13 kolovoz 2017

Prvog januara 2018. godine svaka osoba rođena devedesetih biće zvanično punoletna. Time zvanično je zapečaćen krug i počinje vladavina dece devedesetih. Kako kažu na mladima svet ostaje... Nisam preterano oduševljen. Tugica ali i sreća jer je valjda konačno okončano.
Valjda to kad si kao grumen brašna i vode, pa te kao perecu žele pokidati i pojesti u zemlji u kojoj si rođen, pa te odnesu negde valjda da te sklone sa vatre i jer je zaštićenije, da vide kako rasteš, pa kad stasaš u kilfu i imaš neka svoja obeležja soli, koja nekako dolaze jer okolina ostavlja mrlje i svoje otiske - gužve ko gužve deluju poput vodootpornih nalepnica, budeš nekako još svesniji da ne pripadaš nigde potpuno i ako mrziš onda mrziš sve podjednako ili nikoga jer nigde te ne posmatraju kao njima ravnima nego neko ko bi mogao da bude eventualno sličan, po korenu jesu, alii i to varira od osobe do osobe, a biti samo svoj među ljudima koji su uvek svoji i u krdima, a tako mora biti i jedino je tako sve po propisima, i valjda gde najsiromašniji i duhom i svime podižu tri prsta i znaju zbog čega to rade i koga je uopšte bitno sve ono sporedno sem ljudskih osećanja, nije baš uvek lako nego i izazovno jer pojedinac, sam, pacifista, i sve to. Lako možeš da skreneš i tamo i ovde. Nekad da navučeš i gnev ako ne ovih onda onih. A ako voliš još nekoga, nečiju kulturu, moraš obavezno da se odlučiš koga ćeš da izdaš kako bi ovim drugima porastao u očima i zadobiješ poverenje jer kako kažu ne možeš na dve stolice u isto vreme, u isto vreme i u zraku i na zemlji, pa najbolje onda možda nigde i nikako. Jer danas si ti ipak hlepčić i svaka tvoja reč ima neku dubiozu i težinu, daleko od igre, daleko od istraživanja, od tiih kula u pesku, od bezazlenog, nespretnog. Nema veze nisi ispao barem krofna, nego neki hlepčić malo orknjenih i načetih okrajaka. Pretpostavljam da i invalida nekad zažulja proteza. Ništa čudno, ništa novo.
Bezveze dan ali barem pada kiša.
Beograđani su naravno male dramice, ispravan plenoazam jer i od nečeg maleckog može da bude još manje, pa već kukaju, psuju na par zrna kiše kao da je palo sto hiljada litara kiše i zilion kuglica leda: obučeni su kao da je zima, neki nose i kape, rukavice. Ružni i bespotrebni prizori malog prolaznog letnjeg zahlađivanja. Do juče su kukali na vreo asfalt, košulje s kratkim rukavima, kako će da se ubiju, danas već kukaju na zimu, sutra će na nešto drugo, i tako u krug.
A vreme prolazi i prolazi. Kao i oblaci u obliku klovnova, klonova, kondoma a hleb tvrd i sve tvrđi.

<< Arhiva >>