Poslije ljeta slijedi...nikad se ne zna

12 listopad 2017

Čini mi se i pre ali tek danas da prilikom propratnog pisma i CV-a nekako kao da je bitnije da si deo neke političke partije nego razlog zbog kog apliciraš na neko slobodno radno mesto. A možda bih i bio član neke partije da prepoznajem zajedničku ideologiju: moji komentari ne prolaze stroge administratore i obični mi botovi lupaju minuse ako sam taj dan baš toliko dokon da se upuštam u more komentatora ispod novinskog teksta.
Čak i za mene koji bi trebalo da imam iskustva u maštovitom pisanju jer imam iskustva u pisanju raznoraznih stvari ali pisanje takvih stvari mi deluje kao bacanje prašine u oči. Ta tačka ključanja i jeste možda moj najveći problem u ovom životu: glumatanje i narodsko rečeno dizanje sebi cene. Lakše mi je da pišem i o Parizu u kojem nikad nisam bio nego da sebe uvalim u nekakvo brašno pa među kolektiv a kad postanem ljigav onda verujem olako mogu da skliznem i do predsedničke fotelje... Kaže savetnica na internetu: „poslodavac ne voli prekvalifikovane..“ a s druge strane vole da primete da se usavršavaš neovisno od obrazovnog sistema - koji u ovoj državi ruku na srce kao da nikad nije ni funkcionisao - u smislu imamo milion školi s kojima apsolutno ništa ne možemo jer nikome ne treba to što se izučava.
I na sve to država me drži kao taoca.
Čak i kad se osetim slobodno jedino sa čim jesam na sigurno jeste da me neko može ubiti na ulici, a nije baš da ne mogu nekog da isprovociram - uvek ima nekih razloga; izašao bi iz zatvora za dve godine.

Bila juče neka anketa, da bi se nepostojeća opozicija srušila (?), da bi se visoko obrazovani rugali nepismenima pa se pretvarali da su par srpskih slikara živi i to je bilo kao odlično obavljen zadatak s velikom poentom, a onda se munjevito setih da ovde niko ni ne doživljava slikarstvo kao profesiju; na časovima slikarstva se obično oslikavaju pejsaži i mrtva priroda; promumla se par slikara; u nekim srednjim školama ni ne postoji kao predmet; a ako profesorka odluči da je toliko šik i upotrebi neki degradirajući izraz za patuljasti gen kod čoveka onda te proklinje da imaš takvo dete jer ti nju ne razumeš a to se upravo meni dogodilo na jednom času. Isto je i sa muzičkim. I onda par onih izuzetih iz svog tog ludila uzmu mikrofone sa spremljenim pitanjima željni nekakvog dokazivanja... o nečemu. Nemam pojma o čemu tačno to. Kontrast neki ili stepen privilegovanih.
Sve što znam, a trebalo bi i više, u školi sam najmanje naučio.
I ta lična interesovanja ilustrovano prikazano kroz primer - dobro je ako idem poljanom i hvatam leptire jer je pitanje da li sam uopšte dovoljno gipak da ih uhvatim a i da ih uhvatim osipaju se kroz prste i bezopasni su međutim ako samostalno učim HTML/CSS to je već potencijalno značajan problem, to je ono veliko no-no kod poslodavca.

Ne znam, možda je uvredljivo ovo što ću reći ali kad zamislim samo jednu knjižaru i da za poziciju prodavca traže fakultetski obrazovanu osobu za platu koja po nekim okvirima pripada „niže obrazovanima“ šta god značilo u današnjem vremenu onda mi je sasvim jasno gde ide ova država i zašto je tu gde jeste.
Sve to sa pompeznim poslovnim biografijama, ambicijama, razlozima - onomatopeja i personifikacija razvijenih država u kojima se zna neki red.

<< Arhiva >>