. Prva pomisao mi je bila da upalim brisače, a onda mi je odmah pred očima zabljesnula slika raskeljenog puža po cijeloj šajbi. Bljak! Onda sam zaključila da mogu voziti bez upaljenih brisača i da su isti precijenjeni. Ali čim sam izašla iz garaže, gle čuda, nisam ništa vidjela. Ako dam gas do daske, pa u zavoju naglo skrenem, hoće li puž otpasti sa stakla?!
Mala mi je nudila razna rješenja odstranjivanja istog s prozora, ali sva su nekako zahtijevala da dođem do dotičnog sluzavca, primim ga i maknem s auta. Mislim, nije meni nikakav problem doći do njega, pa čak ga ni gledati maknutog negdje kraj puta, ali dio „primiti ga“ nikako mi se nije sviđao. Čak štoviše, bio je apsolutno neprihvatljiv.
I tako smo stajali na cesti u, kako to naši političari vole reći, pat poziciji. Puž je uvukao rogove i nije imao nikakvu tendenciju silaska s auta, ja nisam imala nikakvu namjeru istog dodirnuti (koliko vremena treba za razviti telekinetičke sposobnosti?).Naravno da u tom trenutku nije bilo ni jednog susjeda koji bi mi uskočio u pomoć, što mi je u neku ruku i bilo dobro, jer sam nesmetano mogla vikati.
Vjerojatno bismo tako stajali i vikali još satima, da Mala nije preokrenula očima, rekla „o, Isuse Bože“ izašla iz auta, nataknula vrećicu na ruku i jednim pokretom maknula ljigavca i bacila ga u travu. Što da vam kažem, u životu nisam ništa hrabrije vidjela! Osim kad je istim takvim pokretom izbacila bogomoljku iz moje spavaće sobe, dok sam ja omotana u zavjesu s kuhačom u ruci vikala jednako glasno kao i sad u autu. Ni zavjesa ni kuhača se ne mogu objasniti.
Više nemam ništa za reći. Ja ću pokušati zaboraviti današnje jutro, puža koji me gleda i sad sam sasvim sigurna da nikada neću kupiti kremu protiv bora s puževom sluzi, a Mala će pokušati zaboraviti na još jednu neugodnu epizodu u koju smo uključene ja i životinje s više od četiri nogu ili one bez njih.
Jedini sretni u današnjem jutru bili su Pas koji je otišao na čuvanje kod mame i mama koja je čuvala Psa. I možda puž koji je za prešao udaljenost od 10 metara nikad brže u životu.
- 18:56 -
