ipak sunčano

Zašto bismo mi ženske uvijek (skoro uvijek) htijele od našega muškarca da napravi neke stvari za nas bez da to moramo reći?
Mi uporno ne želimo reći i uporno želimo da to napave onako spontano,za nas,da nas obraduju,da vidimo kako misle na nas i da nas žele usrećiti.
Ma kako oni mogu znati šta mi želimo kada nisu kao mi,ne misle kao mi,ne rade kao mi,ne shvaćaju kao mi,ne vole baš sve šta i mi.
Sada kada sam to shvatila baš mi je žao šta sam se toliko nervirala za ama baš ništa.
Čak mi je žao moga muža (tada dečka) šta sam mu pravila scene a on nije imao pojma o čemu se radi.i sada tek kužim da nije ni mogao imati pojma.
Pa ne živi on u mome mozgu,psihi.
Stvarno smo teške neke pute.
Hvala Bogu kada kažu da ne mogu sa nama ali niti bez nas jer kakve smo neke pute trebale bismo ostati same.
Kako je glupo misliti da ako kažeš šta biš htijela i šta oćekuješ od njega da onda to nije to već da ako to napravi kada mu se kaže onda je to preko volje a ne od srca.
Ma ja neznam dali su sve žene takve ali znam za sebe da sam takva bila i sve moje prijateljice sa kojima sam se družila.
Pa mi smo ljudi,svaka jedinka za sebe,svaka glava svoja.ono što ja mislim ne može nitko znati ako to ne kažem (jedino ako ne čita misli).mi se želimo osijećati voljene ali na točno određeni način,kako si mi to zacrtamo i sad jadan onaj tip ako to ne skuži.
Bože,pa stvarno im nije laka…
A znate kako sam ja to skužila???
Pa jednostavno ako nešto ne prođeš,probaš,osijetiš,doživiš onda niti ne znaš.
Muž mi je poćeo zahtjevati nešto što nije htio reći već je rekao da ako ga volim ja ću to ućinit i bez da on kaže rijeć.
Pa kako ja to nikako nisam skužila niti napravila počela sam vračati film u nazad i sjetila se kada sam ja bila takva šta sam mislila i shvatila.
Sada mogu samo reći da je to velika muka proživljavati i sa jedne i sa druge strane.