e. Da li je Isus začet bez udela zemaljskog oca?

Čitajući interpolirano 'Evanđelje po Mateju' vidimo da se nameće pogled kako je Isus navodno začet bez biološko-reproduktivnog udela blaženog Josipa: »I ne poznavaše je /– Mariju/ dok ne rodi sina. i dade Mu ime Isus.« (1:25) – Marija je, kao Josipova zaručenica, navodno i pre nego što je spoznala tesara Josipa kao muškarca i muža bila noseća: »... Pre nego što se sastaše, nađe se da je začela od Duha Svetoga.« (1:18). – Sami hrišćanski redaktori, koji su robovali lažnim predstavama o svetosti i čistoti dali su time povoda i komocije neznabošcima i rabinima da kasnije u talmadskim traktatima i u 'Poreklu Isusovom' (Toledoth Ješu) predstave Mariju gotovo kao nečasnu ženu. U gnostičkom 'Evanđelju po Filipu', gde se Duh vidi kao Ženski Princip, zapaža se: »Neki su rekli: "Marija je začela od Duha Svetog". Oni greše. Oni ne znaju šta govore. Kada je još žena začela sa Ženom? Marija je devica koju nijedna sila nije obeščastila.« (17)
Marija jeste Devica, Žena Čistote i Svetosti, jer je kao duša došla iz Devičanskog Neba. Jeste Devica jer je se devičansko Nebo spustilo na nju. Ona je devstvenički začela po Duhu, po volji Duha, uz nadahnuće Duha, uz pomoć Duha, ali ne od Duha, bez udele biološkog oca. Duh je vodio sveto Začeće koje je se desilo o prolećnu ravnodnevicu. I Duh je svagda vodio Sveto Biće koje je se rodilo od Device Marije i Devstvenika Josipa. Na početku gnostičkog spisa ‘Tumačenje duše’ čista nebeska duša se predstavlja devicom: »Mudri koji behu pre nas dali su duši žensko ime. Uistinu, ona je – čak i po svojoj prirodi žena. Ona ima i matericu. Sve dok je sama sa Ocem, ona je devica i dvopolna je. Ali kada je pala u telo i dospela u ovaj život, tada je pala u ruke mnogim razbojnicima.« – U paraboli o deset devica Gospod govori o nebeskim dušama, koje su na zemlji zadržale svetost i spoznaju i koje to nisu. U ‘Evanđelju po Filipu’ se još iznosi: »Valja reći tajnu: Otac Sviju sjedinio se sa devicom koja je došla Odozgo, ...« (Vs. 82).
Iako Primus, Pseudo-Matej, ne priznaje blaženog Josipa tesara kao Isusovog oca, ipak dolazi u narativno-ukaznu koliziju gde, govoreći o negodovanju žitelja Nazareta, afirmativno iznosi tvrdnje kojima se potvrđuje Josipovo očinstvo: »Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se njegova majka Marija ...?« (13:55) – Markantno je to da je izbegnuto da se spomene ime Josip. Kod Sekundusa možemo naći podmetanje gde se drvodelja Isus naziva navodno po majci, a ne po ocu, kako je bio već ondašnji rodoslovni običaj u Izraelu: »Nije li ovo drvodelja, sin Marijin i brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov?« (‘Marko’, 6:3) Kod Kvartusa apostolu Filipu se u usta stavljaju reči: » Našli smo Onoga za Koga pisahu Mojsije u ‘Zakonu’ i Proroci, Isusa sina Josifova iz Nazareta.« (1:45) – Takođe, na mestima u kanoniziranim evanđeljima gde se spominju Isusova braća i blažena Marija, izbegava se da se spomene i naznači postojanje Isusovog biološkog oca, pa se stiče lažni utisak da je on rano umro, iako je kao i Marija bio gotovo stalno u Isusovoj pratnji: »... Gle, majka i braća Njegova stajahu napolju želeći da govore s Njim.« (‘Matej’, 12:46; v.: ‘Jovan’, 2:12) – 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' ukazuje nam da su oba Isusova roditelja do kraja Isusovog zemaljskog života, do vaznesenja sa Maslinske gore, pratili svoga prvorođenca, te da ih je On na kraju uzeo sa sobom u Nebo (96:14).
Apostol Pavle Isusa vidi kao očiglednog i obećanog Judinog i Davidovog potomka: »Pamti Isusa Hrista vaskrsloga iz mrtvih, od semena Davidova, ...« ('Timoteju', II, 2:8) – »... Po telu rođen od semena Davidova, ...« ('Rimljanima', 1:3; v.: 9:5, 'Dela', 13:22-24; 'Jevrejima', 7:14). Inače, biti Davidov potomak, oduvek je bila dika među Judejcima; izraelske starešine sabrane u Hebron da Davida proglase za kralja svečano potvrđuju: »Evo, mi smo od tvoje kosti i od tvoga mesa.« ('Samuel', II, 5:1) – Kraljevsko Judino pleme je, inače, kroz bračne veze bilo pomešano sa sveštenim Levijevim plemenom, što potvrđuje i rođačka veza između blažene Marije i Elizabete, žene sveštenika Zaharije.
O Isusu se u evanđeljima stalno govori kao o Davidom potomku (sinu, izdanku), no tu se nameće pitanje, kako može biti Davidov potomak po ocu (‘Luka’, 2:4), kad mu Josip navodno nije bio otac: »Jakov rodi Josipa muža Marije, koja rodi Isusa zvanog Hrista.« (‘Matej’, 1:16) – Još Julijan Autokrata prebacuje hrišćanima da ako Isus nije Josipov sin, to se na Njega ne mogu ni odnositi proročanstva da se palica vladalačka neće odvojiti od Judinog roda: »Kako bi mogao da potiče od njega /– od Jude/, kada po vama, nije rođen od Josipa, već od Duha Svetoga.« (‘Protiv Galilejaca’, 253 E) – ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ ukazuje da je Isus i po majčinoj i po očevoj liniji bio Davidov potomak (8:9; videti i početak). – U starom Sinajsko-sirijskom verzionom rukopisu (Sinaitic Syriac) redak 1:16 iz Primusa (»Jakov rodi Josipa muža Marije, koja rodi Isusa zvanog Hristos.«) nešto je ubedljivije postavljen, i verovatno predstavlja stariju varijantu pripovesti o Začeću: »Jakov rodi Josipa; Josip, za koga je bila zaručena devica Marija, rodi Isusa, nazvanog Hristos.«
Q-Evanđelje ukazuje da je Arhanđeo Gabriel ne samo blaženoj devstvenici Mariji već i blaženom devstveniku Josipu najavio da će od njih biti začet i rođen Gospod Ljubavi: »Anđeo Gabrijel bi poslao od Boga, u galilejski grad, po imenu Nazaret, devici zaručenoj s čovekom koji se zvao Josip, iz Davidovog doma; a devici bi ime Marija. A Josip bi pravedan i razborit um, i bi vešt u svakojakim načinima obrade drveta i kamena. A Marija beše nežna i uviđavna duša, te tkaše zastore za Hram. I oboje behu čisti pred Bogom. A od njih dvoje bi Isus-Marija, koji je nazvan Hrist« (2:1-2) – Hrist se predstavlja ne samo kao plod Marijinog krila već i Josipovih bedara: »A istoga dana javi se Josipu u snu Anđeo Gabrijel i reče mu: "Živeo, Josipe, ti koji si obilno pomilovan, jer Očinstvo Božije je sa tobom. Blagosloven ti si među muškarcima i blagosloven biće plod tvojih bedara." – A kad Josip razmišljaše o ovim rečima bi zbunjen, te mu Anđeo Gospodnji reče: "Ne boj se Josipe, sine Davidov, jer si našao blagonaklonost od Boga; i evo, ti ćeš dobiti dete, i nadenućeš mu ime Isus-Marija, jer Ono će izbaviti narod Svoj od grehova njegovih." – A sve ovo dogodilo se da se ispuni što je zapisano u ‘Prorocima’: "Evo, Devojka će zaneti i zatrudneti, i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emmanuel (što će reći: ‘Bog u nama’)". – Tada Josip ustavši od sna učini kako mu je zapovedio Anđeo, pa uđe Mariji, svojoj zaručnici, i ona zanese u svome krilu Svetog Jednog.« (2:9-12) – Po Primusu Josip je Mariju polno-reproduktivno poznao tek kad je rodila svoga prvog sina, Isusa (1:25).
Ebioniti i nazareni, koji su imali bolju upućenost u ove tokove, koji su odbacivali permanetno fizičko Marijino devičanstvo i začeće bez oca, bili su po ovom pitanju na meti osude crkvenih bogoslova koji su se oslanjali na redigovane evanđelske tekstove. Eusebije iznosi za ebionite: »On /Hrist/ se, po njima, rodio iz bračne zajednice Marije i njenog muža.« ('Historija Crkve', II, 27; v.: V, 8)
Isus je, dakle, rođen iz čistog duhovno-fizičkoj spoja blaženog Josipa i blažene Marije. Začeće Bogočoveka Isusa Hrista je bilo čisto u tom smislu što su se blažena Devica Marija i blaženi Devstvenik Josip po Božijoj volji darujuće sjedinili. Dakle nisu se spojili po volji slabog mesa sklonog grešenju, već po volji i uz vodstvo Duha Sile, Devičanskog Duha. Psalmista deklamuje: »Evo, grešan sam već rođen, u grehu me zače majka moja.« (51:7)
Kao što je prirodno začela, tako je i Devica Marija prirodno rodila Isusa. Prirodni zakoni su i Božiji zakoni, i Bog ne stoji iznad Svojih zakona.


r. Da li je Isus bio oženjen?

Prateći izlaganje ‘Evanđelja Savršenog Života’ vidimo da Isus u mladosti biva oženjen sa devojkom Mirjam: »A u osamnaestoj godini svoga /životnog/ veka, Isus se oženi sa Mirjam, devstvenicom iz Judina plemena, sa kojom življaše sedam godina; i ona /potom/ preminu, jer Bog je uze, da bi On mogao poći ka uzvišenim stvarima koje imaše da ostvari, da bi propatio za sinove i kćeri ljudske.« (6:13). Upravo kod starih Judejaca se smatralo da je za muškarca osamnaesta godina bila optimalno podesna za brak: »S pet godina – za Štivo s deset godina – za učenje Mišne, s trinaest – podvrgnut je zapovesti, s petnaest – za učenje Talmuda, s osamnaest – za brak, s devetnaest – u pregnuća, s trideset – u snazi, ...« (‘Poglavlja otaca’, V, 18) – Možemo pretpostaviti da je predaja Isusov brak sa Mirjam, koja je preminula, kasnije predstavila kao brak Isusovog oca Josipa, koji po preminuću žene, u starosti uzima za novu ženu devicu Mariju. Origen u svom 'Tumačenju na Evanđelje po Mateju' iznosi za Josipove sinove: »... Kazuju neki, na osnovu predanja, nađenog u 'Evanđelju po Petru', kao što je naslovljeno, te u 'Jakovljevoj knjizi', da su oni bili Josipovi sinovi od prethodne žene, koja je bila pre Marije.« (X, 17) – Da bi Josipa prikazao kao 'nemoćnog' za biološko-seksualnu reprodukciju sa Marijom, Epifanije Kiparski prenosi stav da je u vreme kada je Marija bila zaručena za njega on imao oko 80 godina života i 6 sinova iza sebe (Haer., 51, 10).
Tokom cele Njegove prosvetiteljske misije u Izraelu pored Isusa nalazimo i preobraćenicu Mariju Magdalenu: ona pomazuje Njegove noge na početku Njegovog puta (11:1-2) i Njegovu glavu na kraju njegovog puta (65:2-5). Posle Isusovog pogreba i sahranjivanja u grobnicu u vrtu Josipa iz Arimateje, Magdalena se upućuje na Njegov grob sa miomirisnim začinima da pomaže i Njegovo položeno telo (84:l).
Marija Magdalena prva vidi Vaskrslog Gospoda, svoga Učitelja i druga (84:10-14).
Kada za večerom Vaskrsli Spasitelj počinje učenicima da objašnjava red Zajednice, Marija prva istupa sa pitanjem (91:2). Gnostički 'Dijalog Spasitelja' Mariju pominje zajedno sa Judom, Tomom i Matejom, prikazuje se kako Spasitelju upućuje pitanja. Ona se ubraja u učenike koji su upućeni u najviše dubine Hristove reči: »Izgovorila je ovo kao žena koja je razumela u potpunosti.« Na osnovu njenih pronicljivih odgovora Hrist za nju zapaža: »Razbistrila si izobilje Onog koji otkriva.« U 'Pistis Sofiji' Isus više puta pohvaljuje i potvrđuje Marijina proinicljiva i izvrsna zapažanja, te ukazuje da je njeno srce Nebeskom Kraljevstvu više predano nego što je to slučaj kod njene braće.
Vazneti Gospod uzima sa sobom u Nebo i Svoju družbenicu Mariju (95:8 ), kao što su nekada pravednici Enoh i Ilija bili preobraženi i uzeti u Oblaku Slave u Nebo, u Kraljevstvo Svetlosti. Po crkvenoj pak predaji, Marija Magdalena je navodno umrla u Efesu, a njeni posmrtni ostaci, po naređenju cara Lava IV (886.-912. g. ne.) preneti su u Carigrad i smešteni u monastir Svetog Lazara.
I koptski gnostički kodeksi iz Nag Hammadija, bez obzira što ne nose snagu relevantnih i pouzdanih dokumentarnih svedočenja, ipak maglovito reflektuju neke predstave koje govore o posebnoj družbeničkoj prisnosti i povezanosti Isusa i Marije Magdalene. Tako se u pseudoepigrafu 'Evanđelje po Filipu' iznosi i sledeće: »[Spasitelj je] voleo Mariju Magdalenu više nego [sve] učenike [i] često je ljubio njene [usne]. Ostali [učenici] su im doši [i] postavili [Mu] zahteve. Rekli su Mu: 'Zašto je voliš više nego sve nas?' – Spasitelj im odgovori: 'Zašto ne volim vas tako kao nju’?« (Vs. 55) – Hrist, Sunce Ljubavi koje sve greje, sve Svoje učenike i sledbenike podjednako je voleo i voli (njegovi miljenici su pak bili oni koji su se pravedničkim življenjem otvarali za Svetlo Ljubavi); međutim sa Marijom Magdalenom, koja mu je vibraciono bila naročito bliska i srodna, od Oca predviđena, Spasitelj je ostvario najprisniju povezanost, imao je najaču duhovno-nadopunjujuću prožetost u Duhu Svetog Jedinstva.
U 'Evanđelju po Mariji Magdaleni' gde se fabularno fingira tobožnji sukob Isusove družbenice i Petra, Hristovom namesniku se pripisuju sledeće reci: »Petar reče Mariji: ‘Sestro, znamo da te je Spasitelj voleo više od ostalih žena. Reci nam reči Spasitelja po kojima Ga pamtiš, koje ti znaš, a mi ih ne znamo, niti smo ih čuli’.« (CB 5:5-6) – Steni izvađenoj iz Velike Stene u usta se stavlja pitanje za Spasitelja: »Je li On, doista, nasamo govorio sa ženom, i to bez našeg znanja? Hoćemo li se okrenuti njoj i slušati je? Da li je nju izabrao naspram nas?« (CB 9:4) – Leviju se pak pripisuju reči kojima osuđuje Petrovu 'preku narav': »Ako ju je Spasitelj učinio dostojnom, ko si ti, doista, da je odbacuješ? Sigurno je Spasitelj izvrsno poznaje! Zato ju je voleo više od nas.« (CB 9:8-9)
Isusova prisna veza sa Marijom Magdalenom pre bi se mogao okarakterisati kao partnerstvo i družbeništvo, nego kao brak. Upravo se tako i u 'Evanđelju po Filipu' predstavlja Isusov spoj sa uzornom ženom Marijom: »Sa Gospodom su uvek išle njih tri: Njegova majka Marija, i njena sestra, i Magdalena koju zovu Njegovom družbenicom« (Vs. 32)
Isusov život obeležavaju dve suprotnosti sa ženske strane: dok za majku ima blagoslovenu i posvećenu Devicu, za najprisniju družbenicu ima onu koja je nekada bila opsednuta bludnica, i iz koje je Isus isterao 7 demona. Magdalena, koja je bila duboko pala u zamku satanskog mamljenja i čulnog opčinjavanja, posle susreta i povezivanja sa Isusom, te svog preobraćenja, postaje živi uzor predane duhovne žene, koja na svom životu potvrđuje Isusove reči da u Božije Kraljevstvo pre ulaze bludnice i carinici koji se kaju, nego fariseji i književnici koji ostaju u učmalosti samodostojnosti i gramzivosti.
Kada se vraća iz pustinje nadvladavši četiri velika iskušenja Gospodara Tame koji vlada svetom uz sedam svoja kneza, Pomazani dobija od majke zlato, tamnjan i smirnu, darove koje su mu negda u detinjstvu doneli istočni magijci; deo smirne Isus daje Mariji Magdaleni (10:2), onoj kojoj ukazuje da joj Sveti Otac-Majka oprašta mnoge grehe, jer je i veliku ljubav imala za svo Božije stvaranje, pa čak i za ribe u moru, a ljubav je ta Sila koja pokriva mnoge grehe i omogušava da se sve negativnosti nadvladaju.
Nepronicljiv čitalac kanoniziriranih evanđelja pomislio bi da su Marija Magdalena (koja je poreklom bila iz Magdale) i Marija iz Betanije, Lazareva i Martina sestra, dve različite osobe, no stvar ne stoji tako. Godine 591. rimski pontif Gregorije I u jednoj svojoj propovedi iznosi: »Verujemo da je žena koju je Luka nazvao grešnicom, a koju je Jovan nazvao Marijom /iz Betanije/, ona Marija iz koje je, prema Marku, isterano sedam demona. A šta ovih sedam demona znače, ako ne sve poroke?« (Hom. 33) – U Betaniji, obližnjem naselju koje je se nalazilo istočno od Jerusalima (56:7), u domu Magdalene, njene sestre Marte i ljubljenog sledbenika Lazara, Isus je često navraćao i zadržavao se (v.: 64:1, 65:1, 67:1, 70:1, 71:1).
Gospod, koji je bio u braku, i sam blagosilja brak u kome su muškarac i žena »savršenom ljubavlju i naklonošću sjedinjeni« ('Dvanaestorica', 92:2) – No On ukazuje da se Bogu, osim u braku, može i van braka služiti, tj. da su neki određeni da ostanu bezbračni radi Kraljevstva Mira: »... Tu su neki bezbračni koji su se iz utrobe majčine tako rodili; i tu su oni koji su od ljudi postali bezbračni; i tu su od onih koji su sami sebe učinili bezbračnima radi Kraljevstva sa Nebesa.« (42:8) – Kod Primusa, umesto 'bezbračni' (grč.: ágamoi) stavljeno je 'uškopljenici', 'evnusi' (eynoýchoi), čime je ispalo da Isus nalaže i podržava telesno sakaćenje; tako, shvativši taj redak doslovno, znameniti bogoslov Origen je sam sebe kastrirao. U tzv. 'Apostolskim pravilima' dobrovoljno uškopljavanje se osuđuje: »Ako je po nasilju ljudi evnuh takav postao, ili su mu muški udovi odsečeni za vreme gonjenja, ili je takav rođen, a dostojan je, neka bude episkop. Koji je sam sebe obezúdio /akrMtriásas/, neka ne bude klerik; jer je samoubica i neprijatelj Božije tvorevine. Ako je neko, budući već klerik, sebe obezúdio, neka se svrgne; jer je ubica sebe samog.« (Pravila 21-23) U 'Oktaviju' se pronicljivo zaključuje: »Zar onaj, ko je odlučio da uškopi sebe, ne vređa Boga? za Koga misli da Ga time umilostivi. Jer ako bi Bogu bili ugodni uškopljenici, On bi ih sam /odmah/ načinio.« (Pogl. 24)
U ranome hrišćanstvu i devstveni posvećeni i bračni posvećeni život imali su značja i svoje pobornike i nosioce (v.: 'Korinćanima', I, 7). Svaki klerik mogao je biti u braku: »Đakoni da budu muževi jedne žene.« ('Timoteju', I, 3:12) – »Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, ...« (I, 3:2) – »... Da po svim gradovima postaviš presbitere, kao što ti zapovedih: ako je ko besprekoran, muž jedne žene, ...« ('Titu', 5-6) 'Apostolska pravila' respektuju bračnost svih klerika; tako se u petom pravilu iznosi: »Episkop, ili presbiter, ili đakon neka ne izgoni svoju ženu pod izgovorom pobožnosti. Ako je otera, neka bude odlučen /od Crkve/, a ako ostane uporan u /tome/, neka bude svrgnut.« Kasnije se pojavljuju sekte koje traže uzdržavanje od braka, odnosno koje zabranjuju ulaženje u brak (npr. enkratiti i hijerakiti), odnosno brak vide kao zlo; institucionalizovana crkva počinje da donosi kanone koji svešteniku, ponajprije episkopu zabranjuju bračni status. Tako se u dvanaesto pravilu Šestog Vaseljenskog sabora izražava zgražavanje nad bračnim sveštenstvom: »Saznali smo i ovo: u Africi, Libiji i po drugim oblastima, neki od ondašnjih bogoljubaznih predstojatelja nastavljaju da žive zajedno sa svojim ženama i nakon što je nad njima obavljeno rukopoloženje, te na taj način postaju predmet sablazni i spoticanja za narod.« U Crkvi Rima uspostavlja se pravilo da oni koji su dostojni rukopoloženja i za đakona i sveštenika, obavezuju se da više neće živeti u braku sa svojim ženama. – Od monaha se takođe traži potpuno bračno udaljavanje, iako je smisao monaštva ne u bezbračnosti, već u udaljavanju, uzdržavanju i pošćenju od sveta. Nikefor Ispovednik ustanovljuje vrlo represivno i besmisleno pravilo za oženjene monahe: »Ako neki monah napusti sveti čin i bude jeo mesa i ženu sebi uzme, pa neće da se vrati /u monastir/, takvog treba podvrgnuti anatemi, te ga na silu opet obući u monašku odoru i zatvoriti ga u monastir.« (Prav. 35) Na saboru u Rimu marta 1074. godine rimokatolički pontif Grgur VII (Hildebrand), započeo je svoju 'reformu' crkve: sveštenicima je zabranjena ženidba, a od već oženjenih sveštenika je zatraženo da otpuste svoje žene, kako bi mogli biti 'istinski' Hristovi vojnici, ecclesia militans. Iako je papin dekret o obaveznom celibatu klerika naišao na veliki otpor u zapadnoj Evropi, njegova implementacija pokazala je se nezadrživom. Zašto je sveštenstvo celibata moglo o Isusu da gradi i pronese sliku samo kao o bezbračnom Čoveku, jasno je iz samog njihovog krnjeg gledanja na svetost i bogougodan život.
Da Isus nikada nije bio u braku, to bi najpre apostol Pavle ukazao u svojim brojnim poslanicama. On nas stalno poziva da se ugledamo na Hrista. Međutim kada govori o prednosti devstvenog bezbračnog života Pavle ne ukazuje na Hrista već poziva da se ugledamo na njega: »A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao što sam i ja.« 'Korinćanima', I, 7:8, v.: 7:40)

b. Da li je Isus pogubljen u petak ili u sredu?

Provizorno čitajući novozavetne evanđelske izveštaje da se nazreti da je po Kvartusu Isus pogubljen u petak a po tzv. sinoptičarima u četvrtak. Međutim ako je Gospod vaskrsao u nedelju, odnosno nešto pre nedeljnog svanuća, kako se vreme Isusovog počivanja u grobu od petka/četvrtka može uklopiti u njegovu najavu da će biti mrtav tri dana i tri noći (koju daje farisejima koji su tražili znak Mesije od Njega): »Zli i preljubotvorni naraštaj traži znak, i neće mu se dati znak osim znaka proroka Jone. Jer kao što je Jona bio u utrobi morske nemani tri dana i tri noći, tako će biti i Sin Čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći.« ('Matej', 12:38-40; cp.: 'Jona', 2:1). – Ako Isus nije tri dana i tri noći pre Vaskrsnuća počivao u grobu od telesnog kamena, onda je On obmanuo ne samo fariseje već i Svoje sledbenike. Jer i njima On slično ukazuje, tako se u 'Evanđelje po Marku’, 8:31 prezentuje: »I poče ih učiti da Sin Čovečiji mora mnogo da postrada i da bude odbačen od starešina, prvosveštenika i književnika, da će ga ubiti i posle tri dana će vaskrsnuti« (v.: 9:31; 'Matej', 27:63). Misleći na hram svoga tela podozrivim Judejcima Isus ukazuje: Srušite ovaj hram, pa ću ga za tri dana podići.« ('Jovan', 2:19)
Stari Jevreji, kao i Rimljani, dan su delili na dvanaest časova; sam Isus kaže: »Zar nema dan dvanaest časova?« ('Jovan', 11:9) Noć, koju su delili na četiri straže, takođe je imala 12 časova. Dakle, kada Isus kaže da će u krilu zemlje Njegovo telo provesti tri dana i tri noći (duša je naravno za to vreme sišla u Had, onostrano kraljevstvo mrtvih, gde je posvedočio Sebe – 'Dvanaestorica', 96:19), On nedvosmisleno misli na 72 časa (cp.: 'Postanak', 1:4-13); karakteristično je da je Isus imao 72 učenika.
Ako je Isus vaskrsao u nedelju pre svanuća, da bi Njegovo telo počivalo u grobu tri dana i tri noći on je još u sredu morao biti raspet; znamo da je Svoje poslednje reči na krstu izgovorio u devetom času dana (tri posle podne); 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' nas izveštava da je u grob položen oko devet sati uveče (u našu sredu, jevrejski četvrtak, s obzirom da je njima dan počinjao zalaskom sunca): » ... A beše oko početka druge straže kad oni sahraniše Njega, zbog judejskog dana pretspreme, ...« (83:4) – Ukazuje se da je Hrist Božiji u sredu, u polovinu sedmice, kako je proročanstvo najavljivalo, bio pogubljen: »Naime, ovo se dogodilo da se ispune Pisma: 'Nijedna njegova kost neće biti slomljena', i još jedno: 'U sredini sedmice Mesija će biti smaknut.' (82:32; cp.: 'Danilo', 9:24-27) – Dakle, Isusovo telo je u kamenom grobu zasigurno počivalo najmanje tri dana, najmanje 72 časa: od 21 h srede do 21 h subote.
A za žene iz Isusove pratnje koje su svetiljkama razgledale gde je i kako je Isus sahranjen, izveštava se: »... Vratiše se, i mirovaše, budući da je v e l i k i d a n; a po taj dan kupiše i pripremiše mirise i pomasti, i sačekaše svršetak sabata.« (83:7) – Miro za pomazanje pokojnika žene nisu mogle kupiti ni u subotu (jer tada trgovine nisu radile), ni u četvrtak, koji je i po Kvartusu (19:14.31) bio veliki dan (jer taj četvrtak je bio jedan od sedam godišnjih sabata; cp.: 'Levitska', 16:31, 23:24, 16:31, 23:15.39.26-32, i 23:26-32), već samo u petak. Vidimo, dakle, da su dva različita sabata (cp.: 'Matej', 28:1 – »A posle sabatâ, ...« – Opsé de sabbátMn; sabbatMn je imenica u genitivu množine) jedan godišnji a drugi sedmični, pali u intervalu između Isusove smrti i Njegovog vaskrsnuća u prvi sedmični dan.

g. Da li je se samo jednom ili mnogo puta Hrist utelovio?

Čitajući provizorno 'Bibliju', možemo zapanjujuće zaključiti da je Bog Svoje Proroke i Svoga Spasitelja dao samo jevrejskom narodu, koji je nazvan izabrani narod. Pišući protiv hrišćana rimski imperator Klaudije Julijan se pita da li je Bog, Bog samo za Jevreje ili i za druge narode (v.: 'Rimljanima', 3:29): »... Ako On nije samo Bog Judejaca, nego i neznabožaca, zbog čega je Judejcima poslao blagosloveni proročki dar u izobilju, i Mojsija, i sveto miro, i proroke, i Zakon, i neverovatne i čudesne elemente njihovih mitova? /.../ Na kraju im je poslao i Isusa, a nama nije poslao ni proroka, ni sveto miro, ni učitelja, ni glasnika da nam javi o Njegovom čovekoljublju koje će jednom, iako kasno, svakako doći i do nas. Čak je pustio da desetinama hiljada godina, ili ako više volite, hiljadama godina, ljudi u krajnjem neznanju služe služe idolima, kako ih nazivate, od mesta gde Sunce izlazi, pa sve do mesta gde zalazi, i od krajnjeg severa do krajnjeg juga, svi osim tog malog plemena koje se pre manje od dve hiljade godina naselilo u jednom delu Palestine. Jer ako je On podjednako Bog svih nas, i Tvorac svih, zašto je nas ostavio? /.../ Stoga, ako nije obratio pažnju na naša duševna dobra, i nije se pobrinuo ni za naše fizičko stanje, i štaviše, nije nam poslao ni učitelje ni zakonodavce kao što je Jevrejima poslao Mojsija i Proroke koji su za njim usledili, zbog čega bismo prema Njemu osećali dužnu zahvalnost?« (Katá GalilaíMn, 106 C.D-C. 138 C-D – 141 C – prevod: Aleksandar Popović) Tačno je da je Gospod u Izrael poslao najviše Svojih glasnika i proroka (i zato se Jevreji nazivaju izabrani narod); tačno je da je Logos Božiji bio najavljen od izraelskih proroka i otelovio se u Palestini. No pre Svoje poslednje inkarnacije, Logos Božiji je imao mnoga druga utelovljenja. Da nije bilo tako, svet bi bio u najdubljoj Tami bačen, iz koje bi Spasenje bilo gotovo neostvarljivo. U 'Knjizi prokora Malahije', koju su Judejci uzimali kao svoju poslednju profetsku knjigu, nalazimo ukaz koji pokazuje da su mnogi narodi, zahvaljujući silaženju Svetog Logosa, znali za čistu, beskrvnu žrtvu: »Od istoka do zapada veliko je Ime Moje među narodima. I na svakom mestu prinosi se kâd i žrtva čista Imenu Mojemu, jer veliko je Ime Moje među narodima.« (1:16) Naravno, i nečista, krvna žrtva (koju su Judejci preuzeli od mnogobožaca) prinosila je se širom sveta, jer i satanski duh je slao u meso svoje glasnike i neprestano zavodio ljudsko mnoštvo.
Ako pogledamo predanja i kultove naroda sa različitih podneblja možemo videti da svi oni u nekom obliku poznaju euharistiju, žrtvu-pričesnicu od hleba i presečenog vina, te čistu žrtvu-paljenicu, kađenje tamjanom. To je još jedan pokazatelj da je Gospod u različitim Svojim inkarnacijama, različitim narodima, davao iste sakramente. Svi su u nekim vidovima čuli za zajedničke večere ljubavi (agape) i za prinošenje hleba i pomešanog vina. Gospod je svagda pozivao da se blagodarno jede i žrtvuje od Njegovog preobraženog Mesa i Njegove preobražene Krvi, koje sakramentalno najbolje oličavaju (beskvasni) hleb i presečeno vino. Međutim ta sveta tajinstva koja predstavljaju i potvrđuju jedinstvo sa Hristom, Duhom Života, satansko je izvrtalo, pokrivalo, pretvaralo ih u nakaradne dijaboličke obrede. Želeći da ismeje Hrista lažni Svetlonoša je pojedine ljudi navodio na krajnje izopačenje svetih sakramenata, koji su i jemstva spasenja. Umesto da im pomešano vino bude simbol Duha Života kojim dušu trebaju hraniti, a hleb simbol Puta Dobrote koga trebaju jesti pravedničkim životom, ljudi potonuli u greh su upadali čak i u kanibalizam kojim su se sjedinjavali sa Paklom i Demonom. Tako se u tibetanskoj 'Priči o Vrtu lotosa' iznosi: »Ljudi nalaze zadovoljstvo u pirovima na kojima se hrane krvlju i mesom.« - Među Tibetancima je sarko-kanibalizam, jedenje mesa umrlih, bio dosta prisutan. Tako se u biografiji čudotvorca Ralope iznosi i ova sekvenca: »Stigoše tako na groblje. Na groblju je bilo puno žena. Sedele su u krug, a majka /jednog deteta koje je to potajno pratilo/ sede u sredinu na sanduk koji joj je služio kao presto. Gostile su se lešom jednog mladog čoveka.« - Privrženici tantra sekti, kao i ratoborni Skiti, koristili su ljudske lobanje kao pehar, a 'sveti napitak', 'Božiju krv' im je često predstavljao neko žestoko pića, ali za posebne prilike i mešavina različitih vrsta mesa (uključujući i ljudsko), mokraća, izmet, znoj i sperma. I taj miks nečistih izlučevina kojim su se pričešćivali zvao je se kod Tibetanaca nagčeng (videti spis 'Delovi biografije Cong Kape').
Izgnavši menjače i trgovce životinjama iz Jehovinog Hrama u Jerusalimu, Gospod Ljubavi je ukazao da se Njegov Hram treba zvati molitveni dom za sve narode (‘Marko’, 11:17). Stari Izraelci, koji su od Višnjeg Boga pretvorili u plemensko božanstvo, otišli su u svome nadmenom nacionalnom izolacionizmu i performansu pridne svetosti toliko daleko da su u unutarnje dvorište Hrama, pod pretnjom smrtne kazne, svim ne-Jevrejima zabranjivali ulazak (cp.: ‘Dela’, 21:28-29). Zašto je Gospodnji Hram u Jerusalimu trebao biti svetilište za sve narode? Zato što svi narodi, plemena, rodovi i jezici imaju jednog Istinskog Gospoda i zato što su svi drevni narodi poznavali Gospoda i Evanđelje Ljubavi koje je Sveti propovedao u različitim Svojim utelovljenjima. I ne samo da je Evanđelje objavljeno među sve narode, nego i svima u Hadu. - Apostol Pavle ukazuje vernima u Kolosi da su izmireni Hristovom Žrtvom, ukoliko ostanu u veri utemeljeni: »... Ne odvraćajući se od nade Evanđelja koje ste čuli, koje je propovedano svakom stvorenju pod nebom, ...« (‘Kološanima’, 1:23) Mnogi narodi su čuli reč iz Istine, ali i mnoge reči iz Istine je satansko pokrilo i izvrnulo. Zato je se i Gospod svagda utelovljavao, i uvek iznova pozivao da se prenosi sveta i spasonosna Reč na sva četiri kraja zemlje, da se svi narodi učine Njegovim učenicima i poklonicima. Kao što su judejski književnici, tobožnji pismoznalci, dvorski, hramski i narodni pisari bili ti koji su uvek iznova izvrtali objavu i reč Neba na tlu Palestine, izvrtali i sakrivali istinsku povest, tako su liričari, esejisti i epski pisci kod Helena pokrili svojim izmišljotinama i mitskim pripovestima svetu Priču, istinu o ranijim Hristovim utelovljenjima među Helenima i u helenizirajućem svetu.
Gospod je kroz Svoga Sina i za Svoga Sina stvorio Svet; i On spašava Svet šaljući Svoga Sina u meso, na zemlju. Svojim svetim i pobedonosnim životom Sin svagda satanskoj sili uzima zavodničku snagu, i daje Svetlost, Kaparu vernim ljudima i dušama, kako bi mogli biti otkupljeni iz Tame, i vratiti se u Kraljevstvo Čiste Svetlosti. U ‘Otkrivenju po Jovanu’ za Hrista se kaže da je Jagnje zaklano od začetka sveta /apó katabols kósmoy/ (13:8) To znači, da je Svevišnji stvarajući Svet kroz Svoga Jedinorodnog Sina, istovremeno predvideo da taj Svet i spašava i otkupljuje preko Njega, ukoliko se u Svetu pojavi mrlja Zla. Svi koji su se pre vremena Isusa od Nazareta vratili i uspeli u Nebo (Enoh, Mojsije, Ilija, ...) učinili su to preko utelovljujućeg i spasonosnog Logosa, odnosno niko se bez Hristove Lestvice nije popeo u Nebo; jer Hristova reč da samo preko Njega možemo doći Nebeskom Ocu svagda ima važnost. – Ipak, priznajući ranije spasilačke inkarnacije Svetog Jednog, Spasitelja pre svega trebamo tražimo i nalaziti u Njegovoj zadnjoj, najslavnijoj i krunskoj inkarnaciji, u liku Isusa od Nazareta; Njegove ranije inkarnacije, dakle, ne smemo previđati, jer sve one, do Golgotskog poklika »Svršeno je!« čine karike jednog lanca Veličanstvenog Dela Spasenja.
Antikno-egipatske refleksije o čudesnoj solarnoj ptici Feniks (grč.: ho phoínix) koja se periodično pojavljuje, svakako svoj koren imaju u kosmičko-povesnoj činjenici da je Hrist Bog nekada pohodio različita antikna podneblja, pa i egipatsko kao Osirid. U ‘Prvoj Klementovoj poslanici’ prenosi se drevno predanje o Feniksu, koje je izložio i Plinije Stariji u Historia naturalis (X, 2): »Pogledajmo i čudesni znak koji se zbiva u istočnim krajevima, to jest oko Arabije. Postoji /tamo/ ptica koja se zove Feniks. Ona je jedina /monogenés/ i živi petsto godina. Kada već dođe blizu odlaska, da ona umre, /tad/ pravi gnezdo od tamjana i smirne, i od drugih mirisa; i kada se ispuni vreme, ona uđe unutra i umire. A kada /joj/ stane truliti telo, rađa se neki crv, koji se hrani sokom te umrle životinje i dobija krila; zatim kada postane snažan uzima ono gnezdo gde su kosti pretka /njegovog/, i noseći ih preleće od Arabije do Egipta, do grada zvanog Heliopolis /= 'Grad Sunca'/. I po danu, kada svi vide, doletevši na žrtvenik sunca polaže ovo /na njega/ i onda se vraća nazad. A žreci /tada/ razgledaju zapise vremena i nalaze da se ovaj pojavio pošto se ispunila petstota godina.« (25:1-5 – prevod: Atanasije Jevtić).
Ako pogledamo doktrinalni stožer pojedinih istočnih religija, kao što je to đainizam, možemo zapaziti da u njima jako naglašeno stoji učenje o brojnim Gospodnjim spasiteljskim utelovljenjima na zemlji. U Bhagavad-Giti Gospod Krišna (Krsnah, Christna) iznosi da se na zemlji uvek rađa kada dođe do poplave zla, donoseći svetlu reč:

»Kad god pravda snagu gubi,
a nepravda glavu diže,
Ja se tada preporađam«
(Pevanje IV, 7)

»Preziru Me zabludeli,
kad uzmem na Se ljudski lik,
jer ne znaju bit Mi višu,
da sam vladar bića sviju.«
(Pevanje IX, 11)

Treba zapaziti da se u Avesti o donosiocima Svetlosti, o 'spasiteljima' (saošyantM) prevashodno govori u množini, te da se ukazuje da Ahura Mazda šalje Svog Izabranika u različitim periodima previranja i zbrke, kako bi izveo čovečanstvo na put pobožnosti.
Mitrin poklonik Julijan Imperator iznosi za brižnost Svetlonosnog Boga: »... Pobrinuo je se za zdravlje i spasenje svih rodivši Eskulapa, spasitelja čitavog sveta, ...« ('Himna kralju Heliju', 153 B) – Iako je Logos silazio ponajprije pojedinim narodima, on je bio Spasitelj svih ljudi (i ne samo ljudi već i životinja), tražeći da se Njegova svetla reč prenese na sve četiri strane sveta.
Mitraističke slike često prikazuju Mitru kako ubija bika. Mitra se pojavljuje na kraju ere Bika i početku ere Ovna, pokazuje se kao pobednik nad jednim dobom (eonom) ispunjenog velikim zlom. Eon Ribe (čiji astrološki znak prikazuje dve ribe) obeležen je na početku Prvim Hristovim dolaskom, utelovljenjem, a na kraju Drugim, Slavnim Dolaskom Hrista Sudije i Mladoženje.
Među historicima religije, koji ne poznju i ne žele upoznati esoterične tokove i odjeke u religijskim strujanjima, čest previd se pravi po pitanju determinističkog odnosa hrišćanstva i mitraizma. Kako Isusov i Mitrin kult imaju mnoge sličnosti, neupućeni analitičari izmišljaju priču kako je hrišćanstvo mnogo toga navodno preuzelo od Mitrine religije. No Mitrina religija i Isus Hristova religija, je u unutarnjem i bazičnom aspektu jedna religija, jer Hrist je bio i Mitra, i Spasitelj je u svim Svojim utelovljenjima i očovečenjima uvek isto učio, ništa suprostavljeno. Obe veroispovesti su solarni kultovi koji u saborno središte stavljaju Sunce Pravednosti i Dan sunca. Svi sveti kultovi, okupljeni oni bili oko Hrista, Mitre, Zaratustre, Pitagore, bili su solarni kultovi i imali su solarni kalendar. Jer Svetlost je bila središte njihovog poštovanja, a Sunce je u materiji bilo najveličanstvenija slika i simbol Beskonačne Svetlosti, Boga.
Iskvareno tumačenje brojnih Božijih avatara (snsk.: avatrah = 'onaj koji silazi') na Istoku (u hinduizmu pre svega) je povuklo izgradnju i pojavu rogobatnog arhaičnog politeizma. Na Zapadu se pak, u vremenu Posletka, iako je Hrist Božiji kao Isus od Nazareta najavio da više na Zemlji kroz utelovljenje neće silaziti, pojavljuju mnoge lažne mesije predstavljajući se kao utelovljenje Svetog Jednog, izdajući se za 'univerzalne spasitelje', nastojeći da zavedu mnoge narode. Istina je da su mnogi drevni narodi (cp.: 'Dvanaestorica', 3:5, 64:10-11, 96:20) u svojim redovima videli utelovljene Božije svetlonoše (proroke, apostole, videoce, ...), pa i najvećeg proroka – samog Hrista Božijeg, koji je se pokazao pod različitim imenima: kao Mitra, Zaratustra, Orfej, Dionis (Bahus), Adonis, Marduk, Bel, Numa, Histosp, Dusar, Pitagora, Hermes, Atis, Osirid (Serapis), Krišna, Buda, Eskulap (Asklepios na grčkom), ... Kad se u Pisanijama Hrist Božiji emfatički naziva Sin Čovečiji (grč.: Hyiós AnthrMpoy, hebr.: Ben Adam), time se jasno ukazuje na Nekog ko je i pre Svoje zadnje inkarnacije u Palestini, među Jevrejima, u Judinom plemenu, bio kao Spasitelj poznat čovečanstvu, narodima, plemenima i jezicima: »Gledah u noćnim viđenjima, i gle: na Oblacima pristiže Sin Čovečiji. On se približi Pradavnome i dovedu Ga k Njemu.« ('Daniel', 7:13, v.: 10:5.16) I 'Enohova knjiga', kao i kumranski rukopisi, govore o Nebeskom Pra-Čoveku: »... I obuzeće ih bol, kada vide Sina Ženina gde sedi na Prestolu Slave Svoje. I kraljevi, silni, i svi koji poseduju /= nasleđuju/ zemlju, slaviće Njega koji je Gospodar nad svim stvarima, Koji bejaše skriven, jer od Početka Sin Čovečiji postojaše u tajnosti, koga je Svevišnji sačuvao u Prisustvu Svoje Moći, i otkrio Ga izabranima.« (I, 61:9-10) – Gregorije Bogoslov i Gregorije Niski ukazuju da je Apolinarije Laodikejski (rođen u Siriji oko 310. godine), koji nije prihvatao dve prirode u Hristu, učio o preegzistenciji Hristovog Čoveštva (cp.: 'Jovan', 3:13).



Orfej svira životinjama


Katakombički prikaz Hrista kao Orfeja

U 'Q-Evanđelju', u ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’, lucidno nam se naznačuje otkriva da je pre Svoje zadnje i najviše inkarnacije u liku Isusa od Nazareta, mnogo puta ranije silazio na zemlju, rađao se u Dolini suza, donoseći čovečanstvu Svetlo i Zapovesti Spasenja. Tako za Bogorodicu Mariju Hrist Božiji ukazuje: »Ona je majka Moja i svagda Me je nosila i rađala kao svoga sina, u svakom dobu i predelu.« (66:10) – A u izvornoj apostolskoj ispovesti vere kaže se i sledeće za Duha Ljubavi: »... Dođe s Neba Duh, i utelovi se u večno blagoslovenoj Devici, u Isusu i svakom /drugom/ Hristu Božijem.« (96:19) – Na pitanje ko je On, Hrist podozrivim Judejcima odgovara: »Upravo Onaj koji vam govoraše od početka!« (50:12) (Hrist se prikazuje i kao Božiji Anđeo koji je preko Mojsija dao Deset Zapovesti – 47:5.) – Među Jevrejima tri najsvetija reda (cp.: 96:22) – poput budista kontemplativni egipatski terapeuti, galilejski nazareni i eseni Judejske pustinje – podvižnički redovi među koje je Isus duže prebivao, postojali su i pre Isusa Hrista. Oni su ukazivali uvek na svoga velikog Osnivača i Učitelja. A ko je bio njihov Osnivač nego Hrist Gospod u svojim ranijim utelovljenjima? – U ‘Knjizi o Danilu’ govori se o svetim izabranicima i Svetome nad svetima, Sinu Božijem koji se slavno uspinje u Nebo Ocu (7:13-14; cp.: 'Jovan', 3:13), posle pobedničkog utelovljenja u makabejsko vreme; moguće je da se u njemu vidi sirijski mesija Adonis.
Uporede li se različita predanja, legende i zapisi o Isusu, Krišni, Hermesu, Budi, Zaratustri, Mitri, ... – vidi se da se oni u mnogo čemu podudaraju, da su u mnogo čemu slični: rođenje od blažene Device u kamenoj spilji, kraljevski rod, krštenje u reci i od Duha, putovanje širom sveta, pustinjački život, okupljanje učenika, isceljenje mnogih, oživljavanje mrtvih, ustanova beskrvne žrtve od vina i hleba, mučeničko stradanje, vaskrsnuće i vaznesenje, ... I na osnovu toga neupućeni kritičari religije izvode zaključak da je hrišćanstvo u priči o Isusu Hristu, Jagnjetu zaklanom od postanja sveta ('Otkrivenje', 13:8) navodno samo preuzelo paganske mitove. S druge strane apsurdno je i zamisliti da su se ti ‘paganski mitovi’ takođe međusobno samo kopirali, ... Mnoga uzvišena učenja koja se susreću kako kod hrišćana tako i kod takozvanih pagana (lat.: paganus = 'neznabožac', 'mnogobožac'), gromko potvrđuju da je se Reč Božija utelovljavala na mnoga podneblja. Kels prebacuje hrišćanima da su navodno i svoju kosmologijsku doktrinu o sedam Nebesa preuzeli od Persijaca (Origen: 'Protiv Kelsa', V, 41; v.: Herodot, I, 131)
Pogleda li se život, bar ono što nam stari zapisi i legende prenose, staropersijskog božanstva Svetlosti, Mitre, vidi se da on čudnovato podseća na Nazarećaninov život. I Mitrin mistični kult (v.: Papyrus Anastasii) ima krštenje i sakramentalni prinos hleba i mešanog vina, ustanovljen kao sećanje na poslednje dane Učitelja koji se vazneo. I novorođenog Mitru, kao i Isusa, najpre susreću u pećini pastiri. Mitra se javlja kao sunce koje sija, zalazi i izlazi, vaskrsava. Gospod Pravednosti i Pobede vaskrsava u dan Nepobedivog Sunca. Mitrini sledbenici su verovali u vaskrsenje duše, učili su sedmerostruki mistični put, te tražili moralnu čistotu sledbenika. Kult je se kasnije degradirao, uvedene su životinjske žrtve, i uzelo je maha nastojanje da se polno diskriminativni mitraizam uvede i nametne kao službena religija Rimskog Carstva.
Interesantno je zapaziti da ni rani crkveni oci nisu razumeli svrhu Isusovih silaženja, te su u ‘paganskim’ misterijama, koje su umnogome podsećale na hrišćanske, videli samo ‘satanino parodiranje’. Tako istaknuti crkveni spisatelj Tertulijan (umro 220.g.) ogorčeno uzvikuje (misleći prevashodno na mitraizam) da sam Đavo nagovara heretike da oponašaju hrišćanske svete obrede za vreme odavanja časti njihovim lažnim bogovima; on im, tako, naređuje da čela Mitrinih vojnika obeležavaju krstom. (Tertulijan, De praescriptione haereticorum, 40).
Bogoslovi Crkve su u svojim opservacijama dopuštali mogućnost da je Hrist samo inspiratorski delovao među Grke: »Zlodusi su Xoš u st0rini obešč0šć0v0li žene i decu pušt0Xući n0 ljude grozne str0hote, p0 su i sve koXi ner0zumno r0suđiv0hu o desivšim se stv0rim0, 0 zbog str0h0 nisu pozn0li demonsku uXdurmu, n0vodili d0 upr0vo njih, odnosno demone, sm0tr0Xu z0 bogove i d0 ih n0ziv0Xu onim imenom koXe Xe sv0ki demon od0br0o z0 sebe.  k0d0 Xe Sokr0t, rukovodeći se istinitim rezonov0njem i istr0gom, rešio d0 to izobliči i otrgne ljude od demon0, t0d0 su s0mi demoni, posredstvom zlobnih ljudi, osudili Sokr0t0 n0 smrt, ok0r0kteris0vši g0 k0o bezbožnik0 i l0žc0 koXi uvodi nov0 bož0nstv0. N0 slič0n n0čin oni to čine i protiv n0s. er ne s0mo d0 Xe Reč to izobličil0 među Helinim0, kroz Sokr0t0, nego Xe to učinil0 i među b0rb0rskim n0rodim0 Reč koX0 Xe uzel0 vidljivo obličXe, post0l0 čovek i n0zv0l0 se Isus Hristos.« (Justin: 'Apologija', I, 5) – Iako bogoslovi nisu priznavali (i nisu poznavali) ranije Hristove Silaske, ipak su se pozivali na ranija učenja koja su dolazila i iz ustiju Sina Božijeg utelovljenog širom zemaljskog kruga. Pa tako, za Mudraca Hermesa Trismegista i njegovo uzvišeno učenje, neki crkveni oci, poput Laktantija u 'Božanskim Ustanovama' pokazuju dosta respektibibilan stav, i često se pozivaju na njihove misli. – S druge razne sekte prikazivale su i identifikovale su sa Isusom središnje figure svoga kulta, čime su zamagljivanje istinu o cikličnim silaženjima Logosa; Epifanije tako na primer govori za setijane, udivljenike trećeg Adamovog sina – Seta, da su »tvrdili da on jeste Isus.« (Panarion, haer., 39, 1) U 'Evanđelju po Judi' »Set, koga zovu Hrist« (CT, p. 52), je prvi od pet vladara nad Haosom i Podzemljem. U 'Svetoj knjizi Egipćana o Velikom Nevidljivom Duhu', ukazuje se da je živim Isusom »veliki Set zaodeven.« (NHK, III, p. 64) Kvaziesenski sektanti Sampsei učili su da je se Hrist više puta pojavljivao na Zemlji, a najpre u liku Adama (Panarion, 53, 1), što je, naravno, potpuno besmislena konstrukcija. U frigijskoj sekti melhicedekita Melhicedek je obožavan kao Prvosveštenik (čija slika je Isus), koji vodi do Duha Života, Boga; on je poput Hrista Isusa bio stožer Spasenja (Panarion, 34; Hipolit: Refutatio omnium haeresium, VII, 36; Teodoret: Peri MelchisedekianMn; Avgustin: De haeres, 34). U svome traktatu 'O melhicedekovcima', učenik Jovana Zlatoustog - Marko Pustinjak (umro nakon 340. g. ne.) govori protiv onih koji su smatrali da je Melhicedek bio Logos i Sin Boga, rođen od Device poput Isusa. Filon Aleksandrijski velikog sveštenika Melhicedeka poredi sa vrlinskog Umom koji pobeđuje tiranski um (Legum allegoriarum, III, prgi. 80-81), odnosno po Filonu u ličnosti selemskog sveštenika Melhicedeka pojavljuje se Logos Božiji (cp.: 'Psalmi', 110:4).
Kada Jovan Zlatousti nerazumno kritikuje velikog Pitagoru koji je umeo da komunicira i sa životinjama, ne shvata da time osuđuje i samog Isusa Hrista, koji je takođe poznavao govor životinjâ ('Dvanaestorca', 6:15): »Stigavši u Veliku Grčku, Pitagora je ovde pokazao mnoge čarobnjačke veštine. Razgovor sa volovima, a kažu da je i to činio, nije bio ništa drugo nego čarobnjaštvo. To je posebno očigledno iz toga što, razgovarajući na taj način sa beslovesnima, on ne samo da nije donosio nikakvu korist čovečanstvu, nego mu je i mnogo naškodio. Ljudska priroda je, naravno, sposobnija za izučavanje od filosofije ali on je, kako kažu, uz pomoć čarobnjaštva razgovarao s volovima i orlovima. /.../ I Sirijci, i Egipćani, i Indijci, i Persijanci, i Etiopljani i još mnogi drugi neobrazovani narodi, naučili su da filosofiraju onda, kada su učenje koje je on predao, preveli na sopstveni jezik.« ('Tumačenje Evanđelja po Jovanu', Beseda 1, 2 – prevod: Antonina Pantelić) Kada neko, po Božijem Duhu koji je prisutan i u životinji, ume da komunicira i sa Božijim stvorenjima iz životinjskog sveta, i upućuje ljude da budu milosrdni i obzirni sa njima, on dakako to ne čini kao nekakav 'mračan čarobnjak'.
U svome životopisu Nume Pompilija Plutarh pronicljivo ukazuje: »... Pitagora i Numa mnogo zajedničkog su imali među sobom.« (Par. 22)
U svojoj ‘Apologiji’ Justin daje svoje 'objašnjenje' kako su i pre Isusa od Nazareta nastale mnoge svete priče: pa tako tvrdi da su do đavolovih ušiju došle reči Prorokâ koji su prorekli dolazak Hrista, Sina Božijeg, i on je postavio neznabožačke poete da opišu mnoge koji će se zvati sinovi Zevsa/Jupitera. Đavo je umešao prste u to, da bi naveo ljude da pomisle da je istinita priča o Hristu iste osobine kao i čudne bajke o sinovima Zevsa (I, pogl. 54). – I u ‘Razgovoru sa Judejinom Trifonom’, priznajući sličnosti hrišćanskih kaža o Hristu i nekih paganskih o njihovim herojima i bogovima, Justin slično zaključuje: »Budi onda uveren, Trifo, da sam ja utemeljen u znanju i veri u Pisanija od onih krivotvorina koje je među Grcima pravio onaj koji se zove đavo; kao što su neki bili obmanuti od egipatskih magova, i drugi od strane lažnih proroka u Ilijino vreme. Jer kada oni kažu da je Dionisije, sin Božiji, bio rođen od /Zevsove/ veze sa Samelom, i da je on izumitelj vinograda; i dodaju da je on bio raskomadan na delove, i umro, i ustao iz mrtvih, i uzneo se u nebo; i kad uvode vino u njegove misterije, zar ja ne vidim da on /– đavo/ oponaša proročanstva objavljena praocem Jakovom, i zapisana Mojsijem? I kada oni kažu da je Herkules bio snažan, i putovao po celom svetu, da je bio rođen od Boga/Zevsa iz Alkmene, i uzneo se na nebo kada je umro, zar ja ne primećujem da je Spis koji govori o Hristu ‘snažnom kao gigant da trči njegovu trku’ bio na isti način oponašan? I kada on /– đavo/ iznosi na videlo Eskulapa kao nekoga ko diže mrtve i iscelitelja svih bolesti, mogu li ja da ne kažem da na isti način on oponaša proročanstva o Hristu? /.../ I kada ja čujem, Trifo, /.../ da je Persej bio rođen od device, ja razumem da je lažljiva Zmija i to krivotvorila.« (I, 69–70) – Iz ovih Justinovih reči jasno se vidi da on nije poznavao istinsku Hristovu reč i istinsko Evanđelje.




Jezeus Krishna, raspeti Kralj

U svim svojim inkarnacijama Gospod Ljubavi, koji nam je Svojom rečju, životom i žrtvom omogućavao spasenje i pokazao Put, Metod Spasenja, koji je stvarao uslove da prekinemo krug rađanja i postanemo stubovi Božijeg Hrama, stradalnički je završavao život, doživljavao da bude, zauzevši se za pravednike, brutalno i bedno pogubljen od sinova Tame, prikovan na drvo, krst. Time je on dao simbol zemaljskog puta svakog pravednika koji ne živi za satanski svet, pokazao je da onaj koji hoće naslediti Novu zemlju i ući u Nebesko Kraljevstvo, mora svetim življenjem uzeti duhovnog udela u Njegovome Rođenju, Posvećenju, Krštenju, Iskušavanju, Preobraženju, Razapinjanju, Vaskrsenju, Vaznesenju i Slavnome Dolasku. Tako su po Hristu, Putu Života, sledeći Hristov Metod, požrtvovano i predano živeći, raspinjući starog čoveka, mnogi u svetu greha bili otkupljeni i vraćeni u Nebo (Enoh, Ilija, Mojsije, ...).
Justin Filosof u svojoj ‘Prvoj Apologiji’, upućenoj rimskome narodu i Imperatoru Antoninu, poredi Hrista Njegove podvige sa ostvarenjima i životom nekih antiknih junaka: »Ako kažemo da se Reč, koja je prvorođeni Sin Božiji, Isus Hristos, Učitelj naš, rodio bez mešanja, da je raspet i po vaskrsu se uzneo na Nebesa, mi ne uvodimo nikakvu novinu i ne govorimo ništa drugo do ono što vi govorite o tzv. Zevsovim sinovima. Vama je znano koliko je Zevs imao sinova, a o tome kazuju i među vama uvaženi pisci: Hermes, tumač i učitelj; Eskulap, lekar, koji je bio pogođen munjom i uznesen u Nebo; takođe Dionisije rastrgnuti.« (Pogl. 20)
Mitovi, legende i pripovesti mnogih naroda moćno svedoče i navode na zaključak da je Prvorodni Sin Božiji, nama najpoznatiji kao Isus zvani Hristos, mnogo puta silazio u meso, utelovljavao se i očovečavao se, preobražavao se, vaskrsavao dušom i vaznosio se opet u Nebo Svome Ocu, koji se nikada nije spustio u zemljano telo. Postojanje krsta kao simbola prisutnog među mnoge narode od vajkada takođe to potvrđuje. Ali, kako je Sveti Sin sa Svojim apostolima silazio, tako je i Tama istovremeno slala svoje glasnike i svoje pomazanike, koji su ustanovljavali izopačene kultove, unosili u svet brojne laži i destruktivna znanja, te nastojali da oblate, pokriju i izvrnu zdravu i svetu Hristovu pouku. Da Tama nije tako nezadrživo pokrivala Božiju reč, ne bi postojala ni potreba da se Hrist Božiji, Sveti nad svetima, tako često utelovljuje.
Hristova brojna utelovljenja pokazuju i navode na zaključak da je istinsko hrišćanstvo, koje je bilo i istinsko Hristovo Kraljevstvo i Bratstvo na Zemlji, postojalo i pre zadnje Isusove inkarnacije u Palestini, u izraelskom narodu. Hrist Božiji, Sin Čovečiji, tako svedoči: »Ne verujte da je ikoji čovek potpuno bez greške, jer čak među prorocima i onima koji su živo posvećeni u hrišćanstvo, reč pogreške mogaše biti nađena. Ali tu su brojne greške koje su ljubavlju pokrivene.« (69:6) – Kao predstavnici takvog drevnog hrišćanstva, pored judejskih nazarena, esena i terapeuta, pojavljuju se i persijski magijci, mazdaistički mudraci i astrolozi, poklonici Ognja, kultni Zaratustrini sveštenici, koji se upućuju u Judeju vođeni ne samo Božijom zvezdom već i drevnim proročkim najavama Hrista Zaratustre, da bi Hristu Triputnajvećem doneli tri dara.
Mnogobrojne drevne knjige koje su o Gospodu Inkarnantu pisali Njegovi nekadašnji učitelji i sledbenici nepovratno su izgubljene. Samo u Aleksandrijskoj biblioteci bilo je pod Hrist-Zaratustrinim (Zoroastrovim) imenom zavedeno nekih dva miliona verza. Rimljanin Plnije u ‘Historiji prirode' iznosi da je »Hermit marljivo pisao o celoj veštini /Zaratustrinih maga/ i tumačio 200.000 Zoroastrovih verza.« (XXX, 2, 4)





Serapis (Sarapis, Sarapid) Iscelitelj, egipatsko božanstvo čiji kult je stajao u znaku solarnog krsta (enkaustika, krilo diptiha). Ankh – staroegipatski znak života i krst, drvo života

Prvi hrišćani su poštovali krst kao simbol Gospodnje žrtve i Ljubavi ('Evanđelje po Petru', prg. 40 i 42; 'Sibilini orakli', VI, 26-28), te kao znak Njegovog Slavnog Dolaska sa Istoka ('Otkrivenje po Petru, 1; Kiril Jerusalimski: 'Kateheze', 13, 41), međutim oni nisu poput nekih pagana idolopoklonički obožavali krstove i sunčane stubove ('Letopisi', II, 14:4, 34:4.7; 'Isaija', 17:7). Hrišćanin Oktavije (II stoleće) u istoimenom dijalogu Marka Minukija Feliksa (Octavius) ukazuje paganima: »Mi ne obožavamo krstove i ne želimo ih /kao idole/. To vi, poštujući vaše drvene bogove, obožavate i drvene krstove kao nešto što ide uz njih. /.../ I čovek, kada uzdigne ruke, čistim umom uznosi molitvu Bogu, predstavlja prikaz krsta. I tako, predstave krsta se nalaze i u prirodi i u vašoj /rimskoj/ religiji.« (Pogl. 29) – U svojoj ‘Historiji Crkve’ Sokrat Sholastik izveštava o rušenje Serapisovog hrama (391. godine) u Aleksandriji, koji je razoren po nalogu imperatora Teodosija I da se uklone paganski hramovi u Aleksandriji, a na zahtev tamošnjeg gnevljivog episkopa Teofila: »Prilikom raznošenja komada razvaljenog hrama Serapisa, da bi se mesto očistilo, naišlo se na hijeroglife u kamenu ispisane, a među njima su neke oznake izgledale kao krst. Kako hrišćani tako i pagani dokazivahu da njihovoj religi pripadaju ti znaci. Hrišćani su tvrdili da su to znaci hrišćanske vere, po tome, što je krst znamenje spasonosnog stradanja Hristovog, a pagani dokazivahu da su do znaci koji priliče i Hristu i Serapisu (ho sárapis = bela persijska odežda sa purpurnim rubom), samo što drugo nešto znače za hrišćane a drugo za pagane« (V, 17) – Dinastija egipatskih Ptolemeida koristila je krst kao svoj predstavnički znak. U svojoj 'Apologiji' Tertulijan ukazuje da su i Rimljani jako dobro poznavali znak krsta, i da su ga nosili čak i kao vojno obeležje i trofej (16, 6-8). – Pri iskopavanjma u indijskom Panđabu (gde su pred početak nove ere bila razvijena helensko-baktrijska umetnost) pronađena je budistička medalja na kojoj je prikazan Veliki Izbavitelj, sa krstom u ruci. Iskopavanja Troje takođe su iznela na svetlo drevne amulete sa prikazom krsta.




Krst na hetitskom pečat-amuletu iz približno 2.000 g. se

Krst na feničanskom novčiću iz Sidona

Ansot, episkop Lionski, u svojoj knjizi 'Poštovanje ksta od strane mnogobožaca koji su živeli do Hristovo Rođenje', takođe potvrđuje rasprostranjenost znaka pobede širom zemlje. Otkuda i kako su stari paganski narodi mogli znati za krst (koji se susreće u raznim varijacijama i ornamentnim modifikacijama), te od njegovog poštovanja prešli na kultno obožavanje? Zato što je se Gospod utelovljavao u mnogim narodima, i svagda svoj život završavao na krstu, dajući simbol čovečanstvu da ako hoće ući u Kraljevstvo Svetlosti mora razapeti svog starog čoveka, svoj ego i pogubne ljudske žudnje. I onaj ko razapne svog niskog čoveka, on uzima pobedničkog udela u Hristovom Raspeću.
Imamo primera da su hrišćani negde, kao u Egiptu, podjednako obožavali razne Hristove inkarnarije, naprimer i one u liku Isusa i one u liku Serapisa. Imperator Hadrijan iz Aleksandrije u svome pismu konsulu Servianu ukazuje i sledeće u rimskoj zbirci carskih biografija: »Ovde se poklonici Serapisa hrišćani, i oni koji se nazivaju Hristovim episkopima klanjaju se Serapisu / Illic qui Serapem colunt, Cristiani sunt et devoti sunt Serapi, qui se Cristi episcopos dicunt/.« (Scriptores Historiae Augustae, XXIX, 8, 2) Hrišćani terapeuti, naseljeni prevashodno pokraj Aleksandrije, Hrista Božijeg su poznavali prevashodno u liku Serapisa. Hadrijan ukazuje i da su se svi redom hrišćanski presbiteri bavili, poput magijaca i haldejaca, i astrologijom. – Helije Lamrid piše za cara Aleksandra Severa da je u svojoj kućnoj kapeli držao, jedan uz drugi, kipove Apolonija, Hrista, Avrahama i Orfeja (XVIII; 29, 2). Za Karpokratove sledbenike Irinej iznosi da su slike Hristove, koje su pravili od raznih boja, stavljali među slikama znamenitih neznabožačkih filosofa kao što su Pitagora, Platon i Aristotel, te im odavali poštovanje (Adversus haereses, I, 25, 7; cp.: Panarion, haer, 51, 22).
Pronicljivi Julijan Imperator, nazvan ‘Otpadnik’, ukazuje s pravom da je Bog svagda brinuo za sve narode, da je svima slao Svoje prosvetitelje: »... I Egipćani, pošto među svoja ubrajaju ne mali broj imena mudraca, mogu da kažu da imaju mnoge Hermesove naslednike, mislim na Hermesa koji je u svojoj trećoj pojavi pohodio Egipat, i Haldejci i Asirci mogu reći da imaju Oanove i Belove naslednike, a Heleni Hironove naslednike. Stoga su svi Heleni rođeni sa prirodnom sklonošću ka misterijama i bogoslovlju, baš kao što Judejci misle da to samo njih krasi.« (‘Protiv Galilejaca’, 176 A-C) Svi Božiji Svetitelji, utelovljenja Večne Premudrosti, bili su i veliki prosvetiteljski ekspedicionisti, koji su pohodili mnoge narode, rodove i plemena zemljinog kruga, omogućavaju im da čuju Zapovesti Života: »... Zevs je doista među inteligibilnim bogovima iz sebe rodio Asklepija, i uz pomoć plodotvornog Helijevog života izveo ga je na zemlju na videlo dana. Sišavši sa Neba, Asklepije je se pojavio kod Epidaura, pojedinačno, u ljudskom obličju, i umnožavajući se, odatle je, zahvaljujući svojim putovanjima, svoju spasilačku desnicu ispružio po čitavoj Zemlji. Pristigao je u Pergam, u Joniju, potom u Tarent; kasnije je stigao u Rim. Putovao je na Kos, a odatle na Egu. I tako je prisutan svuda na kopnu i na moru.« ('Protiv Galilejaca', 200 A) Takav sveti putnik, pored Asklepija bio je i svetitelj Dionis (Bakhus) koji je čak i u Indiju otišao: »Ja, Zevsov sin, Dionis u kraj tebanski sad stigoh; nekud Kadmova me rodi kći Samela, žarom munje ožarena sva. Lik ljudski mesto Božijeg uzeh na se ja. /.../ I zlatna polja lidijska i Frigiju zapustih; u sunčane dole persijske do zida Baktrije i u burnu Mediju i Arabiju onu sretnu stigoh ja; svom prođoh Azijom, do vala slavnijeh što leži, a Heleni skupa s barbarima po gradima punim, s kulama krasnim, živu svud.« (Euripid: ‘Bakhantkinje’, čin I, 5-8.17-23) – Oktavije prenosi i mišljenje Euhemera (cp.: Sacra historia – IV stoleće se.) koji je smatrao da su sva božanstva obogotvoreni, puni vrlina i dobrodeteljstva ljudi: »Na primer /on govori o/ Diktejskom Jupiteru, i Apolonu iz Delfa, i Izidi sa Farosa, i Kereri iz Eleusina. Prodik govori da su ljudi uzvedeni u bogove, i da su to ljudi koji su u vreme svog stranstvovanja kroz svoja otkrića ljudima doneli korist.« (‘Oktavije’, pogl. 21; v. 22, fin., 23) Kolebljivo čovečanstvo je za božanstvo uzimalo kako utelovljenja Božijeg Logosa, tako i utelovljenja apostola Tame, te je za blažene bogove proglašavalo svoje vladare i svoje junake, nakon njihove smrti.
Sveti apostol Jovan u svojoj 'Prvoj poslanici' ukazuje za Hrista Svetlonošu: ».... Sin Božiji je se javio da razori dela Đavolova.« (3, 8), da donese Božiji Oganj kojim će spaliti Ognjenu Aždaju, Oca Laži, Razgoritelja onog niskog i pogubnog u čoveku. – Sam Gospod svedoči da je pobedio satanski svet, njegove izazove i laži. 'Apokalipsa po Jovanu' govori o završnoj Hristovoj pobedi nad Knezom ovoga sveta, koji se naziva Stara Zmija i slika kao Ognjena Aždaja.
Drevne pripovesti takođe govore o Božijim sinovima koji pobeđuju Aždaju i Haos.
Đainizam, u kome su delovali mnogi Božiji poslanici, potiče od epiteta njegovog začetnika - Jina, čije ime znači 'pobednik', I za Budu se kaže da je pobedio ono ljudsko u sebi i svet. Svi istinski svetitelji su učili da je pobeda nad samim sobom najveća pobeda. Onaj ko pobedi ljudsko i satansko u sebi, on može pobediti i Crvenu Aždaju, Staru Zmiju koja obavija i steže ovaj svet.
Bog Svetlosti, Apolon, pobeđuje aždaju zvanu Piton. U rimskom nacionalnom epu 'Metamorfoze' Publije Ovidije Nason peva:

»Tada preko volje svoje i tebe porodi zemlja,
Pitone, golema aždajo nečuvena, narodu novom
strašilo, jer si na gori toliko zauzimao mesta.
Bog strelonosni, koji dotada samo je brze
srne i divokoze streljao, ubi Pitona
hiljadu pustivši u njega strela i skoro ispraznivši
tulac; iz rana krv je aždaju oblila crna.«
(I,438-444)

U vedskoj misli bog Indra ubija Vrtu, zmijolikog besa koji je vode držao zarobljenima.
Marduk, bog drevnih Babilonaca, održavatelj majke zemlje, ubija aždaju Tiamet (sumerska Kuru, odnosno Asaga). Tako sumersko-akadski ep o stvaranju - 'Enuma Eliš' opisuje borbu svetlonosca Marduka i aždaje Tiamet:

»Potom se primaknu, Tiamet i Marduk, od bogova mudriji svih,
jedno na drugo oni se bace, za borbu zgrabe.
Gospod svoju razvije mrežu, umota nju.
Zloslutni vetar što hodiše za njima, on na nju pusti;
kad Tiamet svoja otvori usta, hoteći proždreti njega,
on u njih, Zloslutni utera vetar, da usta ne zatvori svoja.
Vetrovi strašni, utrobu naduše njoj.
Njeno nadme se telo; odveć se usta otvore njoj.
U usta odape strelu, utrobu razori njoj,
nutrinu zdrobi, rascepa srce.
Potom je svladavši, život joj uze.
Leš joj na zemlju baci, na njega stane.«
(IV, 93-104 – prevod: Marko Višić)

Borbu Božijih Hristosa i apostola sa silama Haosa i Tame mitovi i legende su kasnije interpretirali kao borbu bogova sa raznim nemanima i aždajama.
Za Marduka se kaže da je mudriji od svih bogova (II, 55). Apostol Pavle za Hrista kaže da je u Njemu svo blago Mudrosti i Znanja. - Marduk se naziva spasiteljem; to je dobro poznat naziv i za Hrista, koji je doneo i omogućio Spasenje svima. Marduk se prikazuje kao bog svetlosti (V, 101): »Sunčano dete, zbilja je on, među bozima prozvan tako! Neka svagda hodi u sjaju svetla svog!« (V, 128-129) Isus takođe sebe osvedočuje kao Svetlost svetu, kao Sunce Pravednosti i Ljubavi, kao Svetlost kojom i pod kojom treba ići ka pobedi. - Dalje, Stvoritelj Marduk se prikazuje kao gospodar Neba i Zemlje; Hrist kroz Koga je Sve stvoreno pokazuje se kao viši od svega, kao Gospodstveni Duh koji sve ispunjava: i Nebo i Zemlju. - Marduk je »gospodar bogova neba i zemlje« (VI, 140); Hrist je Kralj nad duhovnim kraljevima, Prvosveštenik nad svetim Božijim sveštenicima. – Za Marduka se iznosi: »Njegovo srce široko je, duh uzvišen. Grešnika i svetogrđa, gnuša se on.« (VII, 155-156). Za Svetog Jednog, Hrista Isusa, kaže se da nema ništa zajedničko sa Tamom, i da samo sveti životom mogu prebivati sa Njim, u Njegovoj Svetlosti.
Stari Egipćani marljivo su vodili evidenciju o silascima božije Reči u meso, i o pojavljivanju 'bogova' (bogonosnih proroka), pa su ih čak, kao i svoje uglednike (piromise) i 'ovekovečavali' prikazujući ih u statue. Herodot u svojoj 'Historiji' prenosi priču egipatskih sveštenika Hefestovog hrama koja kaže da se navodno za prethodno vreme, 11.340 godina, »nikad nije pojavio nijedan bog u čovečijem obliku.« (II, 142) Kao poslednjeg boga u ljudskom obliku, koji je nekada vladao Egiptom, Herodot vidi Hora (Apolona), sin Osirida (Dionisa) (ibid., II, 144).
Pogledajmo da i ustanova desetka svedoči o ranijim Hristovim utelovljenjima. - Razotkrivajući laži i hipokriziju judejskih pisara i sektanata, Isus iznosi: »Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od nane, kopra i kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu, milosrđe i veru. Ovo je trebalo činiti, a ono ne ostavljati.« ('Matej', 23:23) Ovim Isus jasno povrđuje da davanje desetka stoji u Božijem Zakonu, i da to treba činiti, činiti iz ljubavi. Naravno, dvanje desetka za održavanje Zajednice i Hrama, sebično i nezasito judejsko sveštenstvo je izvrnulo i obesmislilo, isto onako kao što je institucionalizovana crkva vernicima nametala poreske dažbine. Koliko je desetak, milodar koji se davao na žrtveniku za održavanje zajednice i njenih službi, u ranome hrišćanstvu značio govori i činjenica da je u mnogim gradovima Imperije na taj način pomagano ne samo siromašnim posvećenicima, već su izdržavane na hiljade udovica i nemoćnika.
Interesantno je zapaziti da ustanovu desetka poznaju i mnogi paganski narodi. Tako Pausanija u 'Opisu Helade' iznosi za građane helenske Korkire: »... Odmah posle žrtvovanja ulove ribe pa posvete u Olimpiji i Delfima svoj dar od desetog dela ulova.« (X, 9) - A za žitelje Sifna ukazuje: »Na njihovu ostrvu bilo je rudnika zlata i bog im je zapovedio da desetinu svojih prihoda daju Delfima. Oni sagradiše riznicu i predavahu deseti deo.« (X, 11)
Istorik Herodot stavlja u usta lidskom kralju Kresu (555.-549. god. se.) reči upćene persijskom caru Kiru (558.-529.): »... Neka objasne pljačkašima da im oduzimaju novac zato što se deseti deo toga novca mora posvetiti bogu Zeusu.« (I, 89)
U Plutarhovom traktatu 'O Pitijinim proročanstvima' jedan od učesnika fingiranog dijaloga, Teon, uzvraća i prebacuje prethodnom govorniku zašto mu ne smeta »pogled na boga /statuu/ okruženog počasnim darovima i desetinama pribavljenim kroz ratove, pljačku i ubijanje, ... « (15)
Kao što je judejsko sveštenstvo izopačilo zapovest o desetku, tako je to i helensko učinilo. Desetak više nije bio milodar, dar od srca steknut svojim rukama, već pompezni danak koji je često pribavljan i kroz krađu, pljačku i rat, sve ne bi li se ugodilo tradiciji, kultu i lažnome bogu.
Pitagorejci su takođe naglašavali važnost desetka, što je kasnija predaja interpretirala i preradila kao da je veliki Pitagora Hristos u broju 10 video 'najveći broj'. Zna se da je broj 7 svim velikim posvećenicima najviše kosmogonijski značio i govorio.


Hrist Dobri Pastir
(Skulptura u kamenu, III stoleće, Vatikanski Muzeji


Hrist Gospod Sebe jasno predstavlja kao Dobrog Božijeg Pastira, Čuvara Zakona. Apostol Petar u svojoj 'Prvoj Poslanici' za Spasitelja vernima ukazuje: »... Bludeli ste kao ovce, ali sad ste se vratili Pastiru i Čuvaru svojih duša.« (2:25)
Jedan drugi Božiji Hristos i Svetitelj, Hermes, takođe se često naziva i prikazuje kao Pastir Božiji. Pausanija iznosi za helenski gaj Karnasij: »Tu ima statua bogova: Apolon Karnej, Hagna /Sveta/ i Hermes koji nosi ovna.« ('Vodič po Heladi', IV, 33) - A bronzanu Hermesovu statuu u Lehaju ovako opisuje: »Pored njega stoji ovan, jer Hermes se, prema verovanju, od svih bogova najviše stara o stadima uvećavajući njihov priplod, ...« (II, 3)
Hermes Pomazanik često se prikazuje kroz četvrtaste likove: »Atinjani, naime, imaju četvrtasti oblik za herme, a od njih su to primili ostali..« (Ibid, IV, 33) - Četvrtasti oblici, kocke, takođe se javljaju kao simbol Hrista Stene i Hristovog Grada, Nebeskog Jerusalima. Oni koji su isklesani iz Velike Stene, Hrista, i koji su izglačali sebe, prosvetlili se zakonitim životom, jesu Božije 'kocke', i oni čine Božiji Kamen, Kamen Mudrosti, Grad Novi Jerusalim.
Hrist-Dionisije je nakardno, bahantski obožavan u orfičkim obredima koji su harali svešću starih Helena u periodu od VI do VI. stoleća stare ere. Kult je početkom prvog milenijuma stare ere stigao iz Trakije preko Male Azije. Bio je posebno primamljiv za žene. Tako Plutarh ukazuje sa misterije na Samatraci: »Sve tamošnje žene od pantiveka se drže orfičkih obreda i praznika u čast boga Dionisa, i stoga se zovu Klodone i Mimalone.« (‘Aleksandar Makedonski’, 2) - Dionisov kult je izvorno poznavao euharistiono tajinstvo, prinos vina i hleba, dok je svetkovanje Uskrsa od praznika radosti pretvoreno u praznik ludovanja i mahnitanja. Sve božansko što nije moglo sakriti satansko je izvrtalo i nakazno parodiralo, nastojeći time da ismeje Gospoda Mudrosti.
U svojoj pratnji Gospod Isus Hristos imao je mnoge žene. I kao Dionis Sveti Jedan je imao brojnu žensku pratnju, koje mitske refleksije predstavljaju kao nimfe. U 'Prvoj homerovskoj himni Dionisu', iznosi se za ovog dugokosog Boga:

»Bršljanom ovenčana Dionisa počinjem pevati –
gromkog, Semele slavne i Zevsa svetlog sina,
koga su hranile nimfe lepokose što ga od kralja
primiše, njegova oca, u krilo uzgajajući njega
brižno u klancima Nís. A on je po očevoj volji
rastô u mirisnoj spilji, među besmrtnike se brojeći.
A kad othraniše njega, toliko slavljena, nimfe,
on je po doljačama šumovitim hodio svuda
bršljanom gusto pokriven i lovorom. Za njim su išle
nimfe, a on pred svima. I silna se orila šuma.
Stoga, pozdravljen budi, Dionise, bogati grožđem.«
(1-11)

Zlatokosi Dionis rađa se (negde u VII stoleću stare ere) čisto začet od časne Semele i Boga Zevsa. Rađa se u spilji šumovite i visoke gore zvane Nisa. Ta Nisa je verovatno rajska Gora Karmel, koja je pripadala Galilejskom okrugu Nazara, gde je i Isus odrastao među svetim nazarenima, hiperborejcima, minejcima. Dionis je bog vina, svetog napitka. I Hrist je Bog Vina, svetog Nektara, Ambrosije, Some, Duha Svetog, Duha Života, Duha Radosti.
Pogledamo li drevne pripovesti o solarnome božanstvu Mitri, Pobedničkom i Pravedničkom Suncu, vidimo da se o njemu govori kao o Božijem Pastiru rođenom iz Stene. Ono što stoji iza tih pripovesti je činjenica da je sunčani Mitra kao i Sunce Sveta, Hrist Gospod, rođen u kamenoj spilji-štali, sa životinjama (pored ostalih i sa bikom, ovcom,...) o zimsku kratkodnevicu.
I Hrist Sunce je Stena, i Mitra Pastir je Velika Stena. Stena, odnosno kamen u obliku kocke, izrazit je simbol elementa Zemlje i Novog, Nebeskog Jerusalima. Uglačan, sunčan Kamen Mudrosti je simbol Božijeg Kraljevstva Svetlosti na Novoj Zemlji. – Apostol Pavle, poreklom iz Tarsa kilikijskog, jakog centra Mitrine religije, o Hristu govori kao o steni Života: »... I svi su pili isto duhovno piće, jer su pili iz duhovne Stene koja ih je pratila, a ta Stena beše Hristos.« ('Korinćanima', 10:4) - O apostolu Petru i Jedanaestorici se govori kao o stenama isklesanim iz Velike Stene, iz Hrista Vernoga Pastira ('Matej', 16:18; 'Otkrivenje', 21:14).
Ne samo da je se Gospod svagda rađao u kamenoj pećini-štali, već je On i svagda bivao sahranjivan u kamenu, kamenoj grobnici. Tako je u svojoj poslednjoj i najvišoj inkarnaciji, kao Isus od Nazareta, sahranjen u kamenoj grobnici vrta Josipa iz Arimateje. Kao sirijski Adonis Gospod je svoj kameni grob takođe imao u Jerusalimu. Na Hrist-Adonisovom grobu od davnine je se hodočastilo. I smrt i život Hrista Boga, Koji nam je doneo spasenje Svojim Životom i Svojom Smrću, svedoče za Njegovu beskrajnu ljubav prema celoj Tvorevini: za svaki kamen, za svaku biljku, za svaku životinju, za svakog čoveka.
I kao Božiji Glasnik – Hermes/Herma (Tot, Tahuti) Gospod Ljubavi je rođen u kamenoj pećini. Tako se u 'Prvoj homerovskoj himni Hermu' peva o Njegovom rođenju:

»Slavi, Muzo, Herma, što sin je Zeusa i Maje!
Vladar Kilene je on, i Arkadije pune ovaca,
glasnik je besmrtnika blagodatni; rodi ga Maja,
nimfa pletenica lepih, sa Zeusom vodeći ljubav,
Časna. Kloneći se društva bogova blaženih, ta je
u senovitoj spilji prebivala.«
(1-6)

Slično se iznosi i u 'Drugoj homerovskoj himni Hermu'.
Glasonoša, Logos, zlatoštapni Hermes, začet je od Časne Gospe, blagoslovene Device Maje i Boga Zevsa (Jovu, Jehovu). To ime Maja, odnosno Marija, nalazimo i kod Budine majke i kod Isusove majke. Himna Hermesov život povezuje s Arkadijom, punom ovaca. I Isusov život i učenje su stalno obeležni slikama 'jagnjadi', 'ovaca', 'stada', ... Predanje Hermesa prikazuje i kao svirača na kitari od sedam žica. Božiji svetitelji su Božija kitara od sedam struna, na koju je svirao sedmerostruki Duh Sile i Harmonije, Ritam Života
Pojavljujući se na zemlji kao Mitra, Dionis, Adonis, Hermes, Isus,... Gospod je se svagda rađao u kamenoj pećini, spilji-štali, među životinje, pokazujući time Svoju ljubav za životinjski svet, i osvedočavajući se i kao njihov Spasitelj.
Kao simbol žrtvovanog Gospoda i isceljujuće Mudrosti od davnine pojavljuje se prikaz zmije koja se uspinje oko štapa. U ‘Evanđelju po Jovanu’, kaže se: »... Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji, da svaki – ko veruje – ima u Njemu život večni.« (3:14-15) – Za proroka Mojsija, koji je pred faraonom Božijom silom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju, izveštava se u ‘Knjizi Brojeva’ kako je se izborio sa navalom pustinjskih zmija otrovnica: »Mojsije napravi zmiju od medi i postavi je na stub. Kad bi koga ujela ljutica, pogledao bi u medenu zmiju i ozdravio.« (21:9) – Kao Isus od Nazareta Gospod je svagda učio da izbavljenju i ozdravljenju duše vodi razapinjanje starog, grešnog čoveka, te živa vera, pokajnička i delotvorna vera. Na taj način duša stiče isceljujuću mudrost, stiče mudrost Božanske Zmije Svetlosti i ljubav Goluba Nevinosti, mudrost Hrista Raspetoga.
Simbol zmije koja se obavija oko štapa Hrist Iscelitelj je ostavio i u svom životu u telu iscelitelja Eskulapa koji je verovatno živeo oko 1.200 godine se. Njegov kult, koji je iz Tesalije potekao, tek nekoliko stoleća kasnije je postao popularan. Eskulapova svetilišta u Heladi i Maloj Aziji bila su mešavina hramova, lečilišta i vežbaonica.

i. Da li je Isus pohodio i Indiju?

Primećujemo da se u kanoniziranim evanđeoskim izveštajima ćutke prelazi preko razdoblja Isusovog života koje se proteže od Njegove trinaeste godine (i prvog pashalnog hodočašća u Jerusalim) do tridesete godine (i krštenja u Jordanu), što je sve otvorilo prostor za brojne spekulacije. U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' daju se par epizoda iz Isusovog detinjstva, te se zatim ukazuje da je sedam godina, počev od svoje osamnaeste godine, bio u braku sa devojkom Mirjam iz Judinog plemena, koja je potom preminula i Bogu uzeta. Posle toga za Isusa počinje dugogodišnja priprema i osposobljavanje za delovanje u svojstvu Božijeg Pomazanika: »I nakon što je okončao Svoje izučavanje Zakona, Isus se opet spusti u Egipat da prouči mudrost Egipćana, kao što to Mojsije učini. I otišavši u Pustinju, meditirao je, i postio, i molio se; i dobio je Snagu Svetog Imena, kojom činjaše mnoga čudesa. 15. I tokom sedam godina govorio je On licem u lice sa Bogom; i nauči jezik ptica i zveri, i /upozna/ isceliteljske moći drveća, i trava, i cveća, i skrivene tajne dragog kamenja; i steče znanje o kretanjima Sunca, i Meseca, i zvezda, i o snazi slovâ, te o misterijama Kvadrata i Kruga, i o pretvaranju stvari, i oblika, i brojeva, i znakova. Odonud se vrati u Nazaret da obiđe Svoje roditelje; i On poučavaše onde i u Jerusalimu, kao priznati rabi, u samom Hramu, i niko Ga ne sprečavaše.« (5:14-15) – Isus Triputnajveći se spušta u Egipat (v.: 13:4), gde je bilo puno istinskih mudraca upućenih u Hermesove i Serapisove misterije, i gde proučava mističnu geometriju, matematiku, astronomiju, kristaloterapiju, ... Herodot (otprilike 485.-425. g. se.) iz Halikarnasa u svome historijsko-etnografskom opusu podeljenom u devet knjiga, predstavlja Egipćane kao najmudrije ljude na svetu: »Egipćani su bili mudriji od drugih naroda.« (II, 160; v.: II, 160; ‘Dela’, 7:22) – Isus je svakako, kao i u detinjstvu gde je sklonjen pred Herodovim gnevom, boravio među egipatske terapeute, istinske Božije posvećenike koji su negovali kontemplativnu praksu sličnu budističkoj. Kao priznati učitelj Isus Nazaren potom poučava u jerusalimskom Hramu i u Nazaretu.
Za Isusa se dalje izveštava da je pre Svog palestinskog mesijanskog nastupa u tridesetoj godini zakonskog punoletstva (42 godini života – ‘Dvanaestorica’, 8:8), godinama putovao po Orijentu: »A nakon nekog vremena ode On u Asiriju, i u Indiju, i u Persiju, i u zemlju Haldejaca. I posećivao je njihove hramove, i razgovarao sa njihovim sveštenicima i njihovim mudracima tokom mnogih godina, čineći mnoga neobična dela, isceljujući bolesne dok putovaše kroz njihove krajeve.« (6:16) – Svetitelj Božiji je posećivao sakralna zdanja, isceljivao, razmenjivao iskustva i razgovarao sa tamošnjim mudracima i sveštenicima. Treba zapaziti ovo: Isus obilazi sva ona područja na kojima je se prostirala brojna jevrejska (koja je govorila srodnim aramejskim dijalektima) i helensko-baktrijska dijaspora. (U Istočnom Panđabu vladari helenskog porekla održali su se negde do oko 20. g. ne.) Najveća dijadoška država, Seleukova, jedno vreme je se prostirala od Helesponta pa do Inda. U tim podrucjima Istoka, pored velikih reka, upravo su nekada cvetale drevne kulture, nastale delovanjem svetih avatara: Hrista i Apostola. Isus pohodi i Persiju, u kojoj su delovali i magijci, sveti Zaratustrini sveštenici, poklonici Vatre, koji su Ga posetili u Judeji kao novorođenca. I kao dugokosi nazaren Pitagora Hrist je posetio magijce, već kako izveštava Diogen Laertije: »Bio je još sasvim mlad. a toliko je voleo nauku da je otišao iz otadžbine i posvetio se u sve misterije i obrede ne samo u Grčkoj nego i u stranim zemljama. Bio je, dakle, u Egiptu /.../; naučio je jezik Egipćana /.../. A boravio je i među Haldejcima i magijcima. Dok je boravio na Kritu, posetio je i pećinu na Idi s Epimenidom. Ulazio je i u egipatska svetilišta, i tamo su mu ispričali sve božanske tajne.« (VIII, prgi. 2-3) – I kao Pitagora Hristos Božiji je svedočio za Svoja ranija očovečenja: »... Pitagora je obično za Sebe govorio da je već ranije bio na Zemlji kao Etalid i da su Ga smatrali Hermesovim sinom, ... « (VIII, prg. 4; v.: VIII, 207) – I Marko Tulije Kikeron izveštava za sveta putešestvija velikog mističnog Matematičara i Učitelja koji je prosvetlio veliku Grčku: »Pitagora je lično proputovao Egipat i posetio persijske magijce.« (’O krajnostima dobra i zla’, lib. V, XXIX, 87)
I na kraju Isus posećuje i Indiju. Na severozapadu Indije, u prvom stoleću, postojala je veća jevrejska kolonija; posle Isusa nju su posetili apostol Toma i Bartolomej. Kao Siddhatta Gotama Probuditelj Hristos je rođen oko 623. g. se. na severu Indije (u današnjem Nepalu), na obroncima Himalaja, u oblast Kapilavasta. Viđenje njegovog života je tokom stoleća pomešano sa opisom života nekog uglednog đainskog podvižnika. Indija i njeni mudraci, bramani, takođe poklonici svete Vatre, pored Persije i njenih solarnih mudraca magaija bila je pohodnička meta i znamenitog nazarena i pitagorejca iz druge polovine I stoleća – Apolonija iz Tijane, čiji život je opisao Filostrat (III, 9-13) – I kao Bog Vina – Dionis, Hrist je putovao prema Indiji; predaja je taj pohod predstavila pogrešno kao borbeno ‘osvajanje’. Tako u Euripidovoj (otprilike: 485.-406. g. se.) tragediji ‘Bakhe’ Dionis svedoči za svoje pohode:

»I zlatna lidijska polja i Frigiju
zapustih; u sunčane dole persijske
do zida Baktri i u burnu Mediju
i Arabiju onu sretnu stigoh ja;
svom prođoh Azijom, do vala slavnijeh
što leži, a Heleni skupa s barbarima
po gradma punim, s kulama krasnim, živu svud.«
(17-23)
O Bakhovom slavnom pohodu peva u ‘Metamorfozama’ i Ovidije:

»Ti si večiti dečak, u nebeskoj Ti si visini
najlepši gledati bog. Ko u devojke Tvoja je glava,
na njoj kad nemaš rogova. Pokorio si Istok ceo
sve do dalekog Ganga, gde kvasi Indiju tamnu.«
(IV, 18-21)

O Isusovom indijskom pohodu na Istoku su kolale mnoge legende. O tome postoje i stari zapisi.
U 'Sri Bhavishja Purani' (snsk.: purnam – priče iz starine pučkog hinduizma), koja je nastala negde između III i VI stoleća nove ere, u svom devetnaestom poglavlju, opisuje susret maharadže Salivahare (vladao u prvoj polovini I stoleća) i Isusa u sredini pokrajine Hunadeša (oblasti blizu Manasa Sarovara ili Kailaš planine u zapadnom Tibetu). Taj unuk Vikramaditje, koji je vladao Arijevcima, uspostavio je granice između Mleccha (Mleča – koji nisu sledili vedsku dharmu) i Aricaca (indijskim sledbenicima dharme), te je na taj način Sindusthan (prozvan po rijeci Sindh), postao poznat kao najveća zemlja pod Himalajima, dok je prebivalište Mleccha bilo od reke Sindh zapadno.
Najpre se ukazuje kako su se Izraelci doselili u Indiju, a potom se, u stihovima 17-32 opisuje Isusovo pojavljivanje: »Na vlast je došao Salivahana, unuk Vikramaditje. On je savladao nadiruće horde Kineza, Parta, Skita i Bastriana. Povukao je granicu između Arijevaca i Mleča, i naredio ovim poslednjima da odu na drugu stranu Inda. Jednom prilikom Salivahana, gospodar Šaka, uputio je se snežnoj planini /= Himalajima/. Tamo, u zemlji Huna /Hunadesh/, silni car, ugledao je lepoga čoveka, uspetoga na planini. Imao je belu put, i nosio je bele odore.
Car je upitao svetoga čoveka: 'Ko si ti'? – On je odgovorio: 'Znaj da sam Ja Iša-Putra /Sin Božiji; snsk.: +ś = 'vladar', 'gospodar', 'bog'; putra = 'sin'/, rođen od Device /kumari/, otkrio barbarima /Mleccha/ učenje, samu istinu'.
Tada ga je car upitao: 'Kakvo učenje ti imaš u vidu'?
On je odgovorio: 'Na kraju Satja-juge /Zlatnoga Doba/, javio sam se kao Masiha /Mesija/ u grešničkoj zemlji neverujućih /Mleccha/. Boginja Išamasi je se takođe pojavila pred barbarima /Dasje/ u užasnom obliku. Po običaju neverujućih mene su doveli do nje, i Ja sam postigao Masiha-stva. Saslušaj, o care, ja sam doneo religiju neverujućima. Očistivši duh i zaprljano telo i našavši pribežište u molitvama 'Naigami', čovek dolazi do poklonjenja Drevnome. Kroz istinu, meditaciju i sećanje na Duha čovek nalazi svoj put do Boga, Koji prebiva u središtu Sveta, Koji ostaje postojan, kao sunce, i Koji svagda razgrađuje sve privremene stvari. Tako je Išamasi bila uništena, a u srcu je se otkrila forma Boga, večno čista i obdarena srećom; a mene su nazvali Iša Masiha’.
Kada je car čuo te reči, sklonio je se pred učiteljem barbara i otpremio ga na tome putu u njihovu groznu zemlju.«
Iako su ova izlaganja samo natrunjena istinom, da se primetiti da se Gospod prikazuje kao belac obučen u belu odoru. Upravo kao nazaren i pravednik, sveti Božiji Čovek, Isus je bio odeven u bele lanene haljine. Bele odore su bile na ceni i kod Rimljana (kod kojih su odrasli muškarci u javnosti nosili belu togu), pa je to npr. bio jedan od razloga što su kod Krsta rimski vojnici razdelili Njegovu haljinu, a za plašt, koji je ujedno bio izatkan, bez šavova, bacili su kocku kome će pripasti ('Dvanaestorica', 82:11).

m. Da li je Isus živeo samo 33 godina na zemlji?

Ni posle nekih 2.000 godina od rođenja Gospoda Mira, Hrista Božijeg, ni razmetljivim historičarima (koji Njegovu pojavu više ne mogu osiono apodiktično i egzaltirano odbacivati i mitologizirati), ni hrišćanima slova i brojki – tačna godina rođenja i razapinjanja Isusa Hrista još nije poznata. Postoje samo brojna proizvoljna, hipotetička i spekulativna nagađanja i datovanja. Naravno, onaj koji u srcu doživljava milinu i snagu Hristove reči, i bez tog historiografskog uvida slediće udivljenički Veličanstvenog Gospoda; no upućen u istinske i ključne hronološke tokove Mesijinog prečistog života (koji je simbol života svakoga posvećenika Svetla) imaće jedno dodatno posvedočenje i lepo okrepljenje na Putu Istinskog Života, jer i Isusove ključne godine nose duboka simboličko-duhovna značenja. Pažljivim sagledavanjima i poređenjima relevantnih kanonskih i apokrifnih sakralnih spisa, te antiknih hronika može se relativno dosta precizno izvesti i utvrditi godina u kojoj je rođen Isus, kao i godina u kojoj je na Golgoti stradao i vaskrsao potom.
Institucionalizovana Crkva je dosta kasno shvatila da je Hristovo utelovljenje obeležilo i uvelo početak jedne nove epohe koju je potrebno i precizno hronološko-kalendarski uokviriti i establirati. Pre nego što su se godine, stoleća i epohe počeli brojati u odnosu na vreme Hristovog rođenja, na vreme pre Hristovog rođenja (ante Christum natum) i posle Hristovog rođenja (post Christum natum), različite drevne kulture su imale i različite pristupe hronološkoj orijentaciji; neke od njih su i zadržale takvo računanje vremena. Npr. Jevreji su računali i računaju vreme i tok godina prema biblijskoj hronologiji (koja sadrži nepotpune rodoslovne liste), gde za početnu vremensku tačku uzimaju stvaranje sveta. Sekundarna hronologija je se često kod njih referentno oslanjala i na vreme početka vladanja pojedinih aktuelnih ili eksponiranih monarha. Tako Josip Flavije u 'Judejskom ratu' iznosi za pad Jerusalima sedamdesete godine nove ere: »...Pade Jerusalim druge godine carovanja Vespasijanova, osmoga dana meseca gorpiajosa.« (VI, 10, 1) – Vreme je računano i prema početku ili okončanju čuvenog babilonskog sužanjstva. Tako se u uvodu 'Ezekielove knjige' iznosi: »Godine tridesete, četvrtoga meseca, petoga dana, kad bejah među izgnancima na reci Kebaru, otvoriše se nebesa, ...« (1:1) – Flavije u 'Judejskom ratu' ima sličan hronološki pristup: »... Aristobul promeni oblik vladanja u kraljevstvo i prvi stavi sebi dijademu četiri stotine sedamdeset i jednu godinu i tri meseca posle povratka naroda iz Babilonskog sužanjstva.« (I, 3, 1) U vreme Bar Kohbinog ustanka (132-135. g. ne.) početak drugog jevrejskog ustanka protiv Rimljana uziman je kao prva godina od 'oslobođenja' Izraela.
Kod starih Helena događaji su se često računali i datovali prema znamenitim Olimpijadama. Tako Polibije (Polybios, oko 200.-120. pre n. e.) iz Megalopolisa u Arkadiji, u svojim ‘Historijama' iznosi i sledeće: »Hronološki gledano, moje će ‘Historije' početi od 140. Olimpijade /= 220.-216. g. se./, a što se događaja tiče, kod Helena od takozvanog savezničkog rata, ...« (I, 3) – Era Olimpijada trajala je od 776. g. se. do 396. g. ne., i za to vreme održane su 263 Olimpijade.
I zvezdane konstelacije su na nekim podnebljima Helade bile hronografski orijentir: »Godina u kojoj je službu stratega obavljao Arat Mlađi završila se u vreme uzdizanja Plejada, prema kojima je Ahajski savez tada određivao vreme.« ('Historije', V, 1)
Kod Rimljana vreme je računato od osnivanja grada Rima (ab urbe condita), od 1. januara 753. g. se., a u opisima događaja upravljalo je se i prema godinama vladavine konsulâ. Na konsulsku vlast poziva se čak i credo izložen u Sirmijumu a pročitan na sabora u Ariminu, održanom 359. godine: »Saborna vera, izložena u u Sirmijumu, gde je bio naš gospodar Konstantije, u vreme najpoznatijih konsula Flavija Eusebija i Hipatija, jedanaestog dana junskih kalendi.« (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 37) I drugi znamenitiji gradovi imali su svoje ere koje su počinjale od njihovog osnivanja: »Hebron je osnovan sedam godina pre nego Coan /= Tanis/ u Egiptu.« (‘Brojevi’, 13:22) – I u samoj rimskoj tradiciji sporno je vreme osnivanja Rima (Roma); po Katonu to je se desilo 31. 04. 751. godine; Varon osnivanje datira na 753. godinu stare ere; ipak najviše je prihvaćena 754. godina stare ere, koja je izvedena na osnovu podataka iz ukaza i obrazloženja Avgustovog prijatelja, prominentniog historika Tita Livija (Titus Livius, 59. g. pre ne. do 17. g. ne.). Tako ovaj, pored ostalog, kaže i sledeće u svojoj znamenitoj knjizi ‘Historija Rima od osnivanja Grada’ za godinu u kojoj su konsuli bili Gaj Sulpikije Petik (po treći put) i Marko Valerije Publikola: »To je bilo četiri stotine godina posle osnivanja grada Rima, a 35 godina posle oslobađanja od galske opsade.« (VII, 18) – Gotovo celu svoju hronologiju Livije vezuje za konsulske magistrate. – Posle cara Diokletijana u Rimu su godine računate od njegovog dolaska na presto (284. g.) i uspostave Dominata kao oblika vladavine i državnog uređenja koji je smenio Oktavijanov Prinkipat.
Godine 525. rimski pontif Jovan I, naložio je preko svoga savetnika Bonifacius-a jednom opatu iz Skitije, koji je živeo u Rimu, a zvao se Dionisije Mali (Dionysius Exiguus) da sastavi, uvažavajući odluke Nikejskog sabora, pashalne tablice za novi period, te da utvrdi i tačnu godinu Isusovog rođenja, kako bi se od tog datuma računala nova, hrišćanska era, jer je bilo nedolično da hrišćani računaju vreme od Diokletijana, njihovog velikog progonitelja. Monah Dionisije je tako napisao i 'Knjigu o Uskrsu' (Liber de paschate) u kojoj je postavio osnov za izračunavanje vremena i praznika u hrišćanskom svetu, a ta računanja i izvođenja su važila do kraja XVI stoleća. Dionisije je označio da je se Isus rodio 754. godine posle osnivanja Rima, prve godine nove ere (tzv. 'nulta' godina tada nije bila znana), odnosno da je 248. godina Diokletianove vladavine 532. godinu od rođenja Hristova. Dakle, Dionisije je učinio da godina 754 AUC (Ad urbe condita) postane prva godina AD (Anno Domini), odnosno prva godina nove ere. Engleski historičar Beda (Bede, 673.-735. g. ne.) sagledavši Dionisijeva izračunavanja, predložio je da se vreme pre 754. g. od osnivanja Rima označuje terminom 'pre Hrista', pre Hristovog rođenja.
Samo računanje godina od Hristova rođenja među hrišćanima počelo je uzimati maha tek nakon VIII stoleća, mada su i posle toga mnogi računali vreme od stvaranja sveta. U 'Pohvalnom slovu Kirilu i Metodiju', napisanom pre 885. godine, iznosi se za preminuće prvog hrišćanskog učitelja slovenskog naroda – Fonstantina (Kirila) Filosofa 869. godine u Rimu: »Dobivši od Boga otkrovenje o pokoju svojem, obuče se u crne haljine i najavi dan preminuća svojega, i ostade do toga, pedesetoga dana, veseleći se i slaveći Boga. I tako počinu u Gospodu leta 6377., te se sjedini s ocima svojima, i prorocima, i apostolima, i mučenicima, i svim svetima.«
Srpski knez i despot Stefan Visoki (1389.-1427. g.), 15 godina posle Kosovske bitke (1389. g.), na mesto pogibije svoga oca Lazara, podigao Mramorni stub, na kome je ostavio zapis da se znamenita bitka sa Turcima odigrala »petnaestog dana meseca juna godine 6897.« – Stefan Visoki, dakle, predstavlja hronologiju koja 5508. g. se. vidi kao godinu nastanka sveta. – Do kraja Srednjeg veka, i u Bizantiji i na Zapadu, osnovni hronološki ciklus se naziva indikt (lat.: indico = 'prijaviti'), traje 15 godina, a prvi indikt počinje 1. septembra 312. godine (cp.: Justinian: Novellae, 47).
'Hronograf' za 354. godinu daje tvrdnju da je Isus rođen u petak, 8 dana pre januarskih kalenda (pre prvog dana u januaru), petnaestog dana mesečine, za vreme konsulovanja Gaja Kajsara i Emilija Pavla (1. g. ne.), a stradao u vreme konsulstva Gemina i Rubelija, odnosno 29. g. ne. Dana 25. decembra 1. g. ne. nije bio petak, a Mesec je bio u dvadesetom danu svoje lunacije. Po Konstantinopolskom spisku konsula za 395. godinu (Consularia Constantinopolitana ad A. CCCXCV – Liber citatus) Isus je rođen u godini konsulovanja Avgusta i Plautija Silvana, tj. druge godine stare ere: »Pri ovim konsulima rodio je se Hrist u osmom danu do januarskih kalenda.« Ovu godinu kao vreme Hristovog rođenja podržava i fragmentarno sačuvana 'Historiografija' Julija Afrikana. Po lugdunskom episkopu Irineju Hrist je se utelovio »oko četrdeset i prve godine Avgustovog vladanja.« ('Protiv heresa', III, 21, 3), odnosno oko 3 godine stare ere.
Iz kanoniziranih evanđelskih tekstova možemo steći utisak da je Isus živeo nešto preko trideset godina. I rabini su slično tvrdili. U babilonskom Talmudu (koji pominje Isusa pod različitim kamufliranim imenima) možemo pročitati sledeću dijalošku epizodu: »Pitao je jedan minejac /= nazaren/ r. Hanina /bar Hamu, umro 225. g. ne./: 'Poznato li ti je koliko je godina bilo Balaamu na dan njegove smrti'? – On je odgovorio: 'To nije napisano, no rečeno je: Krvožedni i pokvareni ne dožive ni polovinu svojih dana, /iz čega se vidi/ da je njemu bilo trideset tri ili trideset četiri godine. /.../ Ja sam sam čitao povest Balaama, u kojoj je napisano: Trideset tri godine bilo je Balaamu Hromome, kada ga je ubio Pinhas /= Pilat/ Listae /grč.: »·ĂĮ = 'razbojnik'/. ('Sanhedrin', 106 B) – Ako bi utvrdili godinu Isusovog rođenje, kao i godinu Njegovog stradanja na Golgoti, dakako bi time i odredili koliko je Sveti nad svetima živeo na zemlji.
Iz 'Evanđelja po Mateju' (2:1 i dalje) i 'Po Luki' (1:5) saznajemo da je se Isus rodio za vreme vladavine rimskog vazalnog kralja u Palestini Heroda Prvog koji je vladao od 37. do 4. godine stare ere. Iz izlaganja najvećeg jevrejskog historika Josipa Flavija (rođenog 37. godine ne.) saznajemo da je Herod Veliki umro u Jerihonu 750, godine od osnivanja Rima, početkom aprila četvrte godine stare ere, nešto pre Pashe. Tako u De bello iudaico izveštava za ovog despota idumejskog porekla koji je preminuo kada je imao skoro sedamdeset godina života, ostajući do kraja dosledan pogromaškom porivu: »Pet dana posle sinovljevog pogubljenja umre i Herod. Od vremena kada se domogao najviše vlasti ubivši Antigona bilo je proteklo četrdeset tri godine, a otkako su ga Rimljani postavili za kralja, trideset sedam godina.« (I, 33, 6)
Primus Isusovo rođenje eksplicitno smešta u vreme po zlu čuvenog kralja Heroda, dakle u vremenski okvir pre četvrte godine stare ere: »Isus se rodi u Betlehemu judejskome u dane Heroda kralja ...« (2:1) – Tercijar Isusovo rođenje takođe smešta u Herodovo vreme govoreći o začeću Jovana Preteče (koji je se rodio nešto pre Isusa), ali ga povezuje i sa Kvirinijevim popisom u Siriji, seleukidskoj državnoj tvorevini: »A u dane one iziđe zapovest od kajsara Avgusta da se popiše sav svet. Ovo je bio p r v i popis za Kirinove uprave Sirijom. I iđahu svi da se popišu svaki u svoj grad.« (2:1-3) – Pošto se kod 'Luke' aludira na dva popisa pod Kvirinom, postoji mogućnost da je Kvirin dva puta bio upravitelj Sirije.
Plodni hrišćanski pisac latinske književnosti, Tertulijan (Tertullianus, otprilike 160.-230. g.), rodom iz Kartagine, smatrao je da je popis Judeje izvršio Sentije Saturnin, legat Sirije (9.-6. g. se.).
Judeja je kasnije, nakon Arhelajevog devetogodišnjeg (4. godine se. do 6. godine n. e.) mrskog etnarskog vladanja, vladanja koje je počeo njegovim pokoljem nezadovoljnog življa, pripojena rimskoj provinciji Siriji, velikim delom i po volji ugnjetenog naroda. ('Judejski rat', II, 6, 2). To je jedan od razloga zašto se u Lukinom tekstu, kada se govori o popisu, protagonistički naglašava sirijsko teritorijalno podneblje.
U Veneciji, godine 1647. nađen je kamen (I stoleće) s grobnice Vojnog zapovednika Palatina Starijeg (sahranjenog zajedno sa svojom ženom Emilijom), koji je, sudeći po natpisu nihovog oslobođenika Marka Amplija, službovao pri legatu Sirije Kviriniju. Po 'Venecijanskom natpisu' sledi da je vojni časnik Palatin po Kvirinijevom ukazu sproveo popis u velikom sirijskom gradu Apameji, te popisao 117.000 građana. Latinski tekst Lapis Venetus-a glasi:

Q. AEMILIUS Q. F.
PAL. SECVNDVS [IN]
CASTRIS DIVI AVG. [SUB]
P. SVLPICIO QVIRINIO LEG. AUG.
CAESARIS SYRIAE HONORI
BVS DECORATVS PRAEFEC.
COHORT AVG. I. PRAEF.
COHORT. II CLASSICAE. IDEM
IVSSV QVIRINI CENSVM EGI
APAMENAE CIVITATIS MIL
LIVM HOMIN CIVIVM CXVII
IDEM MISSV QVIRINI ADVERSVS
ITVRAEOS IN LIBANO MONTE
CASTELLVM EORVM CEPI ET ANTE
MILITIEM PRAEFECT FABRVM
DELATVS A. DVOVS COS. AD AE-
RARIVM ET IN COLONIA
QVAESTOR AEDIL II DVVMVIR II
PONTIFEXS
IBI POSITI SVNT Q. AEMILIVS Q. F. PAL.
SECVNDVS F. ET AEMILIA CHIA LIB.
H. M. AMLIVS H. N. S.


Lapis Venetus
(originalni natpis)

Zna se da je Publije Sulpitije Kvirinije (Quirinis) bio upravitelj Sirije počev od 6. godine nove ere (ali je i pre toga vršio važne državne poslove u toj rimskoj pokrajini, pod koju je te godine administrativno potpala borbena Judeja, koja je kao prestonicu dobila Kajsareju, stari Panion, grad nedaleko od Jerusalima). Otmeni rimski historik Kornelije Takit, koji je bio prokonsul provincije Azije za vreme cara Trajana, izlaže za Kvirinija (koga 'Luka' naziva 'Kiren-ije' – šĹÁ®˝ążÂ, odnosno 'Kirin-ije' – šĹÁŻ˝ążÂ) u svome kapitalnom spisu 'Godišnjice od smrti božanskog Avgusta': »Bio je vrstan vojnik, i njegovo zalaganje u službi donelo mu je konsulat pod božanskim Avgustom. Potom je dobio trijumfalne insignije zato što je osvojio utvrđenje Homonađana u Kilikiji; bio je, dalje, određen za savetnika Gaju Kajsaru kada je ovaj dobio za upravu Jermeniju.« (III, 48; v.: Strabon: 'Geografija', XII, 6, 5) – Vidimo da Kvirinijeva vojničko-državnička službovanja velikim delom tangiraju prevashodno maloazijsko i bliskoistočno podneblje.
Justin Martir, obraćajući se imperatoru Antoniju Piju, ukazuje da i sami Rimljani imaju podatke o popisu pod Kvirinijem: »U Judejskoj zemlji postoji jedno selo, udaljeno od Jerusalima 35 stadija, u kojemu je se rodio Isus Hrist, što možete saznati i iz tablica popisa, koji je bio pri K(v)iriniju /epí Kyrníoy/, prvom našem upravitelju u Judeji.« ('Apologija', I, 34)
Godine 1764. nedaleko od Rima, kod Tiburtina (danas Tivolija), nađen je drevni kameni natpis na latinskom, iz čijeg teksta se vidi da je posvećen magistratu koji je u vreme Avgusta obavljao dužnost prokonzula Sirije. Sklop natpisa sugeriše da je to bio Publije Sulpitije Kvirinije, koga Tercijar pominje. Pri kraju natpisa se za Sulpitija Kvirinija, sina Publijevog iznosi: »/On je dobio/ kao prokonzul Azije /i kao legat propretor/, po drugi put, provinciju Siriju i Fenikiju.« – Dakle, potvrđuje se Tercijarov nagoveštaj da je Kvirinije dvaput imao upravljačku ulogu u Siriji.
Sam natpis iz Tivolija – Lapis Tiburtinus, sa mogućim rekonstrukcijama, u svom očuvanijem delu, glasi:

BELLUM GESSIT CVM GENTE HOMONADENSIVM
QVAE INTERFECERAT AMYNTAM GALATARIVM
RE]GEM, QVA REDACTA IN POT[ESTATEM IMP. CAESARIS]
AVGVSTI POPVLIQVE ROMANI SENATV[S DIS IMMORTALIBVS]
SVPPLICATIONES BINAS OB RES PROSP[ERE ABEO GESTAS, ET]
IPSI ORNAMENTA TRIVMPH[ALIA DECREVIT]
PROCONSUL ASIAM PROVINCIAM OP[TINVIT, LEGATVS PR. PR.]
DIVI AVGVSTI [I]TERVM SYRIAM ET PH[OENICEN OPTINUIT].

Nakon Herodove smrti, pošto ga je nasledio od kajsara nepriznati sin Arhelaj, Sabin, financijski upravitelj Avgustovih dobara u Siriji i Judeji, koji je bio podređen državnom namesniku Varu, odlazi u Jerusalim da ustanovi fiskalno stanje Herodovog kraljevstva. »A Arhelaj posla Ptolemeja Varu, s molbom da Sabina odvrati od daljeg putovanja.« ('Judejski rat', II, 2, 2) U 'Judejskim starina' Flavije ukazuje i ovo: »Kvirinije, jedan od rimskih senatora, prošavši kroz sve magistrature i na kraju postavši konsul, čovek veoma uvažen, došao je u Siriju u pratnji nevelikog broja ljudi; kajsar ga je poslao u svojstvu sudije za narod i kensora koji je trebao da procenjuje imetak ... /.../ ... Juda Gavlonit, iz grada Gamale, zajedno sa farisejem Sadokom, pozivao je narod na ustanak, govoreći da procena imovine nije ništa drugo do put ka ropstvu; i pozivao je narod da zaštiti svoju slobodu.« (XVIII, 1, 1) Došavši na mesto legata Sirije 6. godine nove ere, Kvirinije je svakako nastavio popis Arhelajevih dobara (– Arhelaja je Avgust inače smenio i poslao ga u progonstvo u Vienu, u Galiji), odnosno napravio je uvid u trezor Judeje koja je postala namesnička provincija: »Oblast, nekada potčinjena Arhelaju, bila je uključena u sastav Sirije. Imperator je pak onamo poslao bivšega konsula, Kvirinja, kako bi izvršio popis u Siriji i prodao Arhelajev dom.« (XVII, 13, 5) Znajući da je za kensorski magistrat u Rimu traženo da kandidat ima najmanje 43 godine života, i znajući kada je Kvirinije bio konsul – 12. g. se., vidimo da je Kvirinije, kada je postao namesnik Sirije, mogao imati najmanje 61 godinu života. Flavije nas izveštava i kada je Kvirinije izvršio procenu Arhelajevih poseda i popis judejskoj življa: »... Završivši popis u 37. godinu posle Antonijevog poraza od Kajsara Avgusta kod Antiuma, Kvirinije je uklonio prvosveštenika Joazara ...« (XVIII, 2, 1) – Trideset i sedma godina od bitke kod Aktija započela je 2. septembra 6. g. ne. i završila se 1. septembra 7. g. ne. U vreme tog popisa Isus svakako nije rođen.
No tada je se verovatno zbila pobuna Jude Galilejca i fariseja Sadika koji su odbijali pokoravanje Rimu i davanje poreza gvozdenoj Imperiji, što je bio pristup revolucionarnog zelotskog ('revniteljskog') kao i bodežarskog pokreta čije vođstvo je od Hizekije ('Judejski rat', II, 4, 1) preuzeo lažni mesija Juda Galilejac, o kome Flavije još i ovo izveštava: »Arhelajeva država pretvorena je sada u provinciju, i tamo je upućen kao državni upravitelj Koponije, Rimljanin, viteškog staleža, kome je Kajsar bio dao vlast nad životom i smrti. Za vreme njegovog upravljanja navede neki Galilejac Juda svoje zemljake na ustanak, izjavivši da je sramno ako daju Rimljanima dadžbine, i priznaju, osim Boga, i smrtne ljude za svoje zapovednike. On je bio osnivač neke svoje sekte koja sa ostalima nema ničeg zajedničkog.« (Ibid., II, 8, 1) – Zakonik i raban Gamliel, na saslušanju Apostolâ pred Velikim većem osvrće se na tu epizodu rečima: »Posle ovoga /Tevde/ ustade Juda Galilejac u dane popisa i odvuče dosta naroda sa sobom; on takođe pogibe i svi koji ga slušahu rasturiše se.« ('Dela', 5:37) – Galilejac Juda je počeo da saziva svoje sunarodnike na borbu, prekoravajući ih zbog njihove saglasnosti da plate danak Rimljanima. Interesantno je napomenuti da je i Judin sin Manajim u ustanku protiv Rimljana, koji je doveo do pada Jerusalima i Hrama, nastavio bezobzirnu borbeno-prevratničku politiku svoga oca: »... Neki Manajim, sin onog ratobornog zakonika Jude iz Galileje, koji je za vreme Kvirina bio Judejcima prebacio što osim Boga priznaju i Rimljane za gospodare, s nekoliko svojih pristalica ode u Masadu, provali spremište oružja kralja Heroda, naoruža osim svojih zemljaka i strane razbojnike i vrati se kao kralj sa tom ruljom kao telesnom gardom u Jerusalim, gde stade na čelo ustanka i preuze rukovodstvo opsade.« (Ibid., II, 17, 8)
'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici', takođe lucidno ukazuje da je Isus rođen u vreme popisa koji je naložio car (kajsar/cezar) Oktavijan Avgust: »Dogodi se u one dane da iziđe dekret od kajsara Avgusta, da sav svet bude popisan. I sav narod Sirije ode da se popiše, svako u svoj grad; a beše to usred zime. Tako se i Josip sa Marijom uspe iz Galileje, iz grada Nazareta, ka Judeji, u Davidov grad, koji se zove Betlehem (jer on beše iz Davidovog doma i roda), da se popiše sa Marijom, svojom venčanom ženom, koja beše noseća.« (4-1-2)
Tronu ekspandirajuće Rimske imperije, gromade sastavljene od mnoštva pokrajina, vazalnih država i kolonija, nesumnjivo su popisne evidencije, uvidi u brojčano stanje podanika puno značili. U starome Rimu najuglednija služba je bila kensura (iako je formalno dolazila iza preture), a njeni nosioci bili su kensori (censores), dva činovnika koji su birani, najpre svake četvrte a kasnije svake pete godine sa mandatom do 18 meseci. Njihova nadležnost bila je da izvrše popis građana i procene njihov imetak, da sastave vojne i poreske spiskove, da određuju visine poreza i carina; oni su činili revizije senatorskih lista (što im je 312. godine kao pravo dao Lex Ovinia), sklapali su ugovore za javne radove i vršili nadzor nad javnim moralom; s demografskom procenom je bilo dakle povezano i ispitivanje života pojedinih građana. Sastavljena lista građana s ciljem da se proceni njihova imovina i da se stanovništvo rasvrsta na imovinske klase, nazivana je census. Od 443. godine stare ere ('Historija Rima od osnivanja Grada' IV, 8, 1) kensori su birani iz redova patricija, a 339. godine to pravo su stekli i plebejci. Kao potpuno izdvojena magistratura kensorstvo je ustanovljeno tzv. Emilijevim zakonom (Lex Aemilia) iz 366. godine stare ere. Ako bi jedan kensor preminuo ili abdicirao, i drugi je morao da napusti dati položaj (cp.: IX, 33).
U Rimu je se popis odvijao tako što bi se svaki pater familias osobno na Marsovom polju pod zakletvom pojavio pred kensorima, kako bi dao podatke o sebi, svojoj porodici i svome imanju. Taj postupak nosio je naziv professio censualis. Građanin bi naveo svoje puno ime (praenomen, nomen et cognomen), ime svoga oca (oslobođenici su navodili ime svoga patrona), te koliko godina ima. Ukoliko je bio porodičan čovek dužan je bio da izvesti i o imenu svoje žene, te o imenima i uzrastu svoje dece. Tutori su zastupali udovice i siročad, čija imena su registrovana u posebnu listu, koja nije ulazila u ukupnu popisnu sumu. Odsutni su morali imati svoga zastupnika pred kensorima, jer je se namerno neodazivanje kensu strogo kažnjavalo: u republikansko vreme prestupnik te vrste bi mogao od države biti prodan u roblje. Kensorima je pogotovo od značaja bilo da od građanina dobiju podrobnije podatke o njegovoj imovinskoj moći., poziciji, tipu (njiva, pašnjak, voćnjak, vinograd, maslinjak) i obradivosti njegovih zemljišnih parcela. Popisano lice bi dalo i podatke o svojim robovima i stoci, stočnim kolima, odeždi i nakitu, pri čemu su sami procenjivali vrednost toga što poseduju, dok bi kensori imali pravo da to koriguju po svojoj proceni. Kasnije su popisi, pogotovo provincijski, tražili podrobnije lične podatke. Kako svedoči jedan dokumenat datiran na 119. godinu, jedna žena iz Egipta u popisu je morala dati i ime oca, majke i deda, mesto rođenja, svoje zanimanje, te karakteristične oznake i belege na telu, ... Popisne podatke bi overili tri svedoka, i bili bi pohranjeni u mesnom registru.
U svojoj VII. knjizi, koja obrađuje godine rimske historije od 366. do 342. Tit Livije ukazuje na jedan rani popis (u vreme konsulovanja Gaja Sulpitija i Tit Kvinktija Pena): »Pošto je nastupio period relativnog mira odlučeno je da se izvrši popis stanovništva i procena imovine, pošto je rešavanje pitanja dugova dovelo do toga da su mnoge stvari promenile vlasnike.« (VII, 22) – U VIII. knjizi svoje 'Historije', koja obrađuje period od 341. do 322. ukazuje na još jedan popis (u godini kada su za konsule izabrani Aul Kornelije i Gnej Domitije): »Ove godine je u Rimu izvršen kens i popisani su novi građani. Zbog njih su dodate dve nove tribe.« (VIII, 17) – A za popis iz 292. godine kaže: »Ove godine je izvršen i popis građana, za vreme Publija Kornelija Arvina i Gaja Markija Rutula. Popisan je 262.321 čovek. Ovaj kensorski par je bio dvadeset šesti od uvođenja te službe, a popis je bio devetnaesti po redu.« (X, 47) O kensu svakog rimskog građanina svedočile su javne tablice (VI, 27); ime svakog rimskog građanina bilo je uneseno javne tablice (tabulae personarum). Svaki tribus (kotar, opština) imao je sastavljenu listu građana, listu po kojoj su i glasanja sprovodena. Na kraju popisa obavljan je svečani žrtveni lustrum ('čišćenje'). Po popisu zvanom Notitia regionum urbis XIV, sastavljenog između 334 i 357. g. se., Rim je, između ostalog, imao i 1790 palata (domus), 46.602 stanarskih kuća (insulae), 290 žitnice, 154 pećnice, 1352 zdenaca, 37 gradskih kapija, 8 mostova, 6 obeliska, 28 javnih biblioteka, 11 foruma, 10 bazilika, 154 javno postavljena božija kipa od zlata ili slonove kosti, 22. konjaničke statue, 11 terma i 85 kupališta , 36 mramorna luka, 2300 stolova za prodaju ulja (mensae oleariae) ...
Kada su 4. g. stare ere, po smrtu Heroda Velikog, Rimljani Judeju podredili svojoj neposrednoj upravi, Jevreji su morali direktno plaćati porez novoj vlasti, a ne vazalnome kralju. I rimskoj vlasti je bilo itekako u interesu da kroz nove popise utvrdi brojnost i imovinsko stanje i svojih podanika u Judeji. Kada je pak pod Herodom Prvim u Palestini izvršen popis življa (grč.: he apograph), da bi se zadovoljila jevrejska tradicija, a i da bi se onemogućile prevare, svako se morao po zakonu javiti u mesto svojih predaka, svoga porekla. Zato se i Isusov otac, blagosloveni Josip, koji je poticao iz Davidovog roda i Davidovog grada, morao sa ženom Marijom javiti i popisati u Betlehemu ('Domu hleba'), gde je se i Veličanstveni u pećini-štali, među životinje, utelovio.
Imperator Caesar Augustus, koji je rimsku aristokratsku republiku preveo u prikrivenu monarhiju, u Carstvu je preduzeo tri popisa življa. Gaj Svetonije Trakvil (Gaius Suetonius Tranquillus) – koji je za vreme Trajanovog vladanja bio visoki dvorski činovnik, a pod Hadrijanom sekretar njegove kancelarije (magister epistularum) – u spisu 'Životi rimskih careva', nastalom otprilike 121. godine, obrazlaže za tribuna i kajsara Avgusta: »Tribunsku vlast primio je Avgust doživotno; u toj je službi dva puta izabrao sebi kolegu na pet godina. Isto je tako doživotno primio nadzor nad javnim moralom i zakonima; na temelju tog prava, premda nije imao kensorsku čast, proveo je ipak t r i p u t a popis puka; prvi i treći put s kolegom /tribunom/, a drugi put sam.« (Augustus, 27). – Treba da znamo da je Svetoniju njegov položaj omogućavao da ima pristup državnim arhivama i izveštajima o tekućim poslovima u Imperiji, pa prema tome i izveštajima o preduzetim popisima. I sam Oktavijan Avgust, nešto pre svoje smrti, u svojim 'Delima' (Res gestae Divi Augusti) urezanim na dva bronzana stuba ispred Avgustovog mauzoleja na Marsovom polju u Rimu, čije su se kopije mogle naći širom Carstva, o tome govori: »Et in consulatu sexto censum populi conlega M. Agrippa egi. Lustrum post annum alterum et quadragensimum fec[i]. Quo lustro civium Romanorum censa sunt capita quadragiens centum millia et sexag[i]inta tria millia. Tum [iteru]m consulari com imperio lustrum [s]olus feci c. Censorin[o et c. ] Asinio cos. Quo lustro censa sunt civium Romanorum [capita] quadragiens centum millia et ducenta triginta tria mi[llia. Et tertiu]m consulari cum imperio lustrum conlega Tib. Cae[sare filio] m[eo feci,] Sex. Pompeio et Sex. Appuleio cos. Quo lustro ce[nsa sunt]civ[ium Ro]manorum capitum quadragiens centum mill[ia et n]onge[nta tr]iginta et septem millia. – U šestom konsulatu, zajedno sa kolegom M. Agripom, izvršio sam popis rimskih građana. Lustrum sam sproveo prvi put posle 42 godine. Tom prilikom popisano je 4 063 000 rimskih građana. Lustrum sam ponovo sproveo, sa konsulskim ovlašćenjima koja mi je davao imperium, kada su konsuli bili G. Kensorin i G. Asinije, i tom prilikom je popisano 4 233 000 rimskih građana. Treći put sam sproveo lustrum, sa ovlašćenjima jednakim onima koja su imali konsuli, zajedno sa svojim sinom Tiberijem Kajsarom kao kolegom za vreme konsulata Seksta Pompeja i Seksta Apuleja i tada je popisano 4 937 000 rimskih građana.« (Tab. II, 8:2-4) – Kao patricij Oktavijan nije imao pravo da bude tribunus plebis, no 23. g. se. senat mu dodeljuje doživotnu tribunsku vlast (tribunica potestas), koja mu omogućava i daje pravo veta, sazivanje senata, imunitet na kažnjavanje, ... Pošto je istovremeno od senata dobio i doživotnu prokonsulsku čast (Imperium proconsulare maius), koja mu je dala vlast nad vojskom i provincijama, Oktavijan je se tako do same smrti našao kao potpuni gospodar u Carstvu. Obe krucijalne vlasti (tribunicia potestas et imperium proconsulare maius) imao je još Marko Agripa, kome je Oktavijan 18. g. se. dodelio tu vlast na razdoblje od pet godina, potom je 13. g. se. obnovio na još pet godina, no ovaj je umro 12. g. se. Inače, u sedmom konsulstvu (27. g. se.) Oktavijan je dobio titulu Augustus ('uzvišeni'). Drugi popis rimskih građana Avgust je samostalno pokrenuo. Iako je Agripa Avgustu bio 'drug u vlasti' (consors imperi), u biti Avgust je stvarno sam vladao, jer je Agripa uglavnom bio van Rima: »... S a m izvršavaš tako brojne i krupne zadatke, mačem Italike braniš i nadgledaš građanski moral, ...« (Horatije: 'Poslanice', II, 1) – Upoređujući ove izveštaje sa konsulskim listama, vidimo da je prvi Avgustov popis bio 28. g. se. (726. godine od osnivanja Rima), kada Avgust još nije dobio doživotnu tribunsku čast, drugi 8. g. se., i treći 14. g. ne. (767. godina od osnivanja Rima), pred samu svoj smrt. Ovakva hronografija navodi na zaključak da je Isus rođen u vreme drugog popisa, 8. godine stare ere, ukoliko su konsulske liste ispravno postavljene, a jesu, jer o njima nam svedoče i natpisi na novcima. Treba zapaziti da se Avgust u svojim 'Delima', koja su trebala da podupru njegovu deifikaciju, hvali kako je svoj prvi popis organizovao posle 42 godine od nekadašnjeg; previranja sa građanskim ratovima su republikansku ustanovu popisivanja življa maltene potpuno uništila, i zato je Avgustu bilo značajno što ju je opet obnovio.



Oktavijan (Vatikanski Muzej), prvi rimski car pontifex maximus, u čije vreme je rođen Hrist Isus


U velikom enciklopedijsko-jezičkom leksikon iz X stoleća – 'Suda' (H Soyda, Suidas) koji sadrži mnogobrojne izgubljene fragmente antiknih i bizantijskih spisatelja, iznosi za prvi Avgustov lustrum da je Oktavijan, pošto je postao jedini gospodar, izabrao 20 sposobna čoveka, poslao ih po svoj zemlji koja mu je bila potčinjena, kako bi izvršili popis lica i imetka njihovog. I popis je dao broj potčinjenih lica Rimskoj imperiji: 4.101.007. Treba zapaziti da se taj broj razlikuje od podatka iz 'Avgustovih dela'. S druge strane, broj popisivača, dvadeset njih, sugeriše nam pitanje kako je taj Avgustov popis mogao imati imperijalno opšti profil, jer u tom slučaju svakako je trebalo mnogo više popisivača angažovati. Očigledno u ovom slučaju imamo registrovanje samo žitelja s rimskim građanskim statusom (status civitatis), a takvima Isusovi roditelji svakako nisu pripadali. Znamo međutim da je apostol Pavle rođen sa rimskim građanskim pravom ('Dela', 22:24-29, 23:27), koje je se i kupovinom moglo steći, te dobiti kao nagrada za zasluge.
Pišući protiv hrišćana, koje on naziva 'Galilejcima', i Flavije Klaudije Julijan Imperator svedoči o popisu kojim je bila obuhvatena i Isusova porodica: »Čak je i Isus, koji se među vama pokazao, bio jedan od Kajsarevih podanika. /.../ Svakako priznajete da je zajedno sa svojim ocem i svojom majkom bio upisan u knjige za vreme K(v)irinovog namesništva.« (Contra Galilaeos, 213 A)
Kajsarejski episkop i historik Eusebije (Eusebios, oko 260.-339.) u svome spisu Ecclesiastical History, zauzima stav koji sugeriše da je Isus dosta kasno rođen: 3-2.g. se.: »Bila je četrdeseta godina carovanja Avgusta i dvadeset i osma /godina/ od pokoravanja Egipta i smrti Antonija i Kleopatre, na kojoj je završila egipatska dinastija Ptolomeja, kada je, saglasno proroštvu o Njemu, u Betlehemu Judejskom, u vreme prvog popisa tokom uprave Kirenija Sirijom, rođen Spasitelj i Gospodar naš Isus Hristos.« (I, 5) – Eusebije Oktavijanovu vladavinu računa od 43. godine stare ere, kada je posle bitke kod Mutine, u prvom njegovom građanskom ratu, armija republikanaca na vlast u Rimu dovela Oktavijana, Marka Antonija (koji je upravljao Egiptom) i Marka Lepida, koji su sklopili drugi rimski trijumvirat, odnosno vrhovnu vlast podelili među trojicom ljudi. Tada, godine 43. stare ere Oktavijan je prvi put stekao konsulsku čast: »I od toga je vremena pomoću sakupljenih vojska najpre s Antonijem gotovo dvanaest godina upravljao državom, napokon je četrdeset i četiri godine sam bio na čelu državi.« (Svetonije: Augustus, 8) Može se reći da je Oktavijan postao jedini vladar o svojem trećem konsulstvu, odnosno od 2. septembra 31 godine kada je ostvario pobedu nad Markom Antonijem kod Aktija. Takit opisuje kako je Avgust u državi iscrpljenoj građanskim ratovima uzeo svu vlast u svoje ruke, davši toj monarhističkoj vlasti naziv Prinkipat (principatus), sebe prozvao (senatskim) 'prvakom' (princeps) izbegavši tako nemile nazive kao 'kralj' ili 'diktator': »Posle pogibije Bruta i Kasija regularna vojska više nije postojala; Pompej je bio savladan kod Sicilije, Lepid lišen vlasti, Antonije ubijen, na čelu julijevske stranke ostao samo Avgust. On je odbacio titulu trijumvira, izdajući se za konsula i pravdajući se da mu je tribunska vlast dovoljna da bi zaštitio narod.« ('Anali', I, 2) Sam Oktavijan u 'Delima božanskog Avgusta' zapisuje, predstavljajući svoje suprematorsko angažovanje kao vraćanje državne moći u ruke senata i naroda: »Pošto sam ugušio građanske ratove, dobivši po želji svih vanredna ovlašćenja, predao sam vlast senatu i rimskom narodu.« (34, 1) Inače, dva plebejska, narodna tribuna (uvedena posle sporazuma rimskih patricija i plebejaca na Mons Saker 494. g. se.), trebala su da ih štite od samovolje patricijskih magistrata, čije su odluke mogli da obustave. I Lex Licinie Sextiae, izglasan 367. g. se. omogućio je plebejcima bitan udeo u vlasti, propisavši da jedan od konsula treba da bude plebejac. Treba znati da je Avgust vodio pet građanskih ratova, kroz koje je učvršćivao svoju moć i vlast, prenoseći na sebe prerogative senata, magistrata i zakona: mutinski, filipski, peruzijski, sicilski i aktijski. Iako još nije bio ni senator niti je obavljao službu kvestora, prijavio je se bio za mesto upravo preminuloga narodnog tribuna. U 'Uporednim životopisima' Plutarh izveštava da je se mladi Oktavijan u državničkom uzdizanju jako trudio da stekne naklonost naroda, i da je to smetalo Antoniju koji ga je prezirao zbog njegove mladosti, i koji je se odlučno suprostavio njegovoj kanditaturi za narodnog tribuna ('Antonije', 16). I sam narod je uočavao Oktavijanove magistratske ambicije: »Kad je potom umro jedan od narodnih tribuna, Oktavijan je bio naklonjen tome da se na njegovo mesto izabere Flaminije; narod, pak, smatrajući da sam Oktavijan želi to zvanje, ali da zbog svoje mladosti, nije to izjavio, nameravao je da na izborima njega izabere za tribuna. Senat je zavidio Oktavijanu na zvanjima, a sada se bojao da će on, ako bude i narodni tribun, predati narodnom sudu ubice svoga oca /Kajsara/. Antonije, međutim, prezrevši prijateljstvo s Oktavijanom, bilo da bi utešio senat ili iz naklonosti prema njemu, bilo iz vlastitog nahođenja, izdade konsulski edikt da Oktavijan ne sme ništa učiniti mimo zakona, inače će on poduzeti protiv njega sve što je u njegovoj moći. Kako je ovaj edikt bio ujedno i znak nezahvalnosti prema Kajsaru, i nepravda prema Oktavijanu i narodu, narod se razjari, i izgledalo je da će na izborima biti veliko takmičenje. Stoga se Antonije poplaši i ukine izbore, zadovoljan postojećim brojem tribuna.« (Arijan: 'Građanski ratovi', III, 31) – Sakrosanktna i primamljiva tribunska vlast (tribunicia potestas) omogućavala je pravo veta na senatske dekrete, skupštinske odluke, zakonske predloge, odluke magistrata, omogućavala je sazivanje narodne skupštine (concilia plebis), objavljivanje njenih odluka i njihovo i prinudno sprovođenje; imali su pravo primene prinudu protiv svakog građanina koji bi im se suprostavio.
I apokrife hagiografije pretenduju da precizno nevedu vreme kada je Gospod rođen; tako se u tzv. 'Arapskom evanđelju Gospodnjeg detinjstva' iznosi: »U 309 godini Aleksandrove ere, Avgust izdade dekret da svaki čovek bude upisan na svoje mesto rođenja.« (2) – Slično se prezentuje i u ranome 'Evanđelju Isusovog detinjstva': »U 309 godini Aleksandrove ere, Avgust objavi dekret da svako lice otide da se popiše u svoj kraj.« (1:4) – U 'Uporednim životopisima' znameniti helenski enciklopedista Plutarh ukazuje za Aleksandrovu smrt: »... On je u onoj strašnoj groznici ljuto ožedneo i vina se napio; od toga je sasvim pao u nesvest te je tridesetoga dana meseca desija umro.« ('Aleksandar', 75) – Po beleškama kraljevskih dnevnika on je umro 28 dana meseca desija. Obično se uzima da je posle 12 godina i 8 meseci osvajačke vladavine Aleksandar Makedonski umro 13. 06. 323. g. stare ere.
U vreme Aleksandrovih naslednika, dijadoha, pa i dosta kasnije, i među Izraelcima, u koje je prodro duh helenizma, bilo je prisutno računanje vremena prema Aleksandrovoj epohi, tj. prema početku podele njegovog Carstva 10 godina nakon njegove smrti. Tako se u 'Prvoj Makabejskoj knjizi' ukazuje za zloglasnog seleukidskog tiranina Antiha IV Epifana, koji je se proglasio bogom i koji je Sirijom počeo da vlada 175. g. se.: »On se zakralji godine sto trideset i sedme kraljevstva grčkoga.« (1:10) Historik Flavije negde sled godina računa od očišćenja i osvećenja Hrama u Jerusalimu pod vođstvom Jude Makabejca, od 14. decembra 164. godine. Tako zaključuje svoj ukaz o Herodu koji je ubio zadnjeg vladara iz hašmonejske dinastije – Antigona Matatiju: »Tako prestaje vlast roda Hasmonejevog, posle 126. godina.« (‘Starine’, XIV, 16, 4)
U svome 'Tumačenju (Tatijanovog) Četveroevanđelja' Isaak Sirijski donosi svoje viđenje ključnih natalnih Isusovih meseca: »Elizabeta je začela u mesecu sami, nakon što je Zaharija ispunio dane svog služenja i svojih obaveza. Blagovesti Marijine dogodile su se desetoga dana meseca arekka, kao što su se i blagovesti Zaharijine dogodile desetoga dana meseca gori, šest meseci pre Marijinih. Zakon nalaže da se desetoga dana meseca arekka od stada odvoji pashalno jagnje i da se zatvori na posebno mesto. Tog istog dana je i istinsko Jagnje bilo zatvoreno u krilo Deve, upravo u ono vreme kada se sunčeva svetlost utvrđuje u svojoj snazi; otuda nauči da je On došao da pokrije nagotu Adamovu. Rođen je šestog dana meseca haloka prema grčkom računanju, u vreme kada Sunce počinje da pobeđuje, pokazujući da je Đavo pobeđen i da je čovek pobedio u onome Koji sve pobeđuje.« (Pogl. 1) – Isaak, dakle pronicljivo vidi da je Isus začet negde o prolećnu ravnodnevicu a rođen negde o zimsku kratkodnevicu, kada Sunce počinje da dobija na pristižućem sjaju.
Slično rezonovanje prezentuje i Jovan Zlatousti u svojoj ‘Besedi na dan rođenja Spasitelja našeg Isusa Hrista’: »Iz Svetog Pisanija i to po tome što sveto Evanđelje govori da je anđeo, onda kad je Zaharija u Svetinju nad Svetinjom stupio, blagovestio i o rođenju Jovanovom govorio. Ako se, dakle, Svetim Pisanijem jasno pokaže da je prvosveštenik u Svetinju nad Svetinjom jedanput ulazio, sam, i kada je i u kom mesecu ulazio, onda će nam i vreme, u kom se to dogodilo, biti poznato. /.../ Vidiš li da mu je blagovesteno onda kada je bio iza zavese, što znači da je blagovesteno u vreme praznika Senicâ i posta, ... /.../ Praznik Senicâ pak kod Judejaca pada /.../ pri kraju meseca septembra. I onda je i Elizabeta žena Zaharijina začela. /.../ Ako je, dakle, pri kraju meseca septembra Elizabeta zanela, kao što je već objašnjeno, onda ne ostaje ništa drugo nego nabrojati narednih šest meseci i to: oktobar, novembar, decembar, januar, februar, mart i utvrdićemo da je pri kraju ovog meseca Marija začela, i ako od njega devet meseci nabrojimo, doći ćemo do onoga što smo tražili. Jer po začeću Gospodnjem prvi mesec koji nastupa je april, a posle: maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar koji sada teče i u kojem mi dan rođenja Hristovog praznujemo.« – Zlatousti pravi bitan previd, jer u evanđelskoj epizodi sa Zaharijom ne radi se o godišnjem prvosvešteničkom ulaženju (sa krvlju) u Svetinju nad Svetinjom Hrama (koja u Isusovo vreme više nije imala ni Kovčeg Saveza, ni kipove zlatnih heruvima), ulaženju koje nije bila u vreme Praznika Senicâ, već Dana pomirenja; ovde, u Zaharijinom službovanju, zapravo imamo redovno jutarnje i večernje ulaženje razrednih starešina, i prinošenje svakidašnje kadione žrtve u Svetinji, Svetome Mestu ('Izlazak’, 30:6-8), koja je u početku (u Mojsijevo vreme), doduše, od strane samog znamenitog prvosveštenika Aarona prinošena. Zlatousti je se izgleda pogrešno poveo za apokrifnim 'Evanđeljem po Jakovu' gde se Zaharija, Jovanov otac, predstavlja prvosveštenikom: »Tada sveštenici odgovoriše Zahariji, vrhovnom svešteniku: 'Stani pored oltara Gospodnjeg, uđi u Sveto Mesto, i postavi pitanja sa njom /sa Marijom/ u vezi, i šta god da ti Gospod odgovori, uradi tako'.« (8:4) Zaharija nikada nije bio prvosveštenik Hrama. On je pripadao Aaronovom žrtveno-beskrvnom, nazirskom sveštenstvu. Kada je se Isus rodio, prvosveštenik je bio Simon, sin Boetusov (22.-5. godine stare ere). Aaronovi kadioni sveštenici su u oltarskoj službi bili podeljeni na razrede, 24 njih, i po žrebu su određeni kako će se po sedmicama smenjivati u dnevnoj službi (‘Letopisi’, I, 24). Zaharija, iz Abijinog roda, je bio jedan od ta 24 razredna sveštenika-nadglednika. No ipak stoji na mesto zaključak Zlatoustog o vremenu začinjanja i rođenja Hrista Izbavitelja.
Hipolit Rimski u svome 'Tumačenju Knjige o Danilu' (4:22) takođe pretenduje da precizno u dan odredi Hristovo rođenje i stradanje: »Prvi dolazak Gospoda našega u telu, koji se desio u Betlehemu, okončalo je se osam dana pre januarskih kalenda /= 25. decembra po julijanskom kalendaru/, u sredu, u četrdeset drugoj godini carovanja Avgusta, od Adama već u pet hiljada petstotoj godini. A postradao je u trideset trećoj godini, osam dana pre aprilskih kalenda /= 25. marta/, u petak, u osamnaestoj godini carovanja Tiberija Kajsara, ... «
Po Klementu Aleksandrijskom Isus je se rodio »28. godine upravljanja Avgustovog, u vreme sprovođenja prvog popisa /u Siriji/.« (‘Šarenica’, I, 21, 145). Po Klementu, Avgust je vladao 43 godine, a od Isusove smrti do razaranja Jerusalima, prošlo je 42 godine i 3 meseci. Klement ukazuje na postojanje nekih struja koje su htele odrediti i naći i sam dan Hristovog rođenja, ne samo godinu: »Postoje i takvi koji ljubopitljivo žele odrediti ne samo godinu, nego i dan rođenja Spasitelja našeg, te govore da je to bilo u vreme Avgusta, u dvadeset i peti dan /meseca/ Pahona. Sledbenici Basilida praznuju i dan Hristovog krštenja, provodeći noć koja je pre tog praznika, u čitanjima. Oni kažu da je to bilo petnaeste godine /vladavine/ Tiberija, petnaestog dana meseca Tubi /= januara/; drugi kažu da je to bilo jedanaestog dana istog meseca.« ('Šarenica', I, 21)
Nakon što je Josip upozoren od anđela da Herod planira i pokreće pokolj male dece u Betlehemu i okolini, blagosloveni Tesar je se sa ženom i malim Isusom sklonio u Egipat. Zbog siromaštva i stalnih ratova Jevreji su se i inače često selili u Egipat, tako da su na primer u helenističkoj Aleksandriji imali brojnu koloniju (nekih 200.000 duša) sa mnogim povlasticama. 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' izveštava o Josipovom sklanjanju deteta pred Herodovim pogromom: »A pošto on ustade, uze detence i majku njegovu noću, pa otide u Egipat; i beše tamo nekih sedam godina, do smrti Herodove, ...« (5:14) – Znajući da je uzurpator Herod umro 4. godine stare ere, dolazimo zaključka da je Josip prebegao u Egipat oko 12. godine stare ere.
Betlehemski pokolj dece starosti »od dve godine pa naniže« ('Matej', 2:16), pogodio je i obližnji Jerusalim, u kome je službovao kao sveštenik otac Jovana Preteče – Zaharija, koga su Herodovi ljudi ubili između Svetilišta i žrtvenika Solomonovog Hrama, zato što nije nije znao i nije prokazao gde su mu se žena Elizabeta i sinčić sakrili pred pogromom koji se nadvio. Sa svojim detetom Elizabeta je se inače sklonila u judejsko gorje ('Evanđelje po Jakovu', 16:3-8), dok je kasnije dete verovatno našlo pribežište u nekom pustinjskom kampu esena, koji su negovali arkansku disciplinu. Poznato je da je rimska vlast pokazivala veliku netrpeljivost i mržnju prema esenima, dok je Herod imao dozu tolerancije prema njima jer nisu imali prevratničko-nasilničke aspiracije poput nekih drugih sledbi.
U apokrifu ‘Mojsijevo uzimanje’ za Heroda se aludirajuće ukazuje da će biti ohola osoba, ne iz svešteničke klase, da će ubijati i staro i mlado, i da će se čitava zemlja ispuniti užasom pred njim (6:2).
Latinski filolog, visoki rimski državni službenik Makrobije (Ambrosius Macrobius Theodosius, oko 400. g.) u svom nepotpunom delu 'Saturnalia', u kome raspravlja o filološkim, povesnim i antikvarnim predmetima, iznosi za imperatora Avgusta: »Kada je čuo, da je Herod, kralj judejski, naredio ubijanje u Siriji dečice u uzrastu do dve godine, i među ubijenima se našli njegovi sinovi, on je rekao: 'Bolje je biti Herodovom svinjom, nego njegovim sinom'. – Cum audisset inter pueros, quos in Syria Herodes rex iudaeorum intra bimatum iussit interfici, filium quoque eius occisum, ait: melius est Herodis porcum esse filium.« (II, 4, 11)
U jednoj od verzija 'Pseudo-Matejevog evanđelja' popis u kojem je rođen Isus implicitno se smešta u vreme pre desete godine stare ere: »Kada je Herod, vrativši se iz Rima sledeće godine, saznao da su ga magi obmanuli, njegovo srce je se ispunilo gnevom.« Poslednji put Herod Veliki u Rimu je bio 12. g. se., 8 godina pre svoje smrti.
Čitajući Gideonov zapis 'Protoevanđelja', vidimo da su do Betlehema persijski mudraci, sveštenici mazdaizma, magi/magijci (grč.: mágoi) i zvezdočatci, poklonici Vatre i Hrista-Zaratustre, bili vođeni od strane neke ‘zvezde’ i anđela zvezdinog: »I, gle: Zvezda koju magi sa Istoka videše, i Anđeo Zvezdin iđahu pred njima, dok ne dođoše i ne stadoše nad mestom gde beše detence; i Zvezda se pokaza sa šest zraka.« ('Dvanaestorica', 5:5) – Vođenje istočnih maga, posvećenika kulta mudrosti (mazda-yasna) podseća na vođenje Izraela Ognjenim Oblakom u Obećanu zemlju.
Postavlja se pitanje da li se pod ‘zvezdom’ koja sa podiže (grč.: anatol) na Istoku (‘Matej’, 2:2) doslovno misli na zvezdano telo, ili taj termin ima neko prenosno značenje. – Po verovanju mnogih antiknih naroda svaka duša je imala svoju zvezdu; po smrti duša bi odlazila svojoj zvezdi (ili postajala zvezda), a pri rođenju odgovarajuća zvezda je se dizala, pojavljivala (cp.: ‘Jov’, 38:7).
Mnogi, koje je intrigirao precizniji datum Hristovog rođenja, pokušali su da taj podatak nađu iz astronomskih konstelacija, odnosno da ga vežu za neke markantne planetarne odnose. Još je astronom Johannes Kepler (1571.-1630. g. n. e.) pretpostavljao da bi ‘nova zvezda’ koja je se pojavila mogla biti rezultat konjukcije Jupitera i Saturna sedme godine stare ere. Jedna glinena ploča s klinastim pismom nađena u opservatoriji u Sypparu, na Eufratu, a odgonetnuta 1925. godine od strane orijentaliste Paul-a Scnabel-a, sadrži opis velike konjukcije planeta Jupitera i Saturna u sazvežđu Ribe (na 21. stupnju, sa razlikom od samo jednog stupnja u u deklinaciji i u tačno istom azimutu) u sedmoj godini stare ere. Konjukcija Jupitera i Saturna te godine je se dogodila tri puta: 19. maja, 10. okrobra i 5. decembra; takav susret tih nebeskih tela ostvaruje se jednom u 794. godine. U svojoj zbliženosti, na noćnom nebu, date planete su stvarale utisak dvostruke zvezde velikog sjaja. Tokom čitave godine te dve planete su se videle od večeri do jutra sijajući visoko na meridijanu, i nisu se udaljavale jedna od druge više od tri stupnja. Kad je Sunce zalazilo na zapadu, te dve velike planete su izlazile na istoku, a kad su ponirale na zapadu, sa istoka je rudela zora.
Ukoliko bi se ova astro-hipoteza o vremenu Hristovog rođenja sagledala sa stanovišta Protoevanđelja, videlo bi se da je vrlo porozna i bizarna. Prvo, očigledno je da je Isus rođen usred zime, kada je usledilo i dolaženje mudraca sa Istoka. Jedna zimska konjukcija za orijentaciju pri dugom putovanju ništa ne bi značila. Mudraci su gotovo stralno pred očima imali zvezdu; dakle priča o tri godišnje konjukcije ne kazuje ništa u ovom slučaju. Mudrace je vodila zvezda; dakako oni su putovali danju, a danju nisu mogli od sunčevog sjaja videti i razlučiti nikakvu zvezdu. U Q-evanđelju se prenosi jedna sekvenca kada su mudraci izgubili pregled na putanjom zvezde, sekvenca koja prethodno obrazloženje jasno potvrđuje: »I pomno gledajući u nebo i tražeći Dete preko Zvezde, zanemariše malene, svoje tovarne životinje koje su trpele svoje breme i toplinu dana, i bile žedne i klonule; i Zvezda se sakri od njihovog pogleda. I uzalud su stajali i motrili, te gledali jedni u druge u svojoj nevolji. Tada se setiše svojih kamila i magaraca, pa pohitaše da ih rasterete kako bi se ovi mogli odmoriti. A blizu Betlehema, pored puta, beše jedno vrelo. I kad se sagnuše da zahvate vode za svoje životinje, gle, Zvezda koju su izgubili pokaza im se, stvarajući odraz na staloženom površju vode. I kada je opaziše, obradovahu se velikom radošću. I zahvališe se Bogu koji im je pokazao Svoje milosrđe upravo kad su oni pokazali milosrđe prema svojim ožednelim životinjama.« (5:6-10)
Iz izveštaja ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’ vidimo da kada su istočni mudraci Hristu Triputvelikom doneli svoja tri dara (zlato, smirnu i tamnjan) bilo je godišnje doba zima. Na to navode i ukazi iz ‘Evanđelja po Luki’: »A u šesti mesec posla Bog Anđela Gabriela u galilejski grad po imenu Nazaret.« (1:26) – Prvi mesec po građanskom računanju godine počinjao je mesecom tišri (otprilike polovina rimskog septembris-a do polovine octobris-a). Šesti mesec upravo pada oko prolećne ravnodnevice. Tada i Isus biva začet. Isusovo rođenje uobičajno dolazi posle devet meseci: dakle negde oko zimsku kratkodnevicu, kada svetlo dana počinje da se produžava i raste jačina pristižućeg sunca, kada su Rimljani slavili Dies natalis Solis Invicti. Sunce Pravednosti, Hrist Božiji, utelovljuje se, rađa se u Izraelu, usred zime, oko zimske kratkodnevice. Takvo rođenje ima i svoje duboke simboličke implikacije; onda kada su dani najkraći, ali onda kada je i duhovni Mrak strahovito natkrio zemlju, kada se znak Device (čija se najsjajnija zvezda zove Spika – ‘klas’) uzdiže na horizontu, rađa se u ‘Kući hleba’ Sunce Sveta, Sunce Pravednosti, Hrist Božiji, Svetilo Novog Jerusalima. Kod ‘Mateja’ se pojava Hrista Svetlonoše prikazuje kao ispunjenje Isaijinog proročanstva: »Zemlja Zabulonova i zemlja Neftalimova, prema moru, preko Jordana Galileja mnogobožačka, narod koji sedi u tami vide veliku Svetlost, i onima što sede u zemlji i senci smrti, njima Svetlost sinu.« (4:15-17)
O zimsku kratkodnevicu Gospod je se rodio i kao Božanstvo Svetlosti: Mitra, čiji vernici su se zvali »poštovaoci nepobedivog Boga sunca Mitre« (culores Solis invicti Mithrae), a koji se pojavljuje trovrsni (triplasios) i trojedinstveni, kako ga već prikazuje pronađeni reljef (1926. g.) u Dieburgu u Hessenu. Mitrin kult je se u III. stoleću stare ere iz Irana prenet u Egipat, a potom u Rim, široko se rasprostrevši diljem gvozdenog Carstva, postajući takmac mladome hrišćanstvu.
U ranome hrišćanstvu Božić, Praznik Rođenja Hristovog, svetkovan je na početku zime, o zimski solsticij (lat.: solstitialis – ‘sunčani’). Potom se data svetkovina nekoliko vekova dosta zapostavlja, ali se ne gubi potpuno; u rubrici ‘Jerusalimskog lekcionara’ (pod datumom 25. decembar) ukazuje se: »... Rođenje Hristovo praznuju u drugim gradovima.«. U svojoj 41. homiliji Basilije Seleukijski (umro oko 459. g. ne.) pohvalno govori o Juvenaliju, patrijarhu Jerusalimskom zbog toga što je (oko 439. g. ne.) započeo sa svetkovanjem »slavnog, svetog i klanjanja dostojnog praznika Rođenja Gospoda našeg, 25. decembra.« (PG, tom. LXXXV, col. 469 A)
'Apostolske Ustanove', višeslojni starohrišćanski kompilacioni spis iz osam knjiga, nastao nešto pre Drugog Vaseljenskog Sabora, govore o slavljenju Krštenja Hrista Gospoda (V, 13, 1; VII, 36, 2; VIII, 33, 7) i slavljenju Rođenja Hristovog 25. decembra na Istoku (V, 13, 1).
Hodočasnica Egerija, krajem IV stoleća ukazuje nam da je u Jerusalimu (odnosno Betlehemu) 6. januar obeležen svetkovinom (Epifanijom) koja predstavlja uspomenu na Hristovo Rođenje (Peregrinatio ad Loca Sancta, prg. 59).
Crkveni spisatelj i presbiter Hipolit, kao dan Hristovog rođenja odredio je 2. januar. Kasnije su i druge kombinatorike na ovom planu bile pravljene. Na Bliskom Istoku i u Egiptu Hristovo rođenje je slavljeno 6. januara; tada je se u Aleksandriji slavilo rođenje vaskrslog Osirida. Nakon što je pod Konstantinom institucionalizovano hrišćanstvo postalo priznata i prihvaćena religija, crkva je 354. godine prenela proslavu Božića od 6. januara na 25. decembar, tj. na dan proslave rođenja Mitre, Nepobedivog Boga-Sunca. To je učinjeno i zbog toga da bi potisnula Mitrina svečanost, odnosno apsorbovala se u Hristov kult. Jedan od sirijskih anonimnih crkvenih pisaca ukazuje: »Bio je običaj pagana da slave 25. decembra rođenje Sunca, kada su palili svetla. U ovim svečanostima i praznicima učestvovali su takođe i hrišćani. Zato su, kada su crkveni učitelji primetili da hrišćani pokazuju sklonost prema ovim svečanostima, odlučili da toga dana treba slaviti Božić.« Sve ovo implicitno potvrđuje i Epifanije Kiparski u svome ‘Panarionu’: »... Rodio je se Hrist u osmom danu do januarskih ida, nakon trinaest dana posle zimske prekretnice i početka povećanja svetla i dana. A taj dan Heleni – govorim o idoloslužiteljima – praznuju na osmi dan do januarskih kalenda; kod Rimljana to nazivaju saturnalijama, kod Egipćana – kronijama, a kod Aleksandrijaca – kikelijami.« (Inače, kod Rimljana prvi dan meseca je se nazivao Kalendae, peti ili sedmi u slučaju da mesec ima 31 dan Nonae, a trinaesti ili pak petnaesti kada mesec čini 31 dan – Idus.) I autokrata Julijan sa divljenjem govori o Helijevim, odnosno Mitrinim svečanostima krajem rimske godine: »Pre početka godine, upravo krajem meseca koji je posvećen Kronu /= Saturnu/, slavimo najblistavije igre u čas Helija, posvetivši praznik Heliju Nepobedivom (Pro th=j noumhniżaj, eu)qe/wj meta ton teleutaiÍon tou= Kro/nou mh=na, poiou=men ¸Hliż% ton perifane/staton a)gw˝na, thn e(orthn ¸Hliż% katafhmiżsantej a)nikh/t%), ... /.../ Odmah po okončanju Kronija nadovezuju se u ciklusu Helijeje.« (Prgi.: 42-43) Car Avrelijan (270.-275. g.) je i zvanično odredio da se 25. decembar slavi kao dan rođenja Sunca; a naredbom cara Justina (565.-579. g.) Božić, Praznik svetlosti, Epifanija, postao je obavezan za celu Imperiju.
Latinski crkveni pisac Avrelije Avgustin (kraj IV. i početak V. stoleća) zauzimao je se i tražio je kod svoje braće da Božić ne slave u čast Sunca, nego u čast onoga koji je to Sunce stvorio. Međutim, kao što pokazuje i pastirska poslanica rimskog pontifa Leona Velikog (440.-461. g.) i u V. stoleću bilo je hrišćana koji su Božić svetkovali ne toliko zbog Hristovog rođenja već prevashodno zbog jačanja sunčevog sjaja, naginjući solarnom idolopoklonizmu. Praznik Sunca je vekovima unazad figurisao u narodnim običajima, doživevši u bahantskim misterijama duboku degradaciju. Sunce Pravednosti, Hrist Bog, u svim svojim inkarnacijama rađao je se oko zimskog solsticija, i uvek je satanska sila božićnu svetkovinu (Sol novus) obesmišljavala i izvrtala, dajući joj izopačeni karakter.
Iako je se Hrist rodio »usred zime«, u dane njegovog rođenja temperatura je bila iznad uobičajne. To što su neke životinje bile u polju tokom zime nije ništa čudno. (Osim toga neke su bile i u štalama: jer Isus je se rodio u štali-pećini, među životinjama). Klima u Palestini nije ujednačena. Kod Galilejskog jezera čak i zimi može voće da donosi plodove. Betlehem je nedaleko od Jerusalima. Prosečna temperatura tu je nekih 17 celzijusovih stepeni. Tu retko temperatura pada ispod nule. Ukoliko se desi da zima bude toplija (da se oseti uticaj tropskog pojasa uz Mrtvo more gde je prosečna temperatura čak 44 stepeni celzijusovih), ništa nije čudno da se pojedini pastiri nađu sa stadom u polju, u svojim pojatama. U uslovima subtropske klime jugozapadno pobrežje Mrtvoga mora u zimskim mesecima dostiže temperaturu i od 18 stepeni celzijusovih. I kada se u evanđelskom izveštaju kaže da su u vreme Isusovog rođenja životinje tokom noći bile u polju (‘Luka’, 2:8), to ne mora da znači da su one bile raspršene po pašnjacima i proplancima, već da su u poljskim pojatama a pastiri uz njih. Da je za palestinsko poneblje karakteristična manje hladnoća i sneg a više kiša pokazuje redak 2:11 iz ‘Pesme nad pesmama’: »... Evo, zima je već minula, kiša je prošla i nestala.«




Hristos Helios Hristos Mitra


Stari Grci su Hrista poznavali i kao solarnog boga Apolona, čije svetilište je bilo u Delu. Njegova svečanost o zimsku kratkodnevicu u narodu je bila široko prihvaćena: »Danas se svetkovina u narodu svetkuje božija.« (‘Odiseja’, XXI, 258; v.: XX, 156 i 278). Platon u ‘Zakonima’ piše: »Svake godine posle letnjog suncostaja treba da se svi građani sakupe na zajedničkom svetom zemljištu Helijevu i Apolonovu ...« (XII, 3) Svetkovine Vode, Vatre, Zemlje i Vazduha, Hristove Svetkovine, među starim Grcima bile su, kao što rekosmo, široko rasprostranjene, ali najvećim delom u izvitoperenim kultnim nazorima.
Kao što Sunce zalazi u tamu i izlazi zorom, tako je Hrist Sunce uvek iznova silazio u zemaljsku tamu, rađao se, i pobednički vaskrsavao. Zato se i četiri velika prahrišćanska Praznika – Božić, Uskrs, Vaznesenje i Preobraženje, poklapaju sa počecima godišnjih doba, sa tačkama gde sunce, prividno obilazeći oko Zemlje, na ekliptičkoj ravni formira krst.
Vreme Hristovog Krštenja u Jordanu možemo povezati sa početkom Jovanovog krstiteljskog nastupa: a Jovan Preteča, kako Tercijar ukazuje, pokajničko krštenje za oproštenje grehova počeo je da propoveda »u petnaestoj godini vlade cara Tiberija.« ('Luka', 3:1) Ako je Tiberius Caesar Augustus počeo da vlada 19. septembra 14. g. ne., onda njegova petnaesta godina vladanja počinje 19. septembra 28 g. ne. a okončava se 18. septembra 29. g. ne. 'Evanđelje Savršenog Života' navodi i tačan mesec Isusovog krštenja na Jordanu: »A ovo bi u sredini leta, meseca desetog: Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan Jovanu da Ga ovaj krsti.« (8:1) Deseti mesec, po hebrejskom građanskom kalendaru obuhvata letnju dugodnevicu. Isus je dakle kršten negde na kalendarskom početku leta (što je po klimatski gledano na palestinskom podneblju 'sredina leta'), 39. godine nove ere. U poapostolskoj epohi praznik Isusovog Krštenja, odnosno Bogojavljanje, pogrešno je postavljen u zimskom periodu; krštenje u reci tokom zime svakako je vrlo malo verovatan događaj. – Epifanije Kiparski, govoreći o sekti aloga, daje jedno mišljenje koje se odnosi na vreme Hristovog Krštenja i Teofanije: »Ponajprije, On je se krstio, po egipatskom računanju, kako smo rekli, u dvanaesti dan /meseca/ atira (= athýr/, šest dana pre novembarskih ida, odnosno šezdeset punih dana pre dana Javljanja /ŔąĆ±˝µwÉ˝/, koji je dan Njegovog rođenja u telu.« (Haer. 52, 16)
Pred Isusovu smrt na svet je se spustila velika tama: »A od šestoga do devetoga časa bi tama po svoj zemlji.« ('Matej', 27:45) – Oslobođenik cara Hadrijana (117.–138. g.) Publije Flegon (Phlegon) iz grada Traleisa – ¦»­łÉ˝ ¤Á±»»ą±˝ĚÂ, sastavio je na grčkom jeziku povesnu hroniku, raspoređenu prema Olimpijadama – Epitomn OlympionikMn. Od te Hronike sačuvane su nam samo nekoliko poglavlja. Flegonovim hronikama su se najpre koristili Julije Afrikan, Origen i Eusebije. Po Gregoriju Sinkelu/Sinđelu (GeMrgios Synkellos, umro nešto posle 810. g.), autoru hronologije do Diokletijana (Eklog chronographías), Julije Afrikan je izveo zaključak da je Hrist stradao u svojoj 33. godini života i to 5533. godine od stvaranja sveta. Kelsov oponent pak iznosi: »... Flegon je u trinaestoj ili u četrnaestoj, ako ne grešim, knjizi svoje 'Hronike' pripisao Hristu predviđanje /prógnMsin/ nepoznate budućnosti. Istina, on je pobrkao, i umesto što bi govorio o Isusu, govorio je o Petru, ali on je sve ipak posvedočio, sve što je se ispunilo, što je i kako je On predskazao.« ('Protiv Kelsa', II, 14) Jedno od sačuvanih Flegonovih svedočanstava pominje veliko pomračenje Sunca i zemljotres u vremenu 202. olimpijade (29.-32. g. n.e,): »Flegon piše da je u Tiberijevo vreme bilo potpuno pomračenje Sunca u vreme punog meseca i da je trajalo od šestog do devetog časa.« (Afrikan: 'Hronografija', 18)
Tertulijan u svojoj 'Apologiji' ukazuje za znamenja Hristovog stradanja: »U to vreme pak usred dana došlo je pomračenje Sunca. To pomračenje smatrali su uobičajnim oni koji nisu znali da je tako predskazano za Hrista. I najzad priča o tom svetskom događaju nalazi se u vašim /rimskim/ arhivama. – Eodem momento dies medium orbem signante sole subducta est. Deliquium utique putaverunt qui id quoque super Christo praedicatum non scierunt. Et tamen eum mundi casum relatum in arcanis vestris habetis.« (XXI, 19)
Eusebije Kajsarejski, u svojoj 'Hronici' (nastaloj na grčkom jeziku početkom III stoleća – 303. godine, a dopunjene 325./6. godine nakon obeležavanja Konstantinovog vicennalia), koja je se nadovezala na 'Hroniku' njegovog prijatelja Julija Afrikana, a koja je integralno sačuvana u jermenskom prevodu iz VI stoleća, ukazuje da je Imperatorov oslobođenik Flegon svoju 'Hroniku' u četrnaest knjiga doveo do 229. Olimpijade, odnosno 138. g. ne. (125, 17); to nam kazuje kada je Flegon živeo i spisateljski delovao. – I u Eusebijevom odlomku sačuvanom kod Sinkela ('Hronika', 324d-325a) ukazuje se da je Hrist stradao u vreme Tiberija, te da o znamenjima Stradanja govore i grčki historici, ponajprije Flegon.
Jeronim u svome 'Izlaganju Hronike Eusebija Kajsarejskoga' ukazuje i svedoči o vremenu Hristovog stradanja; on iznosi da je Hristos, saglasno proroštvu, stradalnički pao osamnaeste godine Tiberijeve vladavine (32. g. ne.), a da o tome i u samim neznabožačkim zapisima, ponajpre kod Flegona, nalazimo izveštaje: »Jesus Christus, secundum prophetias, quae de eo fuerant praelocutae, ad passionem venit anno Tiberii 18, quo tempore etiam in aliis ethnicorum commentariis haec ad verbum scripta reperimus: Solis facta defectio 1, Bithynia terraemotu concussa, et in urbe Nicaena aedes plurimae corruerunt: quae omnia his congruunt, quae in passione Salvatoris acciderunt. Scribit vero super his et Phlegon, qui olympiadarum egregius supputator est, in XIII libro ita dicens: ‘Quarto autem anno CCII olympiadis, magna et excellens inter omnes, quae ante eam acciderant, defectio solis est facta; dies hora sexta in tenebrosam noctem versus, ut stellae in caelo visae sint, terraeque motus in Bithynia Nicaenae urbis multas aedes subvertit.’ (U četvrtoj godini 202. Olimpijade bilo je veliko i najizraženije među svima ranije dogodenim pomračenje Sunca; u šestom času dan je se premetnuo u tamnu noć, tako da su zvezde na nebu bile vidljive, i zemljotres u Bitiniji razrušio je mnoga zdanja u Nikeji.) Haec supradictus vir. Argumentum autem hujus rei, quod Salvator isto anno passus sit, Evangelium praebet Johannis, in quo scribitur, post decimum quintum annum Tiberii Caesaris, tribus annis Dominum praedicasse. Josephus etiam vernaculus Judaeorum scriptor, circa haec tempora die Pentecostes sacerdotes primum commotionem locorum, et quosdam sonitus sensisse testatur. Deinde ex adyto Templi repentinam subito erupisse vocem dicentium: ‘Transmigremus ex his sedibus’.« (XXII Olympias) – I u svojoj ‘Pashalnoj Hronici’ Jeronim ponavlja Flegonov izveštaj da je u četvrtoj godini (32/33. godine nove ere) 202. Olimpijade nastupilo veliko pomračenje Sunca – ékleipsis helíoy megíst.
Jovan Malala (oko 491.-578. g.) u svojoj ‘Hronografiji’ za određivanje vremena Hristovog stradanja takođe se poziva na Flegona, koga predstavlja Atenjanom, postavljajući veliko pomračenje Sunca ne po poretku Olimpijada, već po godinama Tiberijevog vladanja: »Raspinjanje Gospoda našega Isusa Hrista desilo je se sedam dana pre aprilskih kalenda, odnosno 24. marta, u šesti dan /sedmice/, kada je bio petak, i malo nešto pred njim. Dnevni svelost je se zamračio, i nastupila je tama po celom svetu. O toj tami piše i sledeće Flegon Atenski, ovako govoreći u svojem delu: 'U osamnaestoj godini carovanja Tiberija Kajsara dogodilo je se veliko pomračenje Sunca, koje nikada ranije nije bilo. U taj dan držala je se takva tama, da su se videle zvezde na nebu'.« (Lib. X) – I monah Flavije Kasiodor (Cassiodorus, prva polovina VI stoleća) iz Brutija slično postavlja mesečno vreme Isusovog stradanja u svojoj ‘Hronici’ koja obrađuje svetske događaje do 519. godine: »Dominus noster Jesus Christus passus est 8 calend. Aprilis, et defectio solis facta est, qualis ante vel postmodum nunquam fuit.«
Na Flegonove ukaze o velikom pomračenju Sunca poziva se i Jovan Filopon, nazvan i Gramatik (VI stoleće), u svome spisu ‘O sazdavanju sveta’, koji je inače pisao i komentare uz Aristotelova dela, i bio protivnik Halkedonskog Sabora. Za Tiberija Kajsara Jovan Filopon ukazuje: »Njegovo carovanje, po Flegonovim rečima, počelo je u drugoj godini 198. Olimpijade, a pomračenje je se desilo u četvrtoj godini 202. Olimpijade.« (II, 21)
Sa dozom hrišćanskih interpolacija (prikaz javljanja mrtvih iz grobova pri Pomračenju), u svojoj ‘Hronici’ Flegona citira i Mihael Sirijac (1126.-1199. g.), antiohijski patrijarh i letopisac. Uz to poziva se i na ukaze Ursinusa, za koje kaže da su preuzeti iz njegove pete knjige: »Mi smo dospeli u veliku uznemirenost, kada je se Sunce pomračilo i zemlja potresla. Slušali smo užasne vapaje u jevrejskim gradovima, čiji uzrok smo saznali iz Pilatovog pisma, upućenoga iz Palestine Tiberiju Kajsaru. U njemu je kazivano: 'Posle smrti jednoga čoveka, koga su Jevreji raspeli, izbili su sve te užasni stvari'. Kao odgovor na to Kajsar je uklonio Pilata, koji je ispunio volju Jevreja, i samima im pretio.« (V, 10; v.: Abu-l-Faradž ibn Harun: 'Hronografija', 51) – Pod 'Ursinusom' Mihael Sirijac verovatno podrazumeva Avgustinovog učenka Orosija (Orosius, umro oko 423. g.) iz Brakare, autora dela Historiae adversum paganos, u kojem ovaj široko citira mnoge antikne autore; u svojoj poslednjoj, sedmoj knjizi, Orosije inače opisuje i nepogode u prirodi koje su se desile u vreme Isusovog raspinjanja (VII, 4,13–15). Po onome što Mihael Sirijski prenosi, Hristos je raspet ne u četvrtoj godini 202. već u četvrtoj godine 203. Olimpijade, dakle 36. g.ne. – Julije Afrikan odbija da je do Pomračenja došlo sledom prirodnih dešavanja: »Užasna tama nadvila je se tada nad čitavim svetom; od snažnog zemljotresa uzdrmale su se gore, i mnoge oblasti Judeje i okolnih pokrajina tada postradaše od rušenja. U trećoj knjizi svoje svoje 'Historije' Talos tu tamu pripisuje pomračenju Sunca, a to je učinio, kako ja smatram, bez bilo kakve osnove.« ('Hronografija', 18)
Georgije Sinkel u svojoj 'Hronografiji' ukazuje da je nepogode u prirodi koje su popratile Raspeće pokušao da objasni Tal (Thallos): »Tu temu u trećoj knjizi svoje 'Historije' Tal objašnjava pomračenjem Sunca, što je, po mojem mišljenju, neosnovano.« (322c) – Grčki historik Thallos koji je živeo krajem II stoleća stare ere, sastavio je tri knjige u kojima je izložio povest od pada Troje do 167 Olimpijade (112.-109. g. se.), – i o njemu ovde svakako ne može biti reč; možemo zakljućiti da Sinkel ovde govori o nekom nama nepoznatom antiknom povesničaru. Sinkel, naravno, zapaža da pomračenje Sunca koje je se desilo pri Hristovom stradanju nije moglo biti izazvano prirodnim fenomenima, jer Hrist je raspet o jevrejsku Pashu, koja se praznuje na početak punog Meseca, kada Mesec nikako ne može da preklopi sunčev krug.
Grčki monah Matej Blastar, u svojoj 'Sintagmi' (Sýntagma katá stoicheíon), alfabetski sređenom spisu o crkvenom pravu, iznosi da je Hrist stradao 25 marta 31. g. ne., u vreme kada je prolećna ravnodnevica bila 23 marta: »Gospod je podneo spasonosno Stradanje sa nastupom 5539. godine od stvaranja sveta.« (Pogl. 7)



Fragment Klaudijevih tablica


Blizu Liona, 1527. godine otkrivene su dve bronzane tablice sa latinskim natpisima, koje prenose reči imperatora Klaudija iznete pred senatom 48. g. ne, kad je ovaj hteo da opravda odluku da Gali, koji su postali saveznici Rima, imaju pravo učestvovati u političkom životu Rima, kao i svo rimsko građanstvo; Klaudije u svom govoru primećuje da zna da će na odluku prihvatanja galskog građanstva biti primedbi, jer je Galija deset godina vodila rat protiv Julija Kajsara, no napominje da su Gali već nekih sto godina (od Julija do njega) pouzdani saveznici i dosta odani Rimu. Potom, na kraju govora, naznačuje i sledeće:

ILLI PATRI MEO DRVSO GERMANIAM | SVBIGENTI TVTAM QVIETE SVA SECVRAMQVE A TERGO PACEM PRAES | TITERVNT, ET QVIDEM !V ADCENSVS NOVO TVM OPERE ET IN AD SVE | TO GALLIS AD BELLVM AVOCATVS ESSET. QVOD OPUS QVAM AR | DVVM SIT NOBIS NVNC !V %IM, QVAM VIS NIHIL ULTRA QVAM | VT PVBLICE NOTAE SINT FACVLTATES NOSTRAE, EXQVIRATVR, NIMIS | MAGNOS EXPERIMENTO COGNOSCIMVS.

Klaudije pred senatom ukazuje da je njegov otac i posinak Oktavijana Avgusta – Neron Klaudije Druz Stariji (38.-9. g. se.) mogao prisiliti Germaniju na pokornost, jer su u njegovoj pozadini Gali bili mirni. Iznosi da u vreme kada je Druz krenuo u taj rat bio je zauzet organizovanjem popisa među Galima, kojima je popis bila nova stvar, suprotna sa njihovim običajima, te da su iz mnogih iskustava naučili kako taj posao može nositi težinu i opasnost, premda su samo želeli znati s čime raspolažu i vladaju. Od Germana su Rimljani inače često trpeli poraze. Takit izveštava: »... Germanci su potukli Karbona, i Lukija Kasija, i Skaura Avrelija, i Servilija Kepiona, i Gneja Manlija, i neke od njih i zarobili, pa su upropastili rimskom narodu, jednu za drugom, pet konsularskih vojski, i osim toga uništili Avgustu tri legiona pod Varovom komandom.« ('Germanija', pogl. 37) – Inače u 'Analima' (XI, 24) Takit daje svoju, nešto drugačiju verziju tog Klaudijevog govora pred senatom.
Možemo nazreti da 'Klaudijeve tablice' govore o velikom popisu u Imperiji koji i Tercijar pominje, jer vidimo da on zahvata i Galiju. Druz Stariji je inače bio kvestor 18. g. se., konsul 9. g. se., a u Germaniji je ratovao od 15. do 9. g. se. U 'Tablicama' se aludira da je popis sproveden na početku Druzovog germanskog rata, dakle oko 15-14. g. se. Moguće je da je ovaj galski popis bio deo opšteg popisa kojim su obuhvaćeni samo nerimski podanici Carstva.
Uobičajno se smatra da je Isus kao Mesija proveo u propovedi 3-4 godine. Tog mišljenja je i historik Eusebije: »U vreme propovedi Spasitelja našeg, koja je trajala nepune četiri godine, promeniše se i četiri prvosveštenika Judejska.« (’Historija Crkve’, I, 10) – U ‘Pseudo-Jovanovom evanđelju’ pominju se četiri Pashe koje je Isus dočekao kao Mesija (2:13, 5:1, 6:4, 13:1), no, kao što sledi iz daljnjih obrazloženja, bilo ih je još nekoliko, što Isusovu propovedničko-mesijansku delatnost proteže na 6-7 godine; to je bilo jedno optimalno vreme da se pozvani učenici iškoluju i podignu za apostole, proroke i učitelje. Govoreći protiv herese u kojoj je odbacivano ‘Otkrivenje po Jovanu’ i Evanđelje njemu pripisano, Epifanije smatra da je od Hrist posle svoga krštenja imao i obeležio tri Pashe (haer. 51, 22).
Po Flavijevim ukazima sledi da je Jovan Preteča pogubljen oko 35. godine nove ere (kada je okončao svoj život i legat Sirije Pomponije Flak), a utamničen najkasnije 34. g. ne., dakle pet godine pošto je krstio Isusa iz Nazareta, u Josip Favije ukazuje u 'Starinama' za esena Jovana Krstitelja: »... Herod ga je zaklao, iako je bio dobar čovek koji je preporučivao Judejcima da se drže vrlina, i u pogledu pravednosti među sobom, i u pogledu predanosti Bogu.« (XVIII, 5, 2) – Preotimanje i preuzimanje Filipove žene od strane Heroda Antipe vladara nad Galilejom i Perejom (4. g. se. – 39. g. n.e), sina Heroda Prvog, sa kojom je tetrarh Filip imao decu, bilo je prema Mojsijevom Zakoniku nezakonito dok je Filip bio u životu. A tetrah Filip (Herod Boet) umro je 34. g. n.e u Julijadi: »... U dvadesetoj godini Tiberijevog vladanja umro je i brat tetrarha Heroda, Filip ...« (‘Judejske starine’, XVIII, 4, 6). Jovan Krstitelj nije odobravao skandalozan brak između Heroda i Filipove žene (Herodijade), i zbog svoga prigovaranja, koje je i na rezon naroda ostavljalo odjeka, bio je zatvoren u graničnu tvrđavu Maheru, gde mu je i odsečena glava na zahtev razuzdane Herodijadine kćeri Salome, Antipine nećakinje, odnosno na podgovor njene majke ('Starine', XVIII, 5, l-2). O toj tragediji podrobnije govori i 'Evanđelje po Marku': 6:l7-29. Pohlepnog Heroda tetrarha Kajsar je 39. g. ne. osudio na progonstvo u Lugdunum (Lion) u Galiji, Hispaniji (ibid., XVIII, 7, 2; 'Rat', II, 9, 6). Po talmudskom traktatu ‘Avot’ (u ovom detalju anahrono postavljenom) kada je znameniti judejski učitelj Hilel zapazio Jovanovu glavu kako pliva maticom reke u kojoj je ovaj nekada krstio – Jordanom, izustio je profetski: »Utopiše te, jer si ih utapala; na kraju će oni koji te utopiše biti utopljeni.« (2, 7) – Letopisac iz Samarije Abu-l-Fath, upućen u judejska i arapska predanja, u 14. stoleću, u ‘Hronici Samarije’ ukazuje za Isusovo stradanje i raspinjanje u Jerusalimu: »I ja sam našao u starom jevrejskom letopisu da su s Njim raspeti dvojica, i da je, učenik Jasu uzeo glavu Jovana Krstitelja, ubijenoga rukom Heroda iz Sebastije.« – Kada je arabijski vladar Areta, poslavši vojsku prema Pereji, razbio snage Heroda, koji je njegovu kćer oterao kao ženu a posle povratka iz Rim uzeo Herodijadu, narod je taj poraz tumačio kao nebesku kaznu za ubistvo Jovana Krstitelja. Pogibija Krstitelja, kako sledi, nikako se nije mogla desiti pre Herodove ženidbe (34. g. ne.) i posle njegove poraza od Arete (36. g. ne.). Ako je Preteča pogubljen 35. godine ne., jasno je da je i Isus tada bio u životu, nameće se i zaključak da je Isus još neko vreme posle Jovanovog pogubljenja delovao na tle Svete zemlje.
U svojoj evanđelskoj redakciji Markion početak Isusovog propovedanja smešta u 28.-29. g. n. e.: »U petnaestoj godini vlade cara Tiberija, siđe Isus u Kapernaum, galilejski grad, i poučavaše na dan sabata.« ('Evanđelje po Markionu', 1:1-3)



Ostaci sinagoge u Kapernaumu iz III stoleća (foto Darko Tepert)


Jednom prilikom pokušavajući da Isusu postave zamku iz Njegovih reči, judejski književnici Ga pitaju: »Ako Ti hoćeš odbaciti žrtvovanje ovaca i volova i ptica, čemu bi onda služio ovaj Hram podignut za Boga od strane Solomona koji se do sada obnavlja četrdeset i šest godina?« ('Dvanaestorica', 49:5) – U 'Evanđelju po Jovanu' ovaj broj se spominje kada Isus govori o svom vaskrsenju trećeg dana: »Judejci rekoše: 46 godina zidan je ovaj hram, a Ti ćeš za tri dana da ga podigneš!? (2:20) – Ukoliko bi pravilno rastumačili ovaj izveštaj, imali bi približnu godinu u kojoj je se odvio naznačeni dijalog.
U 'Starinama' Josip Flavije izveštava da je zidanje jerusalimskog Hrama Herod Veliki započeo u osamnaestoj godini svoje vlade, dakle u zimu 20.-19. godine (XV, 11, 1). U 'Judejskom ratu' iznosi nešto drugačiji podatak: »U petnaestoj godini svoga kraljevanja prepravi Hram i dvostruko proširi oko njega prostor, opasavši ga novim zidovima, s neizmernim troškovima i nenadmašivim sjajem.« (I, 2l, 1) Stari, Zerubabelov (odnosno drugi Solomonov, cp.: 'Dela', 11:5.12) Hram Herod je obnavljao nekih deset godina: zidanje temelja i arkada Hrama trajalo je osam godina, a samoga Hrama jednu i po godinu. Ako uzmemo referentnim drugi Flavijev podatak o bazično obnovi Svetoga Hrama, onda dobijamo da je ona završena 12. godine se. Sve do 64 godine nove ere Hram je dograđivan, oblagan i iznutra uređivan. Za impresivnu Herodovu građevinu talmudski traktat 'Bava batra' iznosi: »Ko nije video Herodovu građevinu, nikada nije video lepe građevine.« (Fol. 4 A) – Ali već 70. godine, kao što je Isus i prorekao ukazujući da Dom Njegovog Oca ne treba da se pretvara u klanicu i pijacu, pod naletom rimskih, Titovih legija, od Hrama gotovo nije ni kamen na kamenu ostao. – Četrdeset i šesta godina fine restauracije Hrama je 34. godina nove ere.
Kada na suđenju pred velikim sveštenikom Sinagoge Isus ukazuje da je video dan patrijarha Avrahama, ovaj mu podozrivo uzvraća: »Nemaš još ni pedeset godina; kako veliš da si video Avrahama? Ko si ti? Za koga se izdaješ? Šta poučavaš?« ('Dvanaestorica', 79:2) – Da Isus tada, pred samu svoju smrt, nije imao oko pedeset godina, besmisleno bi bilo da mu Kajafa postavlja takva pitanja. Jevreji su dosta marljivo vodili rodoslovne liste (hebr.: toledoth), pogotovo za svešteničke porodice (cp.: 'Ezra', 2:62), pa im je i uvid u Isusovu starost bila lako dostupna. To pokazuje npr. jedan jedan rani deo 'Talmuda', traktat Jevamoth, u kojem stoji: »Simeon ben Azaj je rekao: 'Ja sam našao u Jerusalimu knjige rodoslova; tu je napisano: Taj-i-taj je nezakoniti sin /mamzer/ jedne udate žene'.« (Fol. 49 A) – Da bi sakrio svoje nejudejsko (idumejsko) poreklo Herod je uništio mnoge rodoslove: »Herod, koji nije imao ništa zajedničko sa Izraelcima, zbog svog niskog poreklam naredio je da budu spaljeni svi rodoslovi, misleći da će na taj način uspeti da pokaže kako je poznat; ali, nikakvom naredbom se ne može svoj rod pripisati patrijarsima.« (Eusebije: 'Historija Crkve', I, 7) – I pored date bizarne Herodove intervencije, ipak su u Izraelu mnoge rodoslovne knjige preživele i bile poznate u Isusvo vreme. Tek su Rimljani pod Titom potpuno spalili jerusalimski arhiv ('Rat', VI, 6, 3).
Eusebije izveštava i o nekim hronografskim pristupima periodici Isusovog života, koji su 'pokazali' da je Isus razapet i pre nego što je Jovan Preteča profetski nastupio: »... Josip /Flavije/, u XVIII. knjizi svojih 'Starina' kazuje da je dvanaeste godine Tiberijeve vlade (a on je nasledio vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju Pilatu. On je upravljao čitavih deset godina /26.-36./, gotovo do smrti Tiberija. Time on javno izobličava lažnost zapisa, koja su sačinjena tek nedavno sa ciljem da blate Spasitelja našeg. Samo vreme /.../ projavljuje lažnost te izmišljotine. Oni vreme stradanja Spasitelja našeg, kome ga predadoše prestupni Jevreji, stavljaju u vreme četvrtog konsulstva Tiberija, kada je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati Josipu, Judejom tada još uvek nije upravljao Pilat. Josip u pomenutom delu izravno ukazuje da je Tiberije naznačio Pilata za upravitelja Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.« (I, 9)
Grčki crkveni pisac Epifanije (Epiphanios, IV stoleće) iz Judeje, koji je od 367. godine živeo kao episkop u gradu Konstantiji na Kipru, u svome lapidarnom spisu 'O sedamdeset prevodilaca', bazinarnom na aleksandrijskom pseudoepigrafu 'Aristejevo' pismo' (II stoleće stare ere), daje svoje hronološko viđenje Isusovog rođenja i raspeća slično Eusebijevom: »Avgust je carevao 56 godina. U 42. godini njegovog carovanja rodio je se Hrist. Tiberije /je vladao/ 23 godine. U osamnaestoj godini njegovoj carovanja Gospod je bio razapet. Od raspeća do pustošenja Jerusalima proteklo je 40 godina i nekoliko dana.« – Ako je Tiberije počeo da vlada 19. septembra 14. godine ne. a Hrist razapet 32. godine ne., do razaranja Jerusalima (70. godina ne.) je dakako prošlo više od 40 godina. Po orijentirima Herodove dinastije to izvođenje bi ovako izgledalo: »... U trideset i trećoj godini Herodovog kraljevanja rođen je Gospod; u trideset i petoj . /godini Heroda/ došli su magi, u trideset i sedmoj umro je Herod, a prejemnikom njegovog kraljevstvog dostojanstva postao je njegov sin Arhelaj, koji je kraljevao devet godina, kako je već rečeno na mnoga druga mesta.« (Haer. 51, 10) Hronološki gledano prethodna dva izveštaja nisu međusobno saglasna, jer po prvom ispada (ako bi vreme sklapanja drugog trijumvirata uzeli za početak Avgustovog vladanja) da je Isus rođen druge godine stare ere, a po drugom ispalo bi da je to bilo pete godine stare ere. No uistinu druge godine stare ere, kao što tvrdi i sam Epifanije, konzuli su bili sam Avgust (po trinaesti put) i Marko Plautije Silvan, koga Epifanije naziva 'Silan' (haer., 51, 22) – Govoreći protiv sekte kvartadekimanosa (haer. 50) Epifanije iznosi da su oni uzimali da je Isus postradao u osmom danu do aprilskih kalenda. Zatim, Epifanije ukazuje da u spisu do koga su dospeli – ‘Pilatovim delima’ stoji da je Isusovo stradanje palo u petnaesti dan do aprilskih kalenda. Prezentuje i da neki hrišćani uzimaju i deseti dan do aprilskih kalenda kao mogući stradalnički dan, no sa velikom tačnošću uzet priznaje samo trinaesti dan pre aprilskih kalenda. Pišući protiv sekte koja je odbacivala ‘Jovanovo evanđelje’ (smatrajući ga zapravo Kerintovim), Epifanije slično iznosi: »Postradao je Spasitelj u trinaestom danu do aprilskih kalenda, u predvečerje isteklog dana, odnosno kada je noću bio četrnaesti dan lunacije.« (Haer.51, 26) Kao mesec i godinu Hristovog stradanja Epifanije uzima mart 29, godine, godine u kojoj su konsuli bili Ruf i Rubelion (ibid., 51, 26).
Pogledajmo kako i sam Dionisije Mali u svojim pashalnim tablicama i izvođenjima (Liber de Paschate), držeći se crkvene tradicije ukorenjene na Zapadu, razmatra i hronografski svodi ključne vremenske tačke Isusovog zemaljskog života: »Qua die natus est Dominus Jesus Christus secundum carnem ex Maria Virgine in Bethlehem, in qua incipit crescere dies. Aequinoctium primum est in VIII calendas Aprilis, in qua aequatur dies cum nocte. Eodem die Gabriel nuntiat sanctae Mariae, dicens: Spiritus sanctus superveniet in te, et virtus altissimi obumbrabit te. Propterea quod ex te nascetur, vocabitur Filius Dei. In qua etiam passus est Christus secundum carnem. Solstitium secundum est VIII calendas Julii, quando etiam natus est sanctus Joannes Baptista ex quo incipit decrescere dies. Aequinoctium secundum est VIII calendas Octobris, in qua die conceptus est Joannes Baptista. Et hinc jam minor efficitur dies nocte, usque ad natalem Domini Salvatoris. Ex VIII calendas Aprilis et in VIII calendas Januarii, dies numerantur CCLXXI. Unde secundum numerum dierum conceptus est Christus Dominus noster in die dominica VIII calendas Aprilis, et natus est in III feria XIII calendas Januarii Christus Dominus noster. In die qua passus est, fiunt anni CXXXIII [? XXXIII] et menses III, qui sunt dies XII CCCCXIIII. Unde secundum numerum dierum ejus stat cum III feria natum, et passum VI feria: natum VIII calendas Januarii, passum VIII calendas Aprilis. Ex quo baptizatus est Jesus Christus Dominus noster, fiunt anni II, et dies numerantur XC, qui fiunt DCCCXX, cum bissextis diebus suis, ac sic baptizatur VIII idus Januarii die, V feria, et passus est, ut superius dixi, VIII calendas Aprilis, VI feria. Cum bissextis diebus suis fiunt simul dies XII CCCCXV, et /ab/ VIII idus Januarii in VIII calendas Aprilis dies XC. – U dan, kada je se utelovio naš Gospod Isus Hrist od Device Marije u Betlehemu, dan je počeo da se raste. Prva ravnodnevica započela je 25 marta, kada je dan ravan sa noć. Upravo na taj dan Gabrijel je se javio Svetoj Mariji, rekavši: ‘Duh Sveti spustiće se na tebe, i oseniće te Sila Svevišnjega; zato će se i to tođeno Sveto /dete/ nazivati Sinom Božijim’. Takođe na taj dan /= 25 dan u martu/ Hrist je postradao u telu. Druga dugodnevica je 24. juna, kada je i rođen sveti Jovan Krstitelj; od nje dan započinje da se umanjuje. Druga ravnodnevica je 24 septembra, i u taj dan Jovan Krstitelj je bio začet. I, počinje od toga dana, do dana rođenja našega Gospoda Spasitelja, dan da bude kraći nego što je noć. Od 25. marta do 25. decembra broj proteklih dana iznosi ravno 271. I to je broj dana posle kojih, pošto je naš Gospod bio začet u nedelju 25. marta, rodio se u utorak 20 /?/ decembra. U dan, kada je On iskusio stradanje, prošlo je 133 /?33/ godine i 3 meseci, u kojima je 12.414 dan. I taj broj dana je među dva datuma – rođenja u utorak i stradanja na petak: rodio je se 25. decembra a okusio je stradanje 25. marta. Od dana, kada je se naš Gospod Isus Hrist krstio prošlo je 2. godine i 90 dana, ukupnpo 820 /dana/, s prestupnim danima, i zato je On kršten na dan 6. januara, u četvrtak, i okusio je stradanje, kako sam više puta rekao, 25. marta, u petak. Zajedno sa prestupnim danima to daje 12.415 dana ukupno, i 90 dana /od/ 6. januara do 25. marta.« (Argumentum XV. De die ćquinoctii et solstitii.) Dionisije Hristovo rođenje smešta na 25. decembar, i još jednom, verovatno greškom, na 20 decembar. Treba znati, da je judejska Pasha, 31. g. ne. , dakle u godini koja se obično vezuje za Hristovo stradanje, pala u utorak 27 marta.
'Evanđelje Isusa Hrista po svetoj Dvanaestorici', tvrdi i ukazuje da je Isus otišao iz zemaljskog života u Svojoj pedesetoj godini života: »A beše sredina leta kada se Isus vaznese u Nebo, a još ne imade napunjenu svoju pedesetu godinu; jer beše preko potrebno da se sa sedam puta sedam godina upotpuni u Svome životu. Doista, da bi mogao biti usavršen kroz patnju radi svih iskustava, i bio uzor za sve: za decu i roditelje, za oženjene i neoženjene, za mlade i stare, štaviše i za sve uzraste i prilike smrtnoga života.« (95:9-10) – Sa 49 godina života iza sebe, negde o letnju dugodnevicu, Gospod je se sa Maslinske gore kraj Jerusalima vazneo u Nebo, u Kraljevstvo Nebeskog Oca, iz koga je mnogo puta inkarnaciono silazio donoseći Svetlo i Reč Spasenja.
I crkveni otac Irinej, negirajući gnostičke konstrukcije da je Isus od krštenja propovedao samo godinu dana, i odbacujući njihovo povezivanje 30 eona i 30 Isusovig godina života, u svome delu Adversus Haereses iznosi da je Isus reprezentativno posvetio svako životno doba, odnosno da je prošao kroz svako životno doba, da je dočekao i staračko doba: »... Jer On je došao da spasi sve kroz Sebe – sve, kažem, – koji se kroz Njega ponovno rađaju Bogu: novorođenče, i dete, i mlade, i starog čoveka. On je stoga prošao kroz svako doba, postavši novorođenčetom za novorođenčad, tako posvećujući novorođenčad; dete za decu, tako posvećujući one koji su tog doba, bivajući istovremeno njima primer pobožnosti, poštenja i podčinjenosti; mlad mladima, postajući primjer mladima, i tako posvećujući ih za Gospoda. Tako slično On je bio starac za starce, kako bi mogao biti savršeni Gospodar za sve... Zb>g ml0d5n0c0, bi> X5 ml0d5n0c, >sv5ćuXući t0k> ml0d5n0štv>; k0> d5t5 >sv5ti> X5 sv5 >v>g0 uzr0st0; u ml0dićstvu ml0dić5 ... st0rc5 u st0rcim0, d0 bi u svim uzr0stim0 bi> s0vrš5ni Učit5lj ... Z0tim, d>š0> X5 i d> smrti, d0 bi n p>st0> prv>r>đ5ni iz mrtvih ...« (II, 22, 4)
Zatim, u petom paragrafu, Irinej nastavlja, u skladu s starim predanjem da je se Gospod X0vi> u svim uzr0stim0 č>v5k>v>g živ>t0: »... Sada, da prvi stadijum ranog života obuhvata trideset godina, i da se to produžuje dalje ka četrdesetoj godini, svatko će priznati; ali od četrdesete i pedesete godine čovek počinje propadati ka starom dobu, kojeg je naš Gospod posedovao dok je još ispunjavao zadatak Učitelja, baš kao što Evanđelje i svi stariji svedoče; oni koji su prisni u Aziji s Jovanom, učenikom Gospodnjim, /potvrđuju/ da im je Jovan saopštio tu informaciju. I on /– Jovan/ je ostao među njima sve do vremena Trajana. Neki od njih, osim toga, viđeli su ne samo Jovana, već ostale apostole također, i čuli su isti iskaz od njih, i pridoneli svedočanstvu /ispravnosti/ navoda.«


Sve ozbiljne analize hronologije Isusovog života navode na zaključak da Spasitelj nije razapet ni 30., ni 31., ni 33. godine nove ere, kako izvode i navode razni biblijski analitičari, već na proleće 36. godine. To je bilo jedno veliko historijsko prekretničko razdoblje. Službovanje prvosveštenika Kajafe je okončano 37. godine. Marta iste godine je umro car Tiberije, a Vitelije, tadašnji legat Sirije, poslao je u Rim u jesen 36. godine Pilata Pontijskog, da pred Carem odgovara za pokolj Samarićana. Postoji verzija da je namesnik koji je nevinog Isusa dao da se razapne, poput izdajnika Jude, svoj život završio samoubistvom: »Potrebno je reći i o tome da je Pilat /.../ toliko zapao u zlo da je, prema predanju, izvršio samoubistvo u vreme imperatora Gaja. Sud Božiji, kako vidimo, nije zakasnio nad njim«, – izveštava Eusebije ('Historija Crkve', II, 7). Slično prenosi i Jeronim u ‘Izlaganju Eusebijeve Hronike’ koja je se pozivala na rimske izvore: »Pontius Pilatus in multas incidens calamitates, propria se manu interfecit: scribunt Romanorum historici. – Pontije Pilat, upavši u mnoge nedoličnosti, kako pišu rimske hronike, sopstvenim rukama je oduzeo sebi život.« (CCIV Olym., c )
Od svih hronoloških rasprava kada je Isus rođen, pomazan i raspet, za istinskog hrišćanina ipak mnogo važnije da razume zašto se Hristos uopšte utelovio, zašto je živeo i delovao među ljudima, i na kraju se i potpuno žrtvovao za nas.

q. Da li je Isus bio vegetarijanac?

U Gideonovom zapisu – 'Evanđelju Savršenog Života', Isusa nalazimo kao predanog vegetarijanca, koji gromko i beskompromisno ustaje protiv nezakonite ishrane mesom (životinjama i lešinama), ukazujući da mesna ishrana unakazuje duhovno dostojanstvo čoveka (28:2), svedočeći da su neke životinje postale zverovi i predatori upravo pod indukcijama vibracije ljudske i demonske svireposti (6:22, 68:14). Bio Gideonov zapis istinit ili ne, mi i pored njega nalazimo pokazatelje i podatke koji nas navode na zaključak da je Isus bio potpuni vegetarijanac.
Sam Isus ukazuje da je došao da ispuni Očev Zakon; ne da bi ga okončao, već da bi i drugima dao primer da čine onako kako je On činio. Izvorni Božiji Zakon, koji je i večni Božiji Zakon, jer Bog je Duh Večnosti i savršenstva, odredio je i za čoveka i za životinju biljnu ishranu: »Evo, dajem vam sve bilje što se semeni, po svoj zemlji, i sva stabla plodonosna što u sebi nose svoje seme: neka vam budu za hranu. A životinjama na zemlji, i pticama u vazduhu, i gmizavcima što puze po zemlji u kojima je dah života – neka je za hranu sve zeleno bilje.« ('Postanak', 1:30) – Stvarajući ovaj svet Gospod nije odredio da se čovek hrani životinjama (koje imaju životni dah i dušu) i njihovim lešinama, već biljem i onim što blagorodna zemlja daje. Životinje je čoveku Bog postavio kao bližnja stvorenja, kao pratioce (koji njegovu dušu podsećaju na milinu Neba otkuda sva duhovna bića dolaze). Samo ono što je seme i što ima seme u sebi, odnosno što niče iz semena, Gospod, Zlatna Klica Univerzuma, je postavio kao prirodnu i zakonitu ishranu Svoje zemaljske dece. Bog čoveku nije namenio da jede srodna bića, koja kao i on imaju dušu, oči i lice, koja se kreću, koja dišu sa njim isti vazduh, koja imaju nervni sistem i osećaju fizičku bol: »Pravednik pazi i na život svoga živinčeta, dok je opakomu srce okriutno.« ('Izreke', 12:10) – I čoveku izgnanom iz Raja Gospod potvrđuje da se svagda treba hraniti rodom zemlje: »S mukom ćeš se od nje hraniti svega veka svoga! Rađaće ti trnjem i korovom, a hranićeš se poljskim raslinjem. U znoju lica svoga hleb svoj ćeš jesti. « (Ibid., 3:17-19) – Po redaktoru 'Knjige Postanka' nakon Nojevog Potopa Gospod je navodno dopustio da čovek može sve jesti, dakle i meso (bez krvi): »Sve što se kreće i živi neka vam bude za hranu: sve vam dajem kao što vam dadoh zeleno bilje.« (9:3). U Mojsijevo vreme Gospod navodno donosi i treću uredbu o režimu čovekove ishrane, pa životinje deli na čiste i nečiste, pogodne i nepogodne za ishranu. Tko se za svinju npr. ukazuje: »A svinja, iako ima papak, i to papak razdvojen, ne preživa – za vas je nečista. Njihova mesa nemojte jesti niti se njihove strvine doticati – za vas su one nečiste.« ('Levitska', 11:8) – Pogledamo li pažljivije neke verodostojnije ukaze iz 'Petoknižja' vidimo da u Pustinji zapravo nije bilo nikakvog mesa za ishranu izraelskog naroda: »Odakle meni meso da ga dam svemu ovome puku koji jauče oko mene govoreći: "Daj nam mesa da jedemo"!« ('Brojevi', 11:13; v.: 11:31-34). – Čovek na Božijem putu neće svojim usnama doticati lešinu nijedne životinje. Čovek sveta jedino je se uslovno ogradio od uzimanja mesa životinja koje se hrane drugim životinjama. – U vreme Pseudo-Pavla Bog se opet 'predomišljava', pa vraća na snagu zakon iz Nojevog vremena, gde više nema nečistih životinja (cp.: 'Rimljanima', 14:14-20), ta određuje da se opet sve životinje mogu jesti: »Jedite sve što se prodaje na trgu i ne ispitujte ništa savesti radi.« ('Korinćanima', I, 10:25; cp.: 'Dela', 10:15) – Ako bi uzeli ovakav sled događaja kao 'istinit', zar time ne bi negirali Boga kao savršenog i nepromenljivog Duha: »Doveka, o Jehova, reč Tvoja ostaje, stalna poput Nebesa.« ('Psalmi', 119:89) – Sam Gospod preko Duha Proroštva svedoči za zastranjivanje Izraela: »... Ja, Jehova, ne menjam se, a vi se, sinovi Jakovljevi, menjate bez prestanka! Od vremena svojih otaca odstupate od Mojih uredaba i ne čuvate ih.« ('Malahija', 3:6-7) – Ako je Gospod jedan večan i savršen Duh, onda i Njegove Zapovesti dakako moraju biti večite, svagda važeće; povremeni zakonski ustupci ne bi negirali njihovo trajno važenje. Po razumevanju te logičke zavisnosti izgleda da je jedan paganski filosof, Julijan Imperator koji je se vrlo jednostavno hranio, i od samih hrišćana njegovog vremena pokazivao veću pronicljivost: »... Pošto je Bog večan, sledi da su takve i Njegove zapovesti.« (Contra Galilaeos, 143 C) Hrišćanima koji su u svome režimu ishrane počeli i meso da ubacuju, Julijan prebacuje: »... Jedino ste stekli naviku da sve jedete poput zelene trave. I ako valja reći istinu, za čast ste smatrali da nadmašite naše prostaštvo.« (Ibid., 238 D) A za tobožnju Petrovu viziju ('Delu', 10:9-16) kojom Bog navodno čovečanstu određuje da svaku hranu i svako meso može jesti (ustvari da ni jednog čoveka zato što je pripadnik drugoga naroda ne treba nazivati 'nečistim' – 10:28), Julijan ukazuje obraćajući se prevrtljivim hrišćanima: »Zašto u pogledu načina ishrane niste tako čisti kao Judejci, i zašto kažete da treba sve jesti kao zelenu travu, verujući Petru, jer je on, kako kažu, rekao: "Što je Bog očistio to ne pogani." Šta je dokaz toga da je Bog od davnine smatrao da su neke stvari okaljane, a da ih je sada učinio čistima? Jer Mojsije određujući pravilo koje se tiče četvoronožnih životinja, kaže da je sve što ima razdvojene papke, kopita, i sve što preživa, čisto, a da je ono što nije takvo, nečisto. Ako je, dakle, sada prase iz Petrove vizije prihvatilo da preživa, poslušajmo Petra; jer je stvarno čudesno ako je posle Petrove vizije prihvatilo tu naviku. A ako je on slagao da je video ovo otkrivenje – da upotrebim vaš način govora – kod kožara, zašto smo tako spremni da mu verujemo kada su u pitanju tako važne stvari?« (Ibid., 314 C-E – prevod: Aleksandar Popović) Petar dakako ništa nije slagao, već je slagao redaktor izvornih 'Dela Apostolskih'. Hrišćanin koji je na žrtvenik prinosio beskrvnu žrtvu, trebao je i morao je u svoj svakidašnji život da očuva jedinstvo sa Hristom jedući samo hranu bez krvi, bez mesa. Jedenje mesa i krvi ukazuje na duboko zastranjivanje i slepilo koje je ovladalo tobožnjim Hristovim sledbenikom, koji su umislili da se svetost i požrtvovanost pokazuje samo u hramu, a ne i u svakidašnjem životu.
Gospod jasno iznosi i zapoveda svojoj ljudskoj deci: »... Ne smete jesti krvi ni od kakva živog bića, jer život svakoga živog bića jest njegova krv.« ('Levitska', 17:14) – Duhovna Krv, duhovni Život svakog bića je Bog, Dah. I čovek ne treba da uzima Dah i Krv nijednom biću. Gospod još određuje: »... Ko dirne strvinu životinje neka je nečist.« ('Levitska', 11:36) – Svako telo ubijene i zaklane životinje je leš i strvina, jer iz njega je se pulsaciono povukao Životni Dah, a i već posle nekoliko minuta od zadnjeg daha životinje počinje prva faza raspadanja njenog mesa. Zato se strvina ne sme rukom dodirnuti da bi se potom našla u ustima. Tako je Gospod zapovedio, a kako je to čovek literalno montirao, to već vidimo u ‘Petoknižju’.
Redakcija paganiziranih judejskih sveštenika je marginalizovala i pokrila istinsko muško i žensko sveštenstvo iz Mojsijevog vremena koje su oličavali posvećenici, naziri (nazireji) koji se nisu smeli doticati ni žestokih pića ni lešine, odnosno mesa ('Brojevi', 6:1-21; 'Amos', 1:11-12). Kao Božije nazire u spisima jasno prepoznajemo i nalazimo proroke Iliju i Samuela, Samsona, videoca Danila, Ezdru i Rekabove sinove ('Jeremija', 35:6-10), te Jovana Krstitelja. Mladi Danilo i u zarobljeništvu u Babilonu, i na carskom dvoru ostaje veran svome nazirejskom zavetu, i održava svoje telo samo veganskom hranom: plodovima zemlje i vodom: »Danilo je u srcu odlučio da se neće okaljati carevim jelima i vinom s njegova stola, ...« ('Danilo', 1:8) – Ezdri Gospod jasno naznačuje da ako hoće imati Njegovu reč mora u svojoj posvećenosti pojačati isposničko-molitveni režim: »A ti, kada prođe sedam dana onih, ne posti jednako u njima, izađi na cvetno polje, gde nema sagrađenih kuća, počni se hraniti samo poljskim cvetovima i ne kušaj mesa, ne pij vina, nego samo cvetove, moli se Svevišnjem neprestano, i Ja ću doći i govoriti sa tobom.« (‘Ezdra’, II, 9:23-25) – Pre nego što će se Samson roditi anđeo Božiji njegovoj majci najavljuje i upozorava je na režim ishrane: »Ali odsad pazi: da ne piješ ni vina ni žestoka pića i da ne jedeš ništa nečisto /= ništa mesnato/. Jer, zatrudnećeš, evo i rodićeš sina. I neka mu britva ne pređe po glavi, jer će od majčine utrobe dete biti Bogu posvećeno – biće nazirej Božji ...« (‘Suci’, 13:4-5) – Istinski nazir, posvećenik Božiji, trebao je biti svet od majčine utrobe: odnosno svagda udaljen od žestokog pića i mesne ishrane. Nešto slično Samsonovoj majci, Anđeo, po 'Protoevanđelju', najavljuje i za Božijeg Nazira, Sveštenika po Melhisedekovom redu, Isusa Hrista, Logosa koji je postao telo: »... Ne treba mesa da jedeš niti žestokog pića da piješ, jer Dete će biti posvećeno od majčine utrobe, i niti mesa niti žestokog pića ono ne treba da uzima, niti britva treba da pređe njegovom glavom.« (2:7) – Jovan Krstitelj se takođe prepoznaje kao doživotni nazir Božiji: »... Neće piti ni vina ni žestoka pića, a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke.« ('Luka', 1:15).
U vezi ishrane Jovana Preteče koji je u Jordanu krstio narod, pa i samog Isusa, u kolokvijalnom tekstu 'Matejevog evanđelja' da se pročitati: »Hrana njegova beše skakavci i divlji med.« – He dé troph n aytoý akrídes kaí méli ágrion. (3:4) – Citirajući evanđelje koje su koristili odstupnici ebioniti, Epifanije Kiparski tako navodi mesto koje govori o ishrani Jovana Krstitelja: »Hrana njegova beše divlji med sa ukusom mane, kao /što su medene/ lepinje u ulju – hMs egkrís en elaíM.« (Haer., 30, 13) – Ebioniti su bili vegeterijanci, pa su u skladu s tim grčki naziv za skakavac – akrís u svome Evanđelju preimenovali u egkrís ('lepinja', cp.: 'Izlazak', 16:31) To sve pokazuje da oni nisu raspolagali autentičnim aramejskim 'Protoevanđeljem' u kojem stoji da je se esen Jovan Krstitelj u pustinji hranio samo biljnom, zakonitom hranom: »... A hrana mu beše rod sa skakavac-drvo i divlji med.« (7:4) To skakavac-drvo je biljka melagrom, čiji ukusni plodovi nalikuju skakavcima, pa je po tome i sama biljka nazvana – 'skakavac'.– Najveći besednik stare Crkve u Helena – Jovan Zlatousti (oko 350.-407. g.) poredeći Hrista i Jovana Preteču, za Spasitelja iznosi: »n niX5 n>si> k>žni p>X0s, niti X5 n>si> h0ljinu >d k0milj5 dl0k5, niX5 s5 hr0ni> m5d>m i bilj5m /k0> >v0n Pr5t5č0/.« (Beseda XVI) – I u ovoj komparaciji besednika, monaha i patrijarha Zlatoustog, koji je se i sam vegetarijanski hranio, nalazimo naznaku da je među bogoslovima poapostolskog hrišćanstva bilo onih koji su bili, makar letimično, u posedu uzvišene nauke koju je prezentovalo Protoevanđelje. – Isaija prorok ukazuje za Emanuela: »Vrhnjem i medom on će se hraniti, ... « ('Isaija', 7:15) – Po Tercijaru Učenici vaskrslom Isusu, Novom Emanuelu, koji im je se ukazao, ponuđuju hranu: »Pružiše Mu komad pečene ribe i meda u saću /kaí apó melíssioy kríoy/; on uze i pojede pred njima.« ('Luka', 24:42-43) Ko bi uopšte mogao zajedno da jede meso i med?! – »Citirajući Hegesipa, historik Eusebije jasno prenosi da je i Isusov brat Jakov bio doživotni posvećenik, nazir: »Svi, od vremena Gospoda pa do sada, njega nazivaju Pravedni. Ime Jakov tada su mnogi imali, a ovaj je bio svet još od majčine utrobe. Nije pio vina ni piva, nije jeo mesnu hranu, brijač se nije dotakao njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje. Samo njemu je bilo dopušteno da uđe u Sveto Mesto. Nosio je najobičniju, lanenu odeždu (‘Historija Crkve', II, 23) – Svi naziri Božiji (iz kojih su izašli redovnici nazareni), pored toga što nisu uzimali žestoka pića i meso, nosili su kao simbol svoje solarne svetosti i bezazlenosti duge bele lanene lanene (dakle ne od životinja napravljene) haljine, po uzora na svoga Gospoda iz Njegovih utelovljenja i apokaliptičkih viđenja ('Danilo', 10:5; 'Otkrivenje', 1:13-15). Ako je Isusov brat Jakov još od začeća i rođenja bio Božiji posvećenik, nazir, koliko pre je bio i sam Isus. Zapravo cela Isusova porodica bila je nazirejski orijentisana. U samom Nazaretu, koji je bio u blizini nazarenskog monastira na Gori Karmel, bilo je mnogo nazira. Zato su i Isusovi rođaci posle Gospodnjeg Vaznesenja vodili prevashodno Crkvu u Jerusalimu; najpre Jakov Pravednik, a potom Simeon, sin Kleope, brata Isusovog oca Josipa: »Oni staju na čelo Crkve ili kao rođaci Gospoda ili zbog toga što se ne ustežu ispovedati svoju veru.« (‘Historija Crkve', III, 32, v.: III, 11; III, 20) Nazivajući Solomonov Hram Domom Svoga Nebeskog Oca ('Luka', 2:49), Gospod time pokazuje i Svoje poštovanje prema nazirima koji su službovali u Hramu, i poput sveštenika Zaharije prinosili svagdašnju beskrvnu kadionu žrtvu i molili se za narod. Takav nazir i predstojatelj nazirski u Hramu bio je i Isusov brat Jakov Pravednik.
Kada je Gospod zapovedio čoveku da ne jede, ne uzima krv, on mu je time zapravo zapovedio da ne ne prlja sebe uzimanjem mesa. Redaktori izvornog Zakona su to prekrojili u zapovest da čovek navodno može uzimati meso, ali bez krvi: »Neka ovo bude zakon za sva vremena svim vašim naraštajima u kojem god mestu budete boravili: Nipošto ne smete jesti ni loja, ni krvi« ('Levitska' 3:17). – »Nadalje, protiv svakoga pojedinca od Izraelova doma, a tako i protiv svakoga pridošlice među vama, koji bi blagovao bilo kakvu krv, Ja ću se okrenuti, svakoga ko blaguje krv odstraniću iz naroda.« ('Levitska', 17:10). No iz koga to mesa se krv može potpuno odstraniti, iscediti? Jevrejske uredbe su 'utanačile' da je ispravno samo meso 'čiste životinje' koja je zaklana i iz koje je odmah krv isceđena. Apostolski Sabor u Jerusalimu je takođe zapovedio uzdržavanje od krvi: »Da se uzdržavate od mesa žrtvovanog idolima, i od krvi, i od udavljenog, ...« ('Dela', 15:29) – Neki epistolarni ukazi apostola Pavla jasno idu u prilog vegetarijanskom režimu ishrane: »Dobro je ne jesti mesa i ne piti vina, ...« ('Rimljanima', 14:21) – Te: »... Ne opijajte se vinom, u čemu je raskalašenost, nego se punite Duhom.« ('Efescima', 5:18) – Druge pokazuju manipulativni redaktorski upliv: »Jedan vjeruje da sme sve jesti, drugi, naprotiv, koji je slab u veri, jede samo povrće.« ('Rimljanima', 14:2) – Slabi po merilima sveta (cp.: 'Korinćanima', I, 1:28; II, 12:5.9-10, 13:4.9) se uzdržavaju od ishrane svojim sabližnjima, dok jaki u grehu i čulnosti svoje bližnje iz životinjskog sveta vide samo kao svoje robove, svoju lovinu i svoju hranu.
U svetlu univerzalne Božije zapovesti »Ne ubij!« ('Izlazak', 20:13), svaka ishrana mesom je isključena, jer do mesa za ishranu upravo se dolazi ubijanjem nedužnih životinja; svaka prolivena nedužna krv je i prolivena Krv Jagnjeta Bezalenosti, Hrista Božijeg. Što čovek učini svojoj maloj braći iz životinjskog sveta, to je učinio i Hristu sveprisutnom i sveosećajnom Duhu. Još preko proroka Isaije Gospod ukazuje da je ubijanje plemenitih životinja težak greh u Njegovim očima: »Ko kolje vola, to je kao da ubije čoveka; ko kolje ovcu, to je kao da zakolje psa.« (66:3) Preko proroka Isaije Gospod osuđuje i razuzdane gozbe, odnosno gozbeno korišćenje mesa i vina: »... Gle: 'radost' i 'veselje', ubijaju goveda i kolju ovce, jedu meso i piju vino.« (22:13, v.: 28:7)
Svoju ljubav prema životinjama Gospod pokazuje rađajući se u pećini-štali među životinje. Još preko proroka Hošee On najavljuje da će i životinjama na Novoj Zemlji doneti oslobođenje od svih muka: »U onaj dan, učiniću za njih savez sa životinjama u polju, s pticama nebeskim i gmizavcima zemaljskim; luk, mač i boj istrebiću sa zemlje da mirno u njoj počivaju.« (2:20) – Ako čovek želi da kao Božiji miljenik nasledi Novu Zemlju, u kojoj neće biti lovljenja, ubijanja i jedenja životinja, u kojoj će sve životinje u slozi živeti (‘Isaija’, 11:6-9), on već danas mora početi tako da živi, odnosno mora u potpunosti da prihvati zakonitu ishranu i da nađe radost i ugođaj u njoj. Sveta Premudrost upozorava i poziva budne oprezne duše: »Ne družite se s vinopijama i sa žderačima mesa!« (‘Izreke’, 23:20). – Po Tercijaru Hrist ukazuje na razuzdani život u Posletku i sledećim pozivom vernima na budnost: »... Čuvajte se da vaša srca ne otežaju od proždrljivosti, pijanstva i brige za život, ...« ('Luka', 21:34)
U takozvanom 'Evanđelju po Jovanu' susrećemo očiglednu redaktorsku fikciju da je Hrist i kao Vaskrsli, kao duh koji je prolazio kroz zidove, čak navodno na Tiberijskom jezeru 'jeo' i ribu. Ako su redaktori mogli izmisliti da je Isus jeo ribu posle smrti i vaskrsenja, ništa nije čudno što su mu pripisali da je i pre stradanja konzumirao meso. – Redaktori evanđeoskog teksta izvornom kazivanju domeću da je Isus navodno narodu umnožio pored hleba i ribe. No vlastiti sled izlaganja ih otkriva u njihovim falsifikatima i dometanjima ('Jovan', 6:11). Pa tako Sekundus iznosi povodom te epizode: »A onih što jedoše hlebove beše pet hiljada ljudi.« (6:43) . 'Ribe' se nigde ne spominje, a i samo od hlebova su se našli ostaci ('Jovan', 6:13) ...
Ne da su mnoge hrišćanske sledbe i frakcije (ebioniti, manihejci, dositejevci, ...) bile vegetarijanski orijentisane, no to su u poapostolskom hrišćanstvu bili i mnogi eminentni hrišćanski bogoslovi i podvižnici: Klement Aleksandrijski, Origen, Basilije Veliki, Jovan Zlatousti, Arnobije, Tertulijan, Jeronim, ...) – Veliki besednik i spisatelj Jovan Zlatousti (345.-407. g. ne.) jasno ukazuje da se hrišćanski pastiri praktikuju uzdržavanje od mesa, koje zagađuje telo, da bi obuzdali svoje telo. Klement Aleksandrijski svedoči za apostola Mateja da je bio privrženik zakonike ishrane, govoreći o najačem demonu, koji ljude privija oko raskošnih trpeza kako bi hranili svoje strasti: »... Blaženstvo se nalazi u praktikovanju vrlina. Shodno tome, apostol Matej je za jelo upotrebljavao samo hleb, voće i povrće iz bašte, bez mesa.« ('Pedagog', II, 1) – Hrišćanin Oktavije u istoimenom Feliksovom spisu iznosi za hrišćanski rod da ne jedu žrtvenoga mesa i ne piju žrtvenog vina, i da to nije izraz straha već pokazatelj slobode u Hristu (pogl. 38 i 12).


Galijska mučenica Bibliada odvraćuje mesožderima koji su hrišćane optuživali da jedu ljudsko meso: »Kako ljudi koji ne jedu krv životinja mogu da jedu decu.« (Eusebije: ‘Historija Crkve', V, 1) – Ovde imamo događaj iz osme decenije II stoleća. Dakle i tada istinski hrišćani su se striktno uzdržavali od životinjske krvi, time i mesa. I mnogo kasnije monah i filolog Jeronim, u svome spisu 'Protiv Joviniana' govori protiv ishrane mesom. Povod za nastanak ovog spisa Jeronim je našao u izopačenom učenju Joviniana, koji je posle njegovog odlaska iz Rima proklamovao da je Hrist Svojom smrću na krstu izbrisao sve naše prošle i buduće grehe, te stoga možemo živeti slobodno u zadovoljstvima koje svet i telo nude i traže, odnosno da možemo slobodno ubijati životinje da bi živeli i hranili se njima. Jovinian je bio protiv hrišćanske i pagansko-istočne askeze. Jeronim je pak stajao na liniji učenja da kako sa pojavom Hrista više nisu dozvoljene krvne žrtve, tako nije dozvoljeno ni korišćenje mesa u ishrani. Ako hrišćanin ne žrtvuje meso na hramskom oltaru, ne bi smeo to da čini ni u svome domu, odnosno na oltaru svoga tela. Onaj koji poznaje istinski značaj beskrvnog prinosa koji je Gospod ustanovio i zapovedio, zna i da je sa istinskim hrišćanstvom nespojivo bilo kakvo prinošenje mesa i krvi (bogu) stomaku. Jeronim uči da je Hrist, Alfa i Omega Postojanja, Početak i Svršetak, svojim Dolaskom povezao Kraj sa Početak, i omogućio da na Kraju, u novom Zlatnom Dobu, bude kao na Početku: da se ljudi vrate zakonitoj biljnoj ishrani (I, 18). – Moćno u prilog vegetarijanstva govore i izuzetno vredna ebionitska 'Klementova prepoznavanja', sačuvana u Rufinovom latinskom prevodu. – Hrišćanske agape, posvećene trpeze koje su uzimane sa ljubavlju, u početku su sadržavale isključivo biljnu hranu, i to prevashodno presnu. Pogledajmo 'Aposolsko predanje' u kome se govori šta je u to vreme žrtveno moglo da se prinese na oltar zajedništva, da bi se potom na Večeri ljubavi, agape, zahvalno jelo: »Blagosiljaju se /sledeći/ plodovi, odnosno: grožđe, smokve, žito, masline, kruške, jabuke, breskve, trešnje, bademi, šljive; ne /blagosiljaju se na oltaru/ dinje, ni lubenice, ni grašak, ni glive, ni luk, niti neko drugo povrće.« (32 pravilo) – Treće pravilo pripisano Apostolima (III stoleće) ukazivalo je da ako neko na oltar prinese pticu ili kakvu životinju, ili opojno piće, bude svrgnut sa svešteničkog čina. – Klement Aleksandrijski ustaje protiv raskošnih agapa u bogatoj Aleksandriji, na kojima je se počelo jesti i meso. Klement traži da se na Gospodnjim večerama prinosi i uzima sasvim jednostavne, ponajprije biljne namirnice (v.: 'Pedagog', II, 1-2) – Pošto je vegetarijanski život bio smetnja popularizaciji hrišćanstva, paganizirano hrišćansko poglavarstvo počinje sa saborskim osudama sveštenstva koje je se uzdržavalo od mesne hrane; tako se u 14. pravilu pomesnog Ankirskog sabora određuje: »Onima koji su u kleru, sveštenicima ili đakonima, koji se uzdržavaju od mesa, a zatim, ako žele, mogu ga se uzdržavati. Ako li to neće, tako da ne žele jesti ni povrće koje je zgotovljeno uz meso, i ne povinuju se ovom pravilu, neka budu nizloženi sa tog čina.« – Među hrišćanskim monaštvom režim zakonite, biljne ishrane je se dugo održao, ali i tu je bilo izuzetaka jer su neke monastirske starešine dopuštale korišćenje mesa bolesnima.

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se