Jesenje čarolije

20 kolovoz 2017

Oseća se miris šuštave jeseni i svetline sa Istoka. Leto se gasi poput belog patuljka u kosmosu i tamnija voda sve više ispunjava dan kao što jabuke prkosno kite krošnje. Čarolija zlata vredi. Suva jesen slaže se sa šuštavim rečima a reč ovih dana je poprilično krhka, dragocena. Oni koji su odgojeni na istoj čuvaju je kao oko u glavi.

Čitam taj Novembar od G. Flobera. Očaran. Jednostavno i čisto. Utopljen u maglovitu sadašnjicu. Volim kad se romani pišu emocijama i kad svaka reč vrhom škare trgne iz utrnule sadašnjice. Volim kad neko ume a kad neko ume tu nema mesta dilemi. Majstor je uvek majstor. Pisao nogama, ugljem ili krvlju. Prvi bih bacao dukate i šešire.

Feminstikinje se raduju kako je projekat Orfan blek planetarno popraćen i da svetu treba što više zdravih poruka. Međutim, svet je privuklo nešto drugo. Klonovi. Pritom, Tatjana Maslani glumi više od sedam likova istovremeno, u dijalozima, i svaki lik preuzima potpuno da čak i posmatrač misli da postoje. Serija se završila. Što bi se reklo jedan se otego, drugi se protego pa započeh novu Preacher u masi drugih.
Ja sam Preacher olako shvatao sve do trenutka dok sveštenik hukom demona nije povisio ton. To me je navelo da se uozbiljim. Dotad sam bio misaono svugde. Jedan lik me podseća na lika iz Saut Parka. A kod takvih slučajnosti moram dobro razmisliti pre konačnog suda. Iščekujem dolazak Američke horor priče uz nadu da ovog puta neću imati primedaba.

Mama se našminkala. Ide na proslavu ne znam čega. Napolju pada kiša. Prelep kišovit dan bez suviše blesavog sunca. Izlazi, otvara kišobran, ima neke šarene kese, one za specijalne prilike kao i onu frizuru ko da ju je udarila trofazna, u zatvorenom prostoru i govori negde onako nezadovoljno u vazduh ličim na klovna. Ne ide joj se baš potpuno, rekao bih. Tapšem joj rame, u znak podrške, i nosim kese do auta. Nije preterano druželjubiva, introvertna poput nas, ali uvek ima neka sitnica o kojoj se može elaborirati i tako zadovoljiti masu. A, slatka je. Ima tamno maslinasto zelene oči koje vuku na braon a nekad i tamno žute. Ne moram da budem genije da uvidim da ima milion mogućnosti, tako da je daleko od klovna. Više je do promene.

Uvek devojčice. I, dečaci.
Nikad ne odrastu.

Gen skeptike se odavno proteže ovom porodicom.

Ne pratim Igre prestola.
Pitam se jesam li normalan.

čvor

14 kolovoz 2017

stara noć
provučena kroz vrtlog
oblaka
tama je izvetrila
krovovi su boje krvi
i vidim trepavice
tamne na svetlosti
jutra
dašak iz dimnjaka
i šarene mačke
kako vrebaju
poput tigrova

iz izmaglice
nadoilaze ljudi
posuti osipom
inja

mokri i željni
za ostavljanjem
žutih tragova
po rubovima života

ovaj grad je mapa
lnija dlana
i znam svaki ćorsokak
prsta

svaki put vodi
u pesnicu
svaki stisak
je toplota ljubavi


13 kolovoz 2017

Prvog januara 2018. godine svaka osoba rođena devedesetih biće zvanično punoletna. Time zvanično je zapečaćen krug i počinje vladavina dece devedesetih. Kako kažu na mladima svet ostaje... Nisam preterano oduševljen. Tugica ali i sreća jer je valjda konačno okončano.
Valjda to kad si kao grumen brašna i vode, pa te kao perecu žele pokidati i pojesti u zemlji u kojoj si rođen, pa te odnesu negde valjda da te sklone sa vatre i jer je zaštićenije, da vide kako rasteš, pa kad stasaš u kilfu i imaš neka svoja obeležja soli, koja nekako dolaze jer okolina ostavlja mrlje i svoje otiske - gužve ko gužve deluju poput vodootpornih nalepnica, budeš nekako još svesniji da ne pripadaš nigde potpuno i ako mrziš onda mrziš sve podjednako ili nikoga jer nigde te ne posmatraju kao njima ravnima nego neko ko bi mogao da bude eventualno sličan, po korenu jesu, alii i to varira od osobe do osobe, a biti samo svoj među ljudima koji su uvek svoji i u krdima, a tako mora biti i jedino je tako sve po propisima, i valjda gde najsiromašniji i duhom i svime podižu tri prsta i znaju zbog čega to rade i koga je uopšte bitno sve ono sporedno sem ljudskih osećanja, nije baš uvek lako nego i izazovno jer pojedinac, sam, pacifista, i sve to. Lako možeš da skreneš i tamo i ovde. Nekad da navučeš i gnev ako ne ovih onda onih. A ako voliš još nekoga, nečiju kulturu, moraš obavezno da se odlučiš koga ćeš da izdaš kako bi ovim drugima porastao u očima i zadobiješ poverenje jer kako kažu ne možeš na dve stolice u isto vreme, u isto vreme i u zraku i na zemlji, pa najbolje onda možda nigde i nikako. Jer danas si ti ipak hlepčić i svaka tvoja reč ima neku dubiozu i težinu, daleko od igre, daleko od istraživanja, od tiih kula u pesku, od bezazlenog, nespretnog. Nema veze nisi ispao barem krofna, nego neki hlepčić malo orknjenih i načetih okrajaka. Pretpostavljam da i invalida nekad zažulja proteza. Ništa čudno, ništa novo.
Bezveze dan ali barem pada kiša.
Beograđani su naravno male dramice, ispravan plenoazam jer i od nečeg maleckog može da bude još manje, pa već kukaju, psuju na par zrna kiše kao da je palo sto hiljada litara kiše i zilion kuglica leda: obučeni su kao da je zima, neki nose i kape, rukavice. Ružni i bespotrebni prizori malog prolaznog letnjeg zahlađivanja. Do juče su kukali na vreo asfalt, košulje s kratkim rukavima, kako će da se ubiju, danas već kukaju na zimu, sutra će na nešto drugo, i tako u krug.
A vreme prolazi i prolazi. Kao i oblaci u obliku klovnova, klonova, kondoma a hleb tvrd i sve tvrđi.

Znoj

12 kolovoz 2017

Biva mi zanimljivo da je gen bubašvabe jedan od najizdržljivijih na planeti Zemlji. Kad bi svet bio "Titanik" poslednje bi uginule, možda bi se i spasle na nekim mrvama maslaca, a kad god ih vidim one jedino beže negde u nepoznato kao da su plesačice u cirkusu i prave salta unazad kroz vatreni obruč u nemoguće šupljikave tamne prostore. One nisu pretnja, iz spoznajemo bežimo, zato je teško reći koliko ih ima.

Soja je modtifikovana time i sa još dva. Drugi je cvetić. Čitao sam a i spominjao neku studiju zgražavaju se tamo o tome kako može biti takvo mleko zdravo jer nema vime ni sisu, nešto što je ukopano u zemlji, a sve što je u zemlji obično doživljavamo mračnim i vlažnim, nekad i mrtvim a daje mleko, te dok ta zrna prođu kroz termičku obradu mleko bude puno otrova i hemikalija inače od žućkastog mleka ni m. Jednom muškarcu zaboravih na kom mestu narasle su i sise ali kažu da je on pio baš puno pa i previše tog mleka. Tvoja greška, druškane. I žene ga piju i time pomalo remete svoje hormone.
Ovde baš alavo piju sojino mleko i nekako uvek je prisutno i bitno jer sem što je odraz prestiža onih što pored njega imaju i svest o začinima iz Indije i Australije za koja nismo ni čuli, možda je još važnije da ono drugo od žive krave ne valja ništa a ništa ni ne raste pa ni sise ni nokti niti nešto drugo što bi moglo eventualno narasti.
Mi imamo te potrebe da rastemo a ako smo mali mislimo da nas niko neće dovoljno voleti jer nešto fali.

Pišem sve ovo na svojoj plastičnoj tastaturi, držanjem plastičnog miša, činije... i nekako kao da zaboravljam da se tamo negde u nekoj za mene nepoznatoj šupljini vode veliki ratovi jer i ona se pravi od nafte a da bi se do nafte došlo neophodno je da se prolije koja krv i kapljica znoja, nečije naborano čelo ko neki obični trag na egzotičnoj plaži. Plastika ne raste na drvetu. Plastiku nije dobro bacati na šarenolike deponije - ostaci života, suza i znoja. I sva te odeća, sva ta plastika ima tu krv, nečiju, neko je izgubio život a nije morao, mogli smo da jedemo iz prstiju ili iz zemljanih posuda kao da smo praistorijski ljudi. Ali ne jer sve ono što miriše na ovce i koze odmah biva ruralno i zatucano i blisko bobicama kake od ovce i takvi vidici se brzo zgade, usmrde. Avaj, evolucija, emancipacija, i sve to čini šljašteća čuda.
Primetih kako naizgled najmirnije zemlje imaju najlepše prozivode od plastike i prosto se čovek zgrane kad vidi šta je sve moglo od neke u našim glavama slike onoga što nam se javi kao asocijacija: običan hrapavi predmet, plastičan, po nekom pravilu ljubičast s kojim ne možeš ništa naročito nit potpuno funkcionalno ako je domaće proizvodnje.
I onda su i krzno i kofa i klompa i materijali za odeću koji u sebi imaju delić plastike te mantili, majice, čarape, naočale, deo istog mulja, krvi, požude. Sve isto samo je reč o šupljini, triku.
Bez ikakve vidne čistote a verovatno ni čistoće a možda ni ne mora. Onaj bunar od Koelja, i tako to.

odličan 5

10 kolovoz 2017

uspešno završen porodičan ručak. mami je zagorela pita od višanja. tati nije zasmetalo jer su višnje bile od babe (tatina mama) iz hrvatske, pa mu slatko, strpane u neku ispranu flašu od gaziranog soka i to je satima nosio naokolo kao luda nasta. i doneo je neke razne đinđule s kirbaja jer je tetka sa crvenim ružem i kikom do dupeta birala kao programirani zombi najsvetlucavije što je moglo i što bi privuklo i insekte pa možda poslalo i odsjaj vanzemaljcima, a kika joj je narasla, ona prošla stoji okačena na zidu kao ukras, i tako ti neki čudni detalji kreativnosti al sve u nadi da to tako i treba, divim se pomisli da neko na +55 može da se tvrdoglavo uputi ka drečavom ma kolika god bila atrakcija i fešta, ali ko sam ja da sudim kad sam i ja u petom razredu na ekskurziji po egzotičnim pećinama birao sve pozlaćeno a po nekom pravilu i najjeftinije i beše toga puno, puno a malo džeparca.

pitao je naravno i nas kakva je pita aludirajući na višnje budući da su kore kupovne, a sestra je rekla da je sve ali sve prosto fantastično i pun pogodak za vreo letnji dan i onda izrekla pregršt komplimenata i poljubaca na račun mamine kuhinje a mama je procvetala kao proleće nakon zime i prokomentarisala kako je najbolje kad je dobro ispečeno skoro reš jer je u pitanju tango snishodljivosti na koji su obe pristale: mama se takođe pravi luda i prija joj namenjena uloga izvrsne kuvarice znajući da se upušta u nešto poznato nepoznato po zna koji put.

e, onda je tu bila mala devojčica ali baš mala, upravo je položila ne znam koji razred muzičke škole, pre toga je bila na engleskom, onda ide na neki tenis, priprema za sledeći razred osnovne škole, nakon svega toga na rođendan drugarice koji je obavezan i onda je rekla tu neku reč u prolazu na engleskom. naravno, nerazgovetno. neko mi je šapnuo da ta reč uopšte ne postoji, da izmišlja, i da je to izmišljeni jezik i da je sve krajnje izmišljeno i suludo.

sataraš je bio od paradajza iz bosne. to je druga tetka poslala da se pohvali. i ima neke razlike u paradajzu mada navikao sam na onaj otrovni i zagađen čime nije, ovaj neprskani mi grize i štipa usta kao kaladont i nekako je možda isuviše zdrav i možda zapravo onda i nije zdrav ? jeo sam bojažljivo i kao da je u pitanju neka zavera.
shvatio sam kako vremenski matorim da sam odnazad sve više kao neka daska. mislim, čak i glava. a to utiče i na profil, na slikama kao da je u pitanju neka linija kao da je neki čiča glišo. život nije 3D projekcija na slikama ali baš i jeste kad živim u dobu estetike i vizuelnog krika.

zabrinut.

sneg

09 kolovoz 2017

ravnoteža je relativna ili apsolutna. kad jednom ovladaš zakonima statike, delovima fizike, a to se nikad ne dogodi jer moraš biti čist genije za prirodne nauke ali i bez toga znaš otprilike kada će doći do promena stanja. ima jedan lajf-kouč on takođe zna kad su ljudi otišli u "relativnu ravnotežu". nakon knjige "razgovori s bogom" shvatih da se u takvim knjigama takođe spominje apsolutni i relativni svet. glasi citat: Nikada vam ne pada na um (osim najumnijim među vama) da neka stvar može biti i ispravna i pogrešna; da su samo u relativnom svetu stvari jedno ili drugo. U svetu apsolutnog, bezvremenog, sve stvari su sve. Ne postoji muško i žensko, ne postoji pre i posle, ne postoji brzo i sporo, ovde i tamo, gore i dole, levo i desno – dobro i loše. i na tome sve zasniva. u čemu je tolika razlika u duhovnom smislu između vere i tih tačaka za samoisceljivanje?
zanimljivo mi je da je talas ovih tajni počeo sa lujzom hej i da su sve tajne slične jedna drugoj odnosno ni u jednoj od ovih knjiga nije ništa drugačije, inovativnije, svi govore o istome. volim ovakve knjige jer imaju jednu vrstu mini-psihologija, i dosta sam ih iščitao jer me zanima psihologija, koje su laički primenjive za svakodnevni život.
kaže životni trener da je spasao muža od raka, neki tako pokušavaju i sa sidom, da živi svoj san. ima i novi stan. manifestacija. na kredit. ali taj kredit ne oseća. trenutno.
takođe, svi ti životni treneri su se obogatili pisanjem knjiga na istu temu, te seminarima koji su opet dostupni onima koji imaju novca a u svetu apsolutnog, na samom ulazu, postoji imaš novca ili nemaš jer te u suprotnom neće pustiti da zauzmeš jedno mesto onom koji ima. ima taj jedan uočljiv da ne kažem ubeđujući odlomak kako je u redu voleti novac, i slažem se, volim i ja novac ali ne bih sve uradio za novac odnosno da dođem do njega (ili možda nisam osetio baš toliku glad) što ne znači da ne zaslužujem.
da bih manifestirao nekad želju da imam novca kad nemam onda ga ostavim u farmerkama kad se vratim iz grada, i pronađem novac u očaju jer tad prevrnem celu kuću i uvek negde ima, ali to uradim planski.
sva tajna ovog rada se zasniva na sadašnjem trenutku jer budućnost ne postoji a prošlost je prošlo svršeno vreme, bitan je jedino trenutni trenutak a ljudi se skloni da misaono žive tamo ili ovde, negde ali ne i u trenutku u kom zaista svedoče a tako gube koncentraciju i kompas s onoga što žele jer to nešto nije u stvarnom vremenu. takođe, knjiga kaže "uzmi i iskoristi trenutak", ne dozvoli da dan iskoristi tebe, spreči anksioznost, neće se ništa loše dogoditi.
ne hejtujem, podržavam. to sa vremenom podseća me na film "dolazak" sa mojom simpatijom ejmi adams (ako ne voliš da znaš radnju filma ovde se tvoje čitanje završava) koji se zasniva na tome da je koncept jezik vanzemaljaca i njegov uticaj na koncepciju vremena onih koji ga nauče zasnovan na sapir—vorfova hipotezi.
volim meditacije.
to je to neko misaono plivanje, i jedino što daje osećaj duboke koncentracije i slobode, spoznaje o prolaznosti.


na slovo, na slovo p

08 kolovoz 2017

ima mnogo tih pojmova na slovo p: pičkica, pederčić, poreklo, podvala, pljačka, pobuna, pohlepa, poklon, pokvarenost, političar, politika, pobeda, poraz, porez, poniženje, post, posttraumatski stresni poremećaj, panorama..... i sve potiče od karakterne osobine - slabost. biti slabić je jako loše i pretežno su žene slabići jer ljudi se ne dele prvenstveno na ljudska bića nego stereotipno, seksistički, na neki patrijahalni model ponašanja koji je jedini prihvatljiv ukoliko si iole navodno normalan i ako si, kako oni kažu, po propisima.... jer čim se ne slažeš, čim nešto ne vidiš tako odmah si beskoristan, možda čak i nedovoljno osvešćen, glup...a tvrde da si slobodan i blažen demokratijom.

novi milenijum, živim u svetu u kojem se države i dalje takmiče ko ima veću raketu jer ako imaš veliku raketu skrivenu ispod uvele braon trave i dve velike bombe u naručju, a to nikad ne znaš jer ima nečeg i u faktoru iznenađenja, zbog toga bojažljivo velike zemlje hodaju na prstima jedni oko drugih inače bi sve vrcalo od krvi samo kad bi bili sigurni, e onda imaš i velika ali ona najveća muda da se kurčiš jer i dalje civilizacija se obrće oko agresije i zastrašivanja, ništa se svet nije promenio, sve dok ima tog nekog straha jezik je za zubima, zato je kažu oni jako bitno da si dužan da ideš u vojsku i da braniš nešto a ne znaš ni sam zbog čega ni pre tebe nisu znali a to ne samo ovde nego i tamo negde, bilo gde, valjda ustaneš jednom i u toku tog junačenja zarad nečijih fotelja i odluka, nešto što te nisu ni pitali, zarad neke vere u mir, shvataš tokom besciljnog lutanja od tačke a do tačke b ako shvatiš ikad zašto; sloboda ropstvo, sloboda ropstvo, sloboda ropstvo, sve dok se i tebi jezik ne zapetlja. ako su jednom bacali bombe zato što me vole dakle čak i ako lično nisam ni za šta kriv uvek mogu bacati nešto drugo ako je to neophodno ili ako to tako treba, onda kad jezik zamre i kad je jedino agresija ono što nam preostaje, poražavajuće, samim tim zamišljam sebe u ratu jer to je neki logičan rasplet okolnosti iako to državica ispočetka zove nekom bezazlenom obukom za moje dobro, a i ratovi nisu romantični ko u filmu kad kurve mašu kroz rupičastu ogradu taman za đoku i dudlućkanje nabrzaka a žena plaču s maramicama na pristaništu, nego zaista gineš i izađeš iz tog osiromašen, osakaćen, i ne mora biti uvek vidljivo. mislim da bih u ratu bio strašno uspešan i da bih samog sebe nespretno ubio jer nemam valjda fizički gledano taj neki sportski, gladijatorski, duh a ni mentalni razvijeni ratnički duh valjda, zaostao sam negde u razvoju to sugurno onda kad su pokušavali da me nauče da se sve rečima rešava. ali u svom tom razmišljanju znam da nisam za smrtnu kaznu i nisam "mašina za ubijanje" i znam da nisam u stanju da ubijem drugo biće i da ne bih mogao da živim s tim, čitav život bih valjda živeo u tom nekom periodu, prisećajući se, ubeđujući druge, sebe, zašto sam nešto morao, morao sam, jesam, zašto ću morati i ubuduće, i znam da niko od tih ljudi ne bi mogao da mi pomogne jer mi njihova samilost, razumevanje, status, pa, triivijalno gledano, ni brži način do seksa ništa ne bi pomogao jer iako ne znam šta se nalazi nakon života, ne mogu da tvrdim ni ovo ni ono - svoju veru i dalje oblikujem, znam da tokom života postoji svest, i savest. a, ako jesi ta mašina onda to nešto što se zove borba i rat i jebiga gde ima mrtvih tralala i to nije toliko loše jer si oduvek i bio vojnik i trebalo bi možda time i da se baviš, i da dobijaš novac ali ako nisi to je onda agonija: nemam dovoljno novaca za taj luksuz, ne može vojska toliko da me očeliči.

jako mi je drago što će i žene bivati obavezno obučavane jer tokom slobodne volje prve su se bunile, i žalile. falila im je valjda ta vojska, zaštitnik, injekcija muževnosti i testosterona, neko ko lupa šakom o sto; tamo te nauče da sređuješ krevet i da ne ostavljaš usrane gaće. pa jedna od tih, koja je svojevoljno otišla, nemam pojma šta je radila tamo i da li je radila išta od toga što bi trebala, dala je intervju u kojem kaže:Stvarno je čist promašaj za pojedine muškarce što nisu devojke. Volela bih da se vrati obavezno služenje vojske, da današnji muškarci nešto nauče i da su manu depilacija i teretana. pomislim kako je to baš super kad si odgojena u patrijahalnom modelu, to kad odrastaš u patrijahalnom ruhu, i stvarno je čist promašaj što nisi muško. možda ti je to neko već i govorio.

i dalje živim u svetu u kojem ljudi jedino što rade: skupljaju oružja, aviJone, tenkove, nuklearne bombe i ništa drugo sem osvajanja ih ni ne zanima, čak ni bolesti, ni klima, baš ništa i sve je to daleko od ljudi. voleo bih kad bi neko držao taj najveći strah u rukama i kad bi sve to gvožđe nestalo ali znam da je nemoguće jer nemam vere ni u koga od nas ljudskih bića jer možda toliko pošten i miroljubiv čovek nije ni rođen niti će biti...

u vojsku neću, u neki rat pogotovo, neka bude kukavičluk i preterana osetljivost, možda napokon počnem nositi naočare ali neka ne brinu svi ratnici ovog sveta ima dosta hrabre dece, kuća, koje to vole i obožavaju i sve im je to prirodno, zdravo, onako kako treba i biće tih pobednika i poraženih kako to obično i biva na kraju priča.

Harry Potter: The Kirby Company

07 kolovoz 2017

sastavljala je pismo u ime nas fanova jednoj muzičkoj grupi i u tom pismu-upitniku-fan reporter, a mi smo fanovi premda nemam osećaja za fanatizam iako za stokovanje imam - što i nije za hvalu jer izazovi nisu teški a i neki ljudi vole da stave do znanja ko su - šta vole - kakvi su - i šta imaju od glave do pete mislivši da tako postaju izuzetak nas, stajala je slobodna rublika za štivo koje bi trebala pevačica, glavni vokal, da pročita. kao suptilna referenca od nas za neki budući autorski rad valjda. delić inspiracije. i insistirala je da je taj savremeni pisac odličan i ja se složih jer tako funkcionišemo u našoj maloj fanatičnoj zajednici: drugi napišu hvalospeve, divljenje i preporuke, to oni koji imaju smisla za to, da budu slatki i umiljati a opet na visini zadatka ali pristupačni, a mi ostali se potpišemo ispod ili potrvrdimo da to zaista jeste tako. uzeh da pročitam knjigu jer ako smo njima preporučili onda bi trebalo prvi da znam o čemu se radi. i sad nažalost znam zašto niko ne čita ta titranja, jer ono što smo joj kao preporučili je smeće.
malo sam digao ruke od njih jer ako kažem neku preporuku oni odgovore a-a. kažem ja bukovski to dizao u nebesa, bio pravi bum XX veka ma ne zanima ih, tu je ovaj sa novom, onaj drugi sa starom, uidemo! međutim, i u samom vrhuncu kvaliteta i tu ima neke hijerarhije a i malo slobodnog mesta za navođenja, te one slabije jedinke i članovi tima koje takođe pripomažu sastavljanju fanatičnih pisama na kraju izvise. lepo je to kad ne trebaš fidbek, imaš dosta vere u sebe i u svoje odluke, a to su upravo odlike uspešnih vođa.... kad znaš to

danas su me zvali 3 puta iz dubinskog pranja, to ona grupa ljudi iz kirbija. u početku su strašno ljubazni a ja to volim, poverujem. zvali su me i pre 5 dana ali i pre 3 nedelje, sad će i 7 sati. žena koja zove ima jak južnjački akcenat koji mi ima neku zaraznu melodiju u uvetu. recimo reč: dibiduz, ona zvuči kao neka pčela. vrbuju me da im se pridružim, da otkucam trenutnu adresu a ja neću. počelo je početkom leta, s kraja proleća. ne toliko ljubazno koliko iskreno sam naglasio da ni nema toliko pogodnih stvari koje bi se mogle iščetkati tim kirbijem, a sećam se te sprave iz reklama, fantastičnog puzajućeg slona crne surle - svemogućeg i znam šta sve on može, i kao za inat još i nečujnog spram moći, a ona žena preko slušalice se štrecnu, frknu pa mi saspe u brk oštrim rečima da se uopšte ne brinem, da sigurno ima te neke tri stvari u mom okruženju koje uveliko doživljava kao plen... ima, ima, i krene ona da nabraja šta me okružuje i gledam pravo u te stvari koje eto baš u takvom pogodnom obliku nemam....izgleda kao da bakterije i grinje i ja sasvim dobro funkcionišemo, živimo u našim mikro svetovima, možda se i mimoilazimo. u početku nisam hteo jer mi nije trebalo a posle jer su majku mu navalentni i izgleda kad jednom uđeš u bazu finih i obrađenih podataka - po preporuci svojih prijatelja, neko ko ne pravi scene, ne psuje i ne spušta slušalice, iz nje možeš izaći jedino titulom nomada: svuda sam bio i na letovanju i na dan i na tri nedelje i u bolnici ali iz baze nisam izašao, a nakon toga i kad bi došli trebalo bi da dam tri broja telefona a ja ako sam poslednji na spisku, a bio sam, od ionako malog društva pa kome onda da ih prosledim nakon toga, možda nekom blogeru u drugoj državi, rosu, rejčel pak čendleru iz prijatelja ili steli iz pada, možda onoj pevačici lorde da pospremi kuhinju nakon što ispeče svoje omiljene luk kolutiće. mogao bih možda da dođem do njihovih brojeva. zamišljam ih u ljubičastim kaputima kako prinose šipku usisivača, dok kapljice vrcaju oko nas, i sve to radimo i što više radimo te rituale sva nam je svetlost jača, bolja, čistija, mirisnija. ne javljam im se više, neodgovoran sam. za novinski portal ful paket navika neuspešnih. i, sve je to fino, lepo i besplatno, jeste, ali nekako mi se ne da, sparno je čak i kad kiša pada, previše čak i za nas kojima treba taj lični kirbi ali ne znamo to dostojanstveno i lepršavo, iznad zadatka. to, to nešto zasad još nejasno što drugi mogu i što im pomaže u životu. jer kad pita da li mogu, pa ne mogu, ne mogu ništa i ne volim, nemam interesovanja.
razumete, možda.

Šum poljskog cveća

06 kolovoz 2017

Siva kuća, broj 65. Šezdeset pet godina je imala i kad je umrla a to je takođe i dedin broj godina u trenutku smrti od raka pluća. Deda sahranjen kilometrima dalje.
Ispred prednje sobe vrba poput fontane stoji; prepuna svetlo zelene boje i pepelastog nakita kroz koje se probijaju prozlaćene zrake sunca. Prednja soba ima neke užasno masivne narandžaste ormane koji podsećaju na sanduke, nikad nisam voleo tu sobu. Bazdila je na smrt. Nijedno dete ne voli smrt. Svaka soba ima svoj naziv: zelena, narandžasta, crvena, svaštara. I mali bor tokom praznika u predsoblju malo iznad izgaženog tepisona išaranog crnim linijama, kockama... sivim ugaženim flekama i par borovih iglica po njemu. Sećam se svoje dve staklene pink šišarke koje su mi kupili u običnoj trgovini i dalje ih imam, čuvam. To je taj staklenasti gen.

Trem.
Šipke obrgljene sočnom vinovom lozom, listovima koji podsećaju na raširene nožbe prste žabe. Sivi trem koji odiše na miris sapuna, boje stakla. Dedin sedefasti "Stojadin" u garaži. Miris starih papira, uplatnica, dokumenata, papir koji buđavi. Četvrtasto nebo u dvorištu sa trepavicama od crvenih krovova. Polja ruža i ljubičica, potočić. Plodne njive. Šljivici. Trava i blagodet debelog hlada, tamo negde blizu šumova kukuruznog lista, svilenuh buba i trave.

Ali sad je ta kuća opozit sećanju: svugde je šipražje i umesto cvata korova ruža nazire se samo neko močvarsko zeleno, znoj, odron kreča i zidina, žabe krastače, pacovi, mulj i blato kao i par izbeglica koji su došli... i fino je kad pomogneš ali onda kad se i pojaviš osećaš se još više kao tuđinac, kao da si došao kod nekih ljudi koji jedva čekaju da odeš a imaš i neke zamerke ali drago ti je što na jedvite jade nešto ima života, lagano otkucava tik-tak kao stari sat iako je sve više ruina i odumire i samo je pitanje kad će zvanično pasti. Veštačko disanje. Nisam bio emocionalno vezan za kuću u Trogiru ali za ovu jesam; tamo su baba i deda. Divna je, veličanstvena seoska kućica s jakim kolenima ispunjena toplotom i ljubavlju.

Preminula je od teške bolesti tik par dana pre novog milenijuma, na koji smo kao čovečanstvo ulagali mnogo nada i frasova kao da se zaista nešto i dogodilo. Na neki način i drago mi je što to nije doživela jer prizor je crna rupa koja guta zvezdu.

Moja mučenica koja je preživela logor, okončala kao izbeglica bez dokumenata i na kraju preživela bombardovanje, i još par životnih okolnosti koje idu skupa sa tim ali i odvojeno jer taj fluid ne pravi razlike, nema memoriju, i dalje živi protkana u sećanju.

Jedno od najlepših sećanja je upravo tamo negde.
Preponosan na čestitu heroinu koja nema nikakve veze s bodljikavim žicama, koja mi je čitala knjige i bivala usmeni narator narodnih, na nekoga ko me je naučio da idem otvorenog srca kroz život bez obzira postoje li kraste na sećanju, na srcu, negde na memoriji, jer dobrota jeste istinita fraza, kliše, ona je deo ljudi i gde je ima - ima je uvek.

The Handmaid's Tale

05 kolovoz 2017

Preporuka za seriju "The Handmaid's Tale" ekranizovanu po istoimenom romanu Margaret Atvud iz 1985. Znao sam i pre da je Margaret Atvud sjajna spsiteljica, starog kova - zbog čega je i volim, svojevremeno sam spominjao njen i više no zanimljiv roman "Slepi ubica", kao i par njenih pesama, ovaj roman iz 1985. godine nisam pročitao - nisam bio tad ni rođen niti u planu mada to mi i nije neko opravdanje. Sad mi žao zbog neobaveštenosti. :(

Iz tog razloga onemogućen sam da napravim paralelu između romana i platna. Došao sam do četvrte epizode i impresoniran sam i idejom i detaljima samog reditelja te na koji način je serija snimljena i kako se prezentuje širokoj javnosti. Rediteljsko oko sjajno. Špica u drugoj epizodi vrlo poetska, i na to isto obraćam pažnju - u umetnosti nije sve samo stvar novinarskih pitanja nego i kako, pristup, učiniti nešto koliko god je moguće lepšim/podnošljivijim, osvrt na sitnice i detalje, trunka prolaznosti i trenutka.
Drago mi je takođe što je M. Atvud sve poznatija kao autorka iako je u samoj Kanadi priznata takođe ima i par nagrada od kojih je jedna i Bukerova i čini mi se ista nagrada za poprliličan broj njenih dela: "Sluškinjine priče", "Mačje oko", "Slepi ubica".

Čuo sam kritike da je ideja knjige/serije bolesna/abnormalna međutim mislim da to i jeste zadatak umetnika ili pisca - osmišljavanje; govor o nečemu; rušenje tabua; sloboda; večnih pitanja i sumnji. S druge strane, Atvud je feministkinja i često se bavi pitanjem moći kao i muško ženskih odnosa i to je nekad i više no očigledno.
Iz romana i serije "Sluškinjina priča" žena čak nije svedena ni na svoje telo, kamoli na slobodu misli, nego jedino na zdrave jajnike zbog kojih nije pogubljena odnosno poslata u koloniju na smrtnu kaznu te je na taj način blagoslovljena (s gorkim ukusom ali trunkom sreće zbog "poklonjenog" života). Služavka može izgubiti svoje pronicljivo oko, ruku, no to nije bitno sve dok je plodna i rađa zdravu decu ona i vredi, ima svoj blaženi status u sumornom i groznom okruženju. Takođe, kroz seriju se provlači i neizostavno (seksualno) zlostavljanje koje se drugačije manifestuje i doživljava u skladu sa zakonom, verom... daleko od krivičnog.

Trejler:

03 kolovoz 2017

Besmisao, ni po čemu drugačiji ovih dana no malo duži ovog puta, za trenutak bliži večnosti, pa ipak Besmisao. 04.06h Neće san na oči pa često dočekam jutra budan da bih na kraju upao u REM fazu kao Alisa kad se onomad nasloni na drvo i preko dana teturam kao mrtav a ne odem daleko, nemam vere u vrućine a za padanje u nesvest ipak treba i neka odvažnost u životu.
Tražio sam šifru bloga pa sad mogu i preko telefona da kuckam kad mi idući put naiđe želja da nešto naškrabam ležeći po plahtama.

Gijom Miso se popravio ali i dalje krut. Francuzi ionako sami za sebe govore da su mrgudi. S druge strane "Devojka iz voza" (Pola Hokins) me zabavlja i zasmeva. Volim humor Pole Hokins. Kaže Hokins da je tamo neki junak rodom iz Srbije/Bosne i da bi mogao olako da izgleda kao neko iz Indije. Umro sam od smeha; sećam se putovanja u Nemačku i kad me je starija žena priupitala da li sam iz Indije. Hahaha. Pitam, pitam se da li je i ona možda čitala Polu Hokins? Ili samo ja čitam Polu, Polu Hokins.

A glavna junakinja me podseća na sumornu svakodnevnicu. Svako od nas je ta Rejčel koja ide vozom od tačke A do tačke B, malo voajeriše, malo cugne - uvek ima unuče vinjaka pri sebi, svako ima svoje načine kako se održava na površini. Prvo sam odgledao ekranizaciju potpuno neznajući da ima i knjiga a sad čitam i knjigu. 78 strana za jedan dan, nije loše. Knjiga je dobra iako zvuči kao još jedan glupi krimić zapravo ima dosta psihologije, ljudske ogoljenosti - danas imaš svašta, sutra ne.

Strašno i učestalo me boli glava i siguran sam da je to zbog klima uređaja jer ako ga iskljčim onda budem bolje a bez klime na 39 stepeni brže bolje je ponovo uključim jer volim kad mi je lepo. Imam svoje male rituale; male oaze.


<< Arhiva >>