i. Da li je Isus pohodio i Indiju?

Primećujemo da se u kanoniziranim evanđeoskim izveštajima ćutke prelazi preko razdoblja Isusovog života koje se proteže od Njegove trinaeste godine (i prvog pashalnog hodočašća u Jerusalim) do tridesete godine (i krštenja u Jordanu), što je sve otvorilo prostor za brojne spekulacije. U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' daju se par epizoda iz Isusovog detinjstva, te se zatim ukazuje da je sedam godina, počev od svoje osamnaeste godine, bio u braku sa devojkom Mirjam iz Judinog plemena, koja je potom preminula i Bogu uzeta. Posle toga za Isusa počinje dugogodišnja priprema i osposobljavanje za delovanje u svojstvu Božijeg Pomazanika: »I nakon što je okončao Svoje izučavanje Zakona, Isus se opet spusti u Egipat da prouči mudrost Egipćana, kao što to Mojsije učini. I otišavši u Pustinju, meditirao je, i postio, i molio se; i dobio je Snagu Svetog Imena, kojom činjaše mnoga čudesa. 15. I tokom sedam godina govorio je On licem u lice sa Bogom; i nauči jezik ptica i zveri, i /upozna/ isceliteljske moći drveća, i trava, i cveća, i skrivene tajne dragog kamenja; i steče znanje o kretanjima Sunca, i Meseca, i zvezda, i o snazi slovâ, te o misterijama Kvadrata i Kruga, i o pretvaranju stvari, i oblika, i brojeva, i znakova. Odonud se vrati u Nazaret da obiđe Svoje roditelje; i On poučavaše onde i u Jerusalimu, kao priznati rabi, u samom Hramu, i niko Ga ne sprečavaše.« (5:14-15) – Isus Triputnajveći se spušta u Egipat (v.: 13:4), gde je bilo puno istinskih mudraca upućenih u Hermesove i Serapisove misterije, i gde proučava mističnu geometriju, matematiku, astronomiju, kristaloterapiju, ... Herodot (otprilike 485.-425. g. se.) iz Halikarnasa u svome historijsko-etnografskom opusu podeljenom u devet knjiga, predstavlja Egipćane kao najmudrije ljude na svetu: »Egipćani su bili mudriji od drugih naroda.« (II, 160; v.: II, 160; ‘Dela’, 7:22) – Isus je svakako, kao i u detinjstvu gde je sklonjen pred Herodovim gnevom, boravio među egipatske terapeute, istinske Božije posvećenike koji su negovali kontemplativnu praksu sličnu budističkoj. Kao priznati učitelj Isus Nazaren potom poučava u jerusalimskom Hramu i u Nazaretu.
Za Isusa se dalje izveštava da je pre Svog palestinskog mesijanskog nastupa u tridesetoj godini zakonskog punoletstva (42 godini života – ‘Dvanaestorica’, 8:8), godinama putovao po Orijentu: »A nakon nekog vremena ode On u Asiriju, i u Indiju, i u Persiju, i u zemlju Haldejaca. I posećivao je njihove hramove, i razgovarao sa njihovim sveštenicima i njihovim mudracima tokom mnogih godina, čineći mnoga neobična dela, isceljujući bolesne dok putovaše kroz njihove krajeve.« (6:16) – Svetitelj Božiji je posećivao sakralna zdanja, isceljivao, razmenjivao iskustva i razgovarao sa tamošnjim mudracima i sveštenicima. Treba zapaziti ovo: Isus obilazi sva ona područja na kojima je se prostirala brojna jevrejska (koja je govorila srodnim aramejskim dijalektima) i helensko-baktrijska dijaspora. (U Istočnom Panđabu vladari helenskog porekla održali su se negde do oko 20. g. ne.) Najveća dijadoška država, Seleukova, jedno vreme je se prostirala od Helesponta pa do Inda. U tim podrucjima Istoka, pored velikih reka, upravo su nekada cvetale drevne kulture, nastale delovanjem svetih avatara: Hrista i Apostola. Isus pohodi i Persiju, u kojoj su delovali i magijci, sveti Zaratustrini sveštenici, poklonici Vatre, koji su Ga posetili u Judeji kao novorođenca. I kao dugokosi nazaren Pitagora Hrist je posetio magijce, već kako izveštava Diogen Laertije: »Bio je još sasvim mlad. a toliko je voleo nauku da je otišao iz otadžbine i posvetio se u sve misterije i obrede ne samo u Grčkoj nego i u stranim zemljama. Bio je, dakle, u Egiptu /.../; naučio je jezik Egipćana /.../. A boravio je i među Haldejcima i magijcima. Dok je boravio na Kritu, posetio je i pećinu na Idi s Epimenidom. Ulazio je i u egipatska svetilišta, i tamo su mu ispričali sve božanske tajne.« (VIII, prgi. 2-3) – I kao Pitagora Hristos Božiji je svedočio za Svoja ranija očovečenja: »... Pitagora je obično za Sebe govorio da je već ranije bio na Zemlji kao Etalid i da su Ga smatrali Hermesovim sinom, ... « (VIII, prg. 4; v.: VIII, 207) – I Marko Tulije Kikeron izveštava za sveta putešestvija velikog mističnog Matematičara i Učitelja koji je prosvetlio veliku Grčku: »Pitagora je lično proputovao Egipat i posetio persijske magijce.« (’O krajnostima dobra i zla’, lib. V, XXIX, 87)
I na kraju Isus posećuje i Indiju. Na severozapadu Indije, u prvom stoleću, postojala je veća jevrejska kolonija; posle Isusa nju su posetili apostol Toma i Bartolomej. Kao Siddhatta Gotama Probuditelj Hristos je rođen oko 623. g. se. na severu Indije (u današnjem Nepalu), na obroncima Himalaja, u oblast Kapilavasta. Viđenje njegovog života je tokom stoleća pomešano sa opisom života nekog uglednog đainskog podvižnika. Indija i njeni mudraci, bramani, takođe poklonici svete Vatre, pored Persije i njenih solarnih mudraca magaija bila je pohodnička meta i znamenitog nazarena i pitagorejca iz druge polovine I stoleća – Apolonija iz Tijane, čiji život je opisao Filostrat (III, 9-13) – I kao Bog Vina – Dionis, Hrist je putovao prema Indiji; predaja je taj pohod predstavila pogrešno kao borbeno ‘osvajanje’. Tako u Euripidovoj (otprilike: 485.-406. g. se.) tragediji ‘Bakhe’ Dionis svedoči za svoje pohode:

»I zlatna lidijska polja i Frigiju
zapustih; u sunčane dole persijske
do zida Baktri i u burnu Mediju
i Arabiju onu sretnu stigoh ja;
svom prođoh Azijom, do vala slavnijeh
što leži, a Heleni skupa s barbarima
po gradma punim, s kulama krasnim, živu svud.«
(17-23)
O Bakhovom slavnom pohodu peva u ‘Metamorfozama’ i Ovidije:

»Ti si večiti dečak, u nebeskoj Ti si visini
najlepši gledati bog. Ko u devojke Tvoja je glava,
na njoj kad nemaš rogova. Pokorio si Istok ceo
sve do dalekog Ganga, gde kvasi Indiju tamnu.«
(IV, 18-21)

O Isusovom indijskom pohodu na Istoku su kolale mnoge legende. O tome postoje i stari zapisi.
U 'Sri Bhavishja Purani' (snsk.: purnam – priče iz starine pučkog hinduizma), koja je nastala negde između III i VI stoleća nove ere, u svom devetnaestom poglavlju, opisuje susret maharadže Salivahare (vladao u prvoj polovini I stoleća) i Isusa u sredini pokrajine Hunadeša (oblasti blizu Manasa Sarovara ili Kailaš planine u zapadnom Tibetu). Taj unuk Vikramaditje, koji je vladao Arijevcima, uspostavio je granice između Mleccha (Mleča – koji nisu sledili vedsku dharmu) i Aricaca (indijskim sledbenicima dharme), te je na taj način Sindusthan (prozvan po rijeci Sindh), postao poznat kao najveća zemlja pod Himalajima, dok je prebivalište Mleccha bilo od reke Sindh zapadno.
Najpre se ukazuje kako su se Izraelci doselili u Indiju, a potom se, u stihovima 17-32 opisuje Isusovo pojavljivanje: »Na vlast je došao Salivahana, unuk Vikramaditje. On je savladao nadiruće horde Kineza, Parta, Skita i Bastriana. Povukao je granicu između Arijevaca i Mleča, i naredio ovim poslednjima da odu na drugu stranu Inda. Jednom prilikom Salivahana, gospodar Šaka, uputio je se snežnoj planini /= Himalajima/. Tamo, u zemlji Huna /Hunadesh/, silni car, ugledao je lepoga čoveka, uspetoga na planini. Imao je belu put, i nosio je bele odore.
Car je upitao svetoga čoveka: 'Ko si ti'? – On je odgovorio: 'Znaj da sam Ja Iša-Putra /Sin Božiji; snsk.: +ś = 'vladar', 'gospodar', 'bog'; putra = 'sin'/, rođen od Device /kumari/, otkrio barbarima /Mleccha/ učenje, samu istinu'.
Tada ga je car upitao: 'Kakvo učenje ti imaš u vidu'?
On je odgovorio: 'Na kraju Satja-juge /Zlatnoga Doba/, javio sam se kao Masiha /Mesija/ u grešničkoj zemlji neverujućih /Mleccha/. Boginja Išamasi je se takođe pojavila pred barbarima /Dasje/ u užasnom obliku. Po običaju neverujućih mene su doveli do nje, i Ja sam postigao Masiha-stva. Saslušaj, o care, ja sam doneo religiju neverujućima. Očistivši duh i zaprljano telo i našavši pribežište u molitvama 'Naigami', čovek dolazi do poklonjenja Drevnome. Kroz istinu, meditaciju i sećanje na Duha čovek nalazi svoj put do Boga, Koji prebiva u središtu Sveta, Koji ostaje postojan, kao sunce, i Koji svagda razgrađuje sve privremene stvari. Tako je Išamasi bila uništena, a u srcu je se otkrila forma Boga, večno čista i obdarena srećom; a mene su nazvali Iša Masiha’.
Kada je car čuo te reči, sklonio je se pred učiteljem barbara i otpremio ga na tome putu u njihovu groznu zemlju.«
Iako su ova izlaganja samo natrunjena istinom, da se primetiti da se Gospod prikazuje kao belac obučen u belu odoru. Upravo kao nazaren i pravednik, sveti Božiji Čovek, Isus je bio odeven u bele lanene haljine. Bele odore su bile na ceni i kod Rimljana (kod kojih su odrasli muškarci u javnosti nosili belu togu), pa je to npr. bio jedan od razloga što su kod Krsta rimski vojnici razdelili Njegovu haljinu, a za plašt, koji je ujedno bio izatkan, bez šavova, bacili su kocku kome će pripasti ('Dvanaestorica', 82:11).

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se