srijeda, 21.02.2018.
Napušteni psi i usamljena srca
Imam negdje knjigu toga naziva. Sjećam se da mi je bila dobra dok sam ju čitala, a Lenči mi ju često donosi i govori da je to moja knjiga iz ne znam točno kojih razloga. Korice su neke roze, pa možda zato. Uglavnom kad sam pomislila na ono o čemu želim pisati, taj naslov mi je pao napamet.
Bit će skoro dvije godine kako je kod nas naša Lola. Ona je predivan pas. Ne znam jesam li ikad pisala kako je došla k nama, ali dijelila je sudbine jako puno napuštenih pasa. Netko ju je naime ostavio u vinogradima kad je bila skotna. Jadna je toliko preplašena i sad nakon dvije godine da vjerojatno ne mogu ni zamisliti što je sve prošla u svome životu prije tog ostavljanja. U početku, čim bih uzela metlu, ona bi odjurila skroz iza garaže, sakrila se u jedan kut i tamo drhtala skrivena u travi i nitko je nije mogao dozvati van neko vrijeme. Sad već kad uzmem metlu, stane malo dalje i mirno stoji i gleda me dok metem. Valjda je u dvije godine naučila da metla nije za tući psa nego za pomesti pod, ali i dalje je sirota na oprezu. Bojala se i zatvorenih prostora. Pretpostavljam da su je zatvarali na duže periode u neku šupu ili slično. Sjećam se kad je došla da je za nekih tjedan dana bila baš hladna, kišna noć, a ona je drhtala, ali nikako je nisam mogla dozvati unutra. Na kraju sam je morala na silu uzeti i unijeti u kuću i zatvoriti da spava na toplom. Više nema taj problem.
Opet sam se malo pogubila. Uglavnom, kako su je ostavili u vinogradu, imala je sreće da je zalutala baš u vinograd cure od mog bratića koja je inače tad još studirala veterinu i tako je dobila drugu priliku u životu. Psiće su udomili, a nju sterilizirali i čim su nam je prvi put pokazali na slici, nekako je to bilo to.
Bila je par puta kod nas na upoznavanju i onda je došla za stalno. Nije to bila laka odluka. Helena je tad imala oko godine dana, a nisam uopće znala kako će se pas ponašati s djetetom, hoću li ja moći s njih dvije u šetnju itd. Na kraju je sve ispalo stvarno divno. Isplati se udomiti psa. Vrati vam se stostruko.
Trenutno imamo i Roka. Njegova priča je bila slična. Mamu mu je netko bacio na ulicu kad je bila skotna, ona je završila kod dečka moje sestre i tamo okotila njih pet ili šest, više se ne sjećam. Moja sestra i njen, zapravo, zaručnik su odlučili udomiti jednog, ali kako trenutno rade na kući (imaju svatove 2.6. pa će se tad nekad useliti), Roko je došao k nama na privremeni dom. Uh kad je on došao sam tek još više shvatila koliko je Lola dobar pas. Nije Roko loš, ali iako je velik, zapravo je štene i skroz je šašav. Uglavnom se dobro slaže s Lolom. Tu i tamo ga uhvati ludilo jer nije još kastriran, pa ju malo gnjavi, ali inače se igraju i spavaju skupa u kućici. Roko joj je doduše pojeo dijelove kućice, a u njegovu uopće ne ulaze. Jednom prilikom je ozlijedio šapicu i Lola mu je to lizala i brinula se za njega. Ne znam jedino kako ćemo mu objasniti kad će se morati odseliti u svoje dvorište (kuća do kuće su, a on si je još i prije nego je došao živjeti k nama prokopao prolaz ispod ograde).
Tako oni ovih dana kopaju rupe po dvorištu i donose mi kamenje i korijenje pred vrata na dar. Lenči ih oboje obožava. Kad idemo u šetnju, pravi smo cirkus. Roko se nije šetao na povodcu dok nije došao k nama, pa ga to plaši. Ne kužim baš zašto. Treba mu malo da krene, a onda se tu i tamo opet nečega splaši. Lena voli držati povodac, pa ja ili suprug moramo još jedan u slučaju da njoj ispadne ili se nešto dogodi. Tako da, da, imamo duple povodce i skroz smo ih kupovali ne s tim planom, pa smo u svim bojama: zelena, roza, crvena, plava.
Psi su divne životinje i često jadni toliko propate ni krivi ni dužni.
