21 studeni 2017

Ne znam ništa ali znam da su me moji učili četiri stvari: ne pokazivati prstom u nešto ili nekoga, da se ne okrećem ako nije nužno, ako prelazim ulicu da pogledam prvo levo pa desno, i ako idem ulicom da koračam približno sličnim raskorakom da onaj iza ne bi mene zgazio a da njega ne bi onaj iza njega. Te valjda kad na nekoga zgazim imam grimasu kao da sam stao na bombu, pa prevrnem očima, i to bude poražavajuće jer to dosta govori o njima i koliko zapravo misle o drugima dok hrle ka cilju.
I tako juče išao svojim poslom u bolnicu i svi idemo nekom melodijom poput nota na papiru, i znate već, neko je iznenada u pešačkom saobraćaju naglo usporio i zamalo ne padoh na tu osobu koja je opet bila iziritirana što je izgažena.
Iako sam bio umoran valjda sam hteo da pokažem da se vuče kao crv pa sam ubacio sebe u četvrtu brzinu (što je za mene početnika vau, al' mi jurimo sigurno 200 na sat) da joj pokažem da nije normalna.... i baš kad sam se udaljio i od mene ostade samo magloviti obris, tad osetih blagi umor ali htedoh da izdržim do krajnje tačke a tempo beše sve brži kao da sam kakva gumena zmija.
I tako sam naizgled bezbrižno a zapravo zamišljeno i misaono zamršeno prolazio i onda sam uvideo dete ometeno u razvoju kako preskače ulične kocke pevajući ili makar podsećajući glasom na pesmu, a okolina onako se distancirala i pomalo anksiozno gledajući u sve to, osmatrajući zastade.....kao da smo u najmanju ruku kaljevska porodica jer samo smo ono, i još neko i ja prolazili... jer kao neobično je i pomalo opasno.
Beše mi malo neprijatno ali ubrzo se privikosmo i tako smo išli nas troje kao pačići u bajci „Ružno pače“.

I tad pomislih jeste da se bojim raznoraznih stvari ali ako me ikad bude uplašio bilo ko ometen u razvoju ili ako se budem zabrinuo da ću izgubiti život ako neko prođe pored mene ko nije istovetan meni ili ako se budem osećao išta bezopasnije ili ako budem to sve mislio tako tajno a opet vidno stajao sa strane i čekao da život ponovo krene - e tad ću stvarno da se ubijem i da okončam sve

sepuku

15 studeni 2017

Eto, rizikovaću da ispadnem potpuni bezdušnik i reći ću da mi apsolutno nije žao Sukijaki i uz svu dobru volju da shvatim njen izvršeni sepuku (ritual u Japanu budući da ne postoji reč za samoubistvo) ja to ne uspevam.
Dozvolite trenutak, da pokušam da objasnim.
Ne mislim da imam razloga da je žalim a ovim činovima patetike i žala još više sam pri svojoj odluci. Štaviše, i da jesam admin nikad ne bih dao Sukijaki nikakvu titulu zbog staža a ni zbog tema koje je pravila, poštujem da ih neko voli ali meni lično ružnjikave premda mislim da sa kičom može da se stvori umetničko delo, Sukijaki ipak po mom mišljenju ne ume.
Možda izgleda kao da samo želim da kažem da su mi njene teme rugobne i da je nagrdim ali ne, želim samo da pokažem na primeru da svako ima svoj ukus i način na koji doživljava kvalitet.
Za mene top lista ipak biva kvalitetna jer ima dosta imena koja su za moja razmišljanja zasluženo tu gde jesu /čak i kad se ne slažem sa njima/ i ima par naziva za koja ne mislim da su išta specijalno ali mogu da razumem da ih je neko podmuklo stavio tu da bi oni pisali o temama koje se možda malko razlikuju od uobičajnih. I dobro da ima onih koji su tamo jer su popularni, šta god.... jebiga, to je tako u životu. Da li će ta osoba da piše 1 dan u mesecu, 3 puta godišnje, to apsolutno nije moj problem niti ima neki značaj kad se ionako i ta top lista brzo smenjuje.
Ovo pišem samo iz revolta budući neretko vidim da spominje kako se ona bori svojom žrtvom za svačija prava.... paaa, ne, za moje pravo se ovde niko ne bori pa ni Sukijaki a ko voli odobravanje okoline da bi bivao istrajan i da započinje rasprave koje nije u stanju da isprati - jako mi je žao, i jebiga, onda neki drugi put više o tome kad se bude moglo.
Ali, hajde da govorimo u svoje ime i u jednini a ne da uvlačimo grupu ljudi u sopstveni auto-konflikt.

Admin je kao mit na ovom mestu. Možda kao religija običnom čoveku u svakodnevnom životu - potreba da veruje u nešto više, da nas neko posmatra, nagradi za dobro delo i ako Admin odluči da neće odgovoriti na nečiju molbu onda neće. Imamo li pravo da se ljutimo? Nemamo. Čak i ako se ljutimo shvatimo da je to zapravo samo vera u nas same i da većina toga polazi od nas samih. Na kraju krajeva, Admin nije ni dužan da odgovori. Zašto bi? I koliko bismo mu često pisali?
I šta treba da odgovori?
Naravno, da je ovde RibaFish on bi rekao da se ne svadjamo :3 ali ne mislim ni da je slučajno što je otišao ubrzo nakon svog razotkrivanja. Ovo mesto nije tako osmišljeno.
I možda još bitnije blog.hr nije udruženje/sekcija (ne mogu da se setim preciznog pojma a na vrh mi je jezika), mi ovde nismo umetničko udruženje koje ima neke obaveze, koje je posvećeno nekome ili nečemu... dakle, ja koristim blog.hr i blog.hr koristi mene kao što bi me koristio i blogspot ili bilo koja druga platforma. Ne uplaćujem novac da bi ovo mesto zaživelo i nije mi bitno da nekome pomognem ukoliko ne želim niti bilo kako da mu sugerišem čak ni da se družim.
Imam pravo da objavim nešto, da ni ne pročitam komentar ili nečiji post,

i da odem.


Zatim pomislim na bezbroj ljudi koji su nekad pisali, pa i to su bili nečiji blogovi, i odjednom su ti ljudi nestali ili nastavili da pišu na nekom drugom mestu.... blog će nastaviti i bez nas jer je oduvek mogao. Sem ako blog ne pojedu potpuno društvene mreže. A, da li ima potrebe da zaista ulazim u dublje razloge zbog čega ljudi uopšte dolaze na blog, pišu?
Kod Sukijaki je jedino tužno što je prerano odustala od svoje top pozicije jer mislim da je još malo izdržala da bi bila izdvojena, u tom slučaju - po pravdi Boga, kao nezaobilazno blog.hr mesto koje bi i slučajni prolaznik olako pronašao a ovako je zapela na sopstvenu sujetu i nestrpljenje.
Hvala!

uneo sam najbolji naslov na svetu

14 studeni 2017

Baš htedoh pre neki dan da ispadnem načitan pa rekoh ono što sam blogerima još odavno saopštio a sad tek mojim ukućanima; ako uzmu gorak krastavac samo bi trebalo odrezati jedan deo i trljati o preostali deo dok ne zapeni... i mama na to odbrusi ko iz topa: „Sad me ti našao učiti, znam za to čitav život!?" onda je dodala kako mora pomagati tetki za slavu oko ručka i da će umreti prva i da ćemo se onda svi pušiti kad je ne bude bilo. I tako je moje revolucionalno otkriće skliznulo u puku neobaveštenost. Međutim, valjda ta naoštrenost nije mogla tek tako sama od sebe da prođe kao gorčina u krastavca budući da nisam krastavac i pamet je morala procureti pa ispisah komentar ispod novinskog teksta (nije članak, članak je nešto drugo) o likvidaciji bombom ispod auta ženskog blogera s Malte (jako volim što u srpskom jeziku uzmem blogera poput bube pa odredim pol blogera i onda detaljnije napišem jel muško ili žensko) a sve zbog razotkrivanja silnih malverzacija vlasti; kako nije kao što je novinarka ubeđeno napisala u tekstu objavljivala blogove nego pre će biti postove... i tu se našao neki @milan sa svojim jako kratkim i spontanim komentarom:„Eto ovaj sto se predstavlja kao @enigmatika opet pametuje“

10 studeni 2017

Šetnja od stanice do kuće; od kraja ka početku jer u tom trenutku tokom fotkanja uveliko sam se već vraćao kući /dakle od poslednje/. Tuda uvek prolazim - ako neko želi da me kindapuje i da traži otkup od moje velikodušne porodice. Osećam neku vrstu bliskosti ka ljudima s bloga pa rekoh da pokažem i možda da pokušam da objasnim zbog čega volim drveće i neke male sitnice koje često provlačim kroz postove. Uostalom, ovo je generalno jedno od nekih vizuelnih memorija koje zauvek imaju neku za mene lepu nit iako razumem da nekome sa strane ne mora tako izgledati. cerek


Batty's theme

08 studeni 2017

Izjutra se probudio pomalo zabrinut. Trkom obukao jaknu i ispod tamno kestenastu majicu na kratak rukav i krenuo put apoteke. Bočica za uzorak stolice petnaest dinara a dve su bile okruglo trideset. Nije imala da mi vrati trideset dinara na mojih hiljadu uz neko napadno pravdanje da je cik jutra. E, onda, sam morao da izmislim neku kupovinu pa sam smislio da uplatim ono što nikad ne izneveri „Bus Plus“ karticu s tri stotine dinara i pitao imaju li slučajno „OHO“ lepak i ona je kazala da nemaju jer joj se ne isplati držati prekoputa je knjižara... Ja sam osetio potrebu da se izvinim zbog lakosmislenosti uz izgovor da trafike obično imaju od igle do lokomotive a ona je zadovoljno klimala glavom. I dalje mislim da bi baš trebalo da drže „OHO“ lepak. Na kraju otišao do knjižare i priupitao nesigurno za „OHO“ lepak jer možda sam mogao i onaj drugi lepak za papir kao što je i trebalo da ne bi ispalo neuredno i onda se ona brecnula KOJI LEPAK???
Zastadoh na tren da udahnem miris gumica i olovaka...
- Taj! - pokazajući prstom između plišanih medvedića po plutu - Taj „OHO“!

I tako sam došao do dve stotine dinara. Otišao ponovo u apoteku da priupitam da li je problem iznos koji trenutno imam a onda je ovaj put mnogo ljubaznija od one prethodne rekla da je to sasvim ok. Moja kesica koja beše svrgnuta u podnožje pluta sad je u mojim rukama i mi idemo skupa noseći: lepak „OHO“ i dve bočice za stolicu.
Raspoloženje mi se podiglo budući da sam sad imao uslova da kakim kad bi se tako kakilo kad ti hoćeš da kakiš.
Svi u kući su znali da ja treba to jutro da kakim te najbolje bi bilo da se ja ne ometam i kad kakim izjuriću napolje pa će domaćinski mravinjak nastaviti svoje aktivnosti uz malo zakašnjenje. U tom trenutku bilo je neke svečanosti. Majka me je susrela na hodniku ali nije ni reči prozborila.
S druge strane moj odnos prema kaki bejaše visoko intelektualni skoro kao da sam naučnik. Nisam osećao ni lepotu ni ružnoću a ni škakljivost uviđao sam jedino obavezu da se iskakim i ako je čudno što ja treba da kakim pa onda je čudnije što će neko drugi gledati u moju kaku a sve zbog neke obavezne paprilogije.
Bočice su mnogo male kao da nisu za kaku. Ni sad dok pišem nisam siguran kako se to sve dogodilo ali ja lično verujem moglo je jedino uz Božiju sreću. Čak sam bio i simpatičan sebi uz pomisao da li će biti uopšte dovoljno kake ili će sreća da mi pogleda kroz prste i bog zna koliko moram da čekam da se sve pogodi.
Kakio. Uspešno. To je jedino bilo bitno.
Kaku sam nazvao Kokorno. Nisam znao kako Kokorna da transportujem s tačke A do tačke B pa sam Kokorna ubacio u izduženu novogodišnju vrećicu koja je imala na sebi ogromnu svetlucavu mašnu a boje su se prelivale na svetlosti poput semaforskih svetala. Siguran sam da su drugi putnici mislili da se događa nešto veliko ili da idem na neku proslavu...a moje lice je sigurno bilo onako kao da sam se ukakio.
Eto, sve se poklopilo: i sreća, i grimasa, i kaka, i velika crvena mašna.

Medicinari strašno ljubazni. Tipkaju prstićima po tastaturama. Ovo ti je 1900 dinara. Ovo sto pedeset tri. Govore kroz prozorče govorim ja njima ponekad i pokazujem. Uzimam fiskalne račune. Što je najgore od svega nisu čak ni smotani čak su i pristojni s obzirom koliko nemam blage veze sa životom kao usplahirana smrt im lelujam po zidinama. Razroki doktor jako ljubazan ali ne onako kao ja nego baš ljubaznost. Odmerena.
I onda je došao trenutak da odnesem Kokorna 1 i Kokorna 2. Žena koja je radila tamo, poslala mi je neki signal da je i ona zatrpana Kokornima ni kriva ni dužna, pa sam lakosmisleno se napravio glupljim no što jesam pa svečano izjavio: ne znam koji je 1 a koji je 2. Možda da vidim, e tad bih sto posto znao. Imam fotografsko pamćenje.
A ona mi kazala na to: a što vi svi mislite da je bitno to 1 il' 2? Šta piše tamo?
Ja kažem: doneti dva uzorka - pa skrušeno dodah - koji i jesu jedno, ne bih ni mogao da pravim razlike među njima.


Srebrna minđuša

03 studeni 2017



Horizont. Jesenje sunce lagano se rasipalo na tačku s jednim točkom ispunjenu gvožđem koju su gurala dva bučna muškarca po prašnjavom drumu. Drveće beše boje rđe ili bakarne žice a stope strašno šuštave i reklo bi se na prvi odsluh krhke. Lim je odšaljivao oštar sjaj u prostoru i mala tačka se pomerala ka pupku brda ostavljaju rasip srebrnog. To bi čovek morao uvideti sve i da je potpuno slep a nije bio. Žamor bi se pojačavao i stišavao, mešao s cviležima automobila mačjih očiju koji su ipak tromo klizili po sivim ulicama. Crni gavrani poput majmuna spretno počeše skakati s grane na granu stvarajući tamu, buku i opadajuće lišće. Nebo boje ispranih reka. Toplina po stomaku i sveže u plućima u noćima ispreplitanim plavim pulsirajućim venama. Ranjivost postaje uzvišena i beskonačna poput najlepšeg kraljevskog oklopa izljubljenog dijamantima i rubinima sudbonosno se prepušta čaurama svilenih buba i napušta mesto čuvara. Metamorfoza obasuta rasipom lepeta.
I, nagost.

<< Arhiva >>