18 listopad 2017

Tri jabuke u stanu i šest knjiga iz obližnje biblioteke. Znam njihov broj, one iza stakla se ne diraju. Devet stvari razbacanih po prostoru. Parket nije kao iz modnih časopisa ispoliran medom nego je prašnjav, i rebrast.... njegovi godovi me podsećaju na panj, godine, a ne na rascvetane seoske ruže koje mile i cvile stopama. Ugodno je gaziti po njemu, ne osećam neku vrstu žala jer ja nisam svila nego sam čovek koji tvrdo, nesmotreno gazi. Najviše u krevetu pronalazim devet stvari. Tamo nalazim knjige, obeležja među stranicama, rukopise nečitkih imena, jabuke. Talasasta imena odvlače pažnju o ljudima koji su među nama, razmišljajući o njima. Najviše od svog voća možda volim jabuke. Obične. Okrugle. Pristupačne, dobronamerne, zelene, postiđene, mirišljave. Ukusa rumeno kiselog. Volim da ih i vidim na uljnom platnu uz sveće i možda koji sočno obešeni cvet.
A dan pre toga govor iz nosa i glas školjki govori iz zapušenih sinusa. Glavobolja. Miris soli u nozdrvama.
Volim ove male bezopasne bolesti pa kad ovako zalegnem uz jabuku i knjigu razmišljam treba li uopšte ikad ozdraviti i biti prividno zdrav jer samo preležane prehlade iz detinjstva ulivaju jednu dozu sigurnosti i sreće. Te bolesti naučile su nešto o toplini ljudi, o osećaju pomoći i brige. U našoj porodici se nikad nije pridavala patetična briga sem u slučaju ekstremnih temperatura možda je i u tome bilo neke lepote.
Danas sam odgojen i sam odlazim na preležavanje svega što podseća na bolest. Flekica gradskog meseca u belilu smoga i šljaštećih farova.



{tek da maknem stari post}

Poslije ljeta slijedi...nikad se ne zna

12 listopad 2017

Čini mi se i pre ali tek danas da prilikom propratnog pisma i CV-a nekako kao da je bitnije da si deo neke političke partije nego razlog zbog kog apliciraš na neko slobodno radno mesto. A možda bih i bio član neke partije da prepoznajem zajedničku ideologiju: moji komentari ne prolaze stroge administratore i obični mi botovi lupaju minuse ako sam taj dan baš toliko dokon da se upuštam u more komentatora ispod novinskog teksta.
Čak i za mene koji bi trebalo da imam iskustva u maštovitom pisanju jer imam iskustva u pisanju raznoraznih stvari ali pisanje takvih stvari mi deluje kao bacanje prašine u oči. Ta tačka ključanja i jeste možda moj najveći problem u ovom životu: glumatanje i narodsko rečeno dizanje sebi cene. Lakše mi je da pišem i o Parizu u kojem nikad nisam bio nego da sebe uvalim u nekakvo brašno pa među kolektiv a kad postanem ljigav onda verujem olako mogu da skliznem i do predsedničke fotelje... Kaže savetnica na internetu: „poslodavac ne voli prekvalifikovane..“ a s druge strane vole da primete da se usavršavaš neovisno od obrazovnog sistema - koji u ovoj državi ruku na srce kao da nikad nije ni funkcionisao - u smislu imamo milion školi s kojima apsolutno ništa ne možemo jer nikome ne treba to što se izučava.
I na sve to država me drži kao taoca.
Čak i kad se osetim slobodno jedino sa čim jesam na sigurno jeste da me neko može ubiti na ulici, a nije baš da ne mogu nekog da isprovociram - uvek ima nekih razloga; izašao bi iz zatvora za dve godine.

Bila juče neka anketa, da bi se nepostojeća opozicija srušila (?), da bi se visoko obrazovani rugali nepismenima pa se pretvarali da su par srpskih slikara živi i to je bilo kao odlično obavljen zadatak s velikom poentom, a onda se munjevito setih da ovde niko ni ne doživljava slikarstvo kao profesiju; na časovima slikarstva se obično oslikavaju pejsaži i mrtva priroda; promumla se par slikara; u nekim srednjim školama ni ne postoji kao predmet; a ako profesorka odluči da je toliko šik i upotrebi neki degradirajući izraz za patuljasti gen kod čoveka onda te proklinje da imaš takvo dete jer ti nju ne razumeš a to se upravo meni dogodilo na jednom času. Isto je i sa muzičkim. I onda par onih izuzetih iz svog tog ludila uzmu mikrofone sa spremljenim pitanjima željni nekakvog dokazivanja... o nečemu. Nemam pojma o čemu tačno to. Kontrast neki ili stepen privilegovanih.
Sve što znam, a trebalo bi i više, u školi sam najmanje naučio.
I ta lična interesovanja ilustrovano prikazano kroz primer - dobro je ako idem poljanom i hvatam leptire jer je pitanje da li sam uopšte dovoljno gipak da ih uhvatim a i da ih uhvatim osipaju se kroz prste i bezopasni su međutim ako samostalno učim HTML/CSS to je već potencijalno značajan problem, to je ono veliko no-no kod poslodavca.

Ne znam, možda je uvredljivo ovo što ću reći ali kad zamislim samo jednu knjižaru i da za poziciju prodavca traže fakultetski obrazovanu osobu za platu koja po nekim okvirima pripada „niže obrazovanima“ šta god značilo u današnjem vremenu onda mi je sasvim jasno gde ide ova država i zašto je tu gde jeste.
Sve to sa pompeznim poslovnim biografijama, ambicijama, razlozima - onomatopeja i personifikacija razvijenih država u kojima se zna neki red.

ništa specijalno

10 listopad 2017




Danas me je lili jorgovan ispred prozora podsetio još jednom koliko bih izgubio da imam roletne na prozorima. Iza roletni ne žubori život jer život je tu. Kao i drvo prekoputa koje stalno opominje i ukazuje na raznovrstan život. Ima par ptica koje kao majmuni skaču na s grane na granu. A onda dođe čovek.. i poruši.
Navodno neki nacrti bez kojih se moglo, može i moći će. Nije ovo ni suvoparni žal koliko zamišljenost o elementarnoj logici.

Moje drvo se i dalje drži. A kad se drveće sruši onda ptice nemaju gde da žive a ljudi više ne mogu da hodaju okolo nagi jer tad tako očerupani jedni drugima gledamo u prozore i prozori budu zaista samo prozori i ljudi budu ogoljeni kao drveća. Drveća očerupana ko kokoška. Jesen neprimetna kao ludilo.


01 listopad 2017

Oh Mama, the monkeys never did come down the street.
I tried, but they never did come. There was nothing
in the back woods but woods.

The trees never moved an inch when we weren’t looking.
All that thumping we heard must have been rabbits rabbits.
No angels in the bushes.

No Indians underfoot. Just the boys hanging from their
home-made houses, waiting for us to come close enough
to catch.

That old beech I used to curl into never did know it.
When I carved my name there, it never winced.
It would have dropped me

like an apple for somebody else to bite, if it had apples.
You were right. You can tell me all you want to now.
That white sky

is just a lot of clouds moving together fast, not
an edge of paper that somebody might fold, and if
I’m having trouble with my breathing,

it’s that I’m still trying to make room for myself
in an envelope that’s not even there. I never did
learn the birds’ names, did I

but they weren’t singing to me, and the lilac blooming
in the far corner of the back yard, never bloomed,
I know it now, for anyone.


Lullaby, by Marie Howe


<< Arhiva >>