Valentinovo na izdisaju
Pun mi je zid i klinac srčeka. Puno mi je srčeko. Između mene i srčeka nema više zida. Srčeko će mi otkazati dok ne isplatim neke druge zidove. Eto, to je skoro pa bilanca ovogodišnjeg Valentinova.
Skoro, jer na panou u holu vrtića je osvanuo srcogram, a na njemu piše da moja kćer nije poslala svoje strelice ni na jednu stranu. Nju su, tako mi svega, bocnule dvije: Andreova i Ivanova.
Dvije su bile i šalice sa srčekima. Sin ne želi svoju intimu dijeliti s javnošću i bližnjima (srećom, nije na mater), pa se svoje odriče.
- Ok. Daj ovamo. Ja ionako imam dva dečka!
Jedna za šalica poklon za Andreja, druga za Ivana (Woow! Što me stvarno voli?!) i evo je natrag iz vrtića s čokoladama. Njami! Ljubav je slatka.
- Daš malo čokolade?
- Ne može! To sam dobila od dečka!
- Ti mene uopće ne voliš!!
- Mamu volim do kamenja što leti po svemiru, tatu do aviona, a tebe do trave.
- I ja tebe volim do korijena te iste trave.
- A ja tebe do rupe u vulkanu.
- Moja ljubav prema mami je veeeelika kao Rusija, a prema tebi kao San Marino.
- A moja ljubav prema tebi je daleka kao „Švecka“. Evo ti kocka!
Dječja ljubav je lijepa ma koliko visoka, duga i široka bila. Od odrasle ljubavi ljude ponekad boli glava. Ljudi s glavama nisu na čisto. Muškarci uglavnom, jer su višeglava bića. Oni preko 40 sanjaju o dugonogim 20-godišnjakinjama. Oni od 20 o tetama preko 40. Ta velika djeca misle da će na taj način lakše doći do sexa, nekima fali mama, a nekome su žene s 40 taktilnije, ma što značilo. Žene od 40 znaju što hoće. No, takva čuda ne postoje
Hvala Bogu, još jedno Valentinovo je iza nas i sad mogu s mirom oprati suđe. I sve ostalo što mi je suđeno.
|