Gijom Miso (Guillaume Musso) me je odbijao, priznajem pomalo površno, prvenstveno dizajnom korica za vlastita dela - nije mi se svideo taj živopisni dizajn i stvorio sam sve moguće vrste averzije prema toj slikovnici sa ženom kad bih na istu naišao u knjižarama, zaobilazio sam. Nije mi se davao novac i zaista nekako kad dajem novac volim da volim. S druge strane, do mene su dolazila sva veća pozitivna oduševljenja i frapiranja vezana za ovog francuskog pisca; te taj Miso piše fantastično, te ovo, te
ono...!


Ovog meseca sam započeo čak četiri knjiga koje uporedno iščitavam - što i nije toliko loše jer za takvo jedno vrhunsko manipulisanje je potrebno upamtiti ono pročitano a ne čitati kroz izmaglicu i odsutnost koja se pak meni često dogodi što opet nije loše ako i sami pišete jer retko kad možete previše isnspirasani dotičnim delom.

Šalu po stranu, čini mi se da je tu reč o nekom traganju za vlastitim sadašnjim trenutkom odnosno potraga za onim što nas može misaono utopliti ili na tren razdrmati, spokojno umrtviti. Retko kad nailazim na takva dela međutim kad naiđem to budu stvarno veseli trnci i odavanja veličanstvenih priznanja, i ceremonija u mojoj glavi za nekim svečanim stolom ispunjenim svećama i klasičnom muzikom; svakim novim ispisanim retkom taj pisac opija i bude sve veći, veći i veći, prosto čini ovaj svet lepšim no što jeste. I ja to cenim, ima tu mnogo posla.


I moja malenkost naposletku drži u rukama: "Central Park", Gijom Miso. Započeto danas. Strana trideset i neka.
Pa, ako bih stvarno bio iskren uopšte me nije oduševio njegov stil pisanja, zapravo iako me nikako ne dotiče niti me se tiče njegov rad delimično osećam neku vrstu neprijatnosti budući da mi nešto škripi u dijalozima koji bi po nekom pravilu trebali da budu tečni. Jednostavno nije mi nešto uverljivo a da me iko pita šta tačno, ne bih znao. Možda na francuskom to zvuči lepše.

Čini mi se da Gijom Miso više piše na caku. Šablonske knjige je pisala i Agata Kristi i iz tog razloga mogu da razumem čemu subjektivna oduševljenja ovim francuskim piscem jer i moja su ista britanskom kraljicom zločina. Shvatam takođe da su njegove knjige pogodne za ekranizaciju zbog svojih priča obično, pretpostavljam, nemoguće izvodljivima a opet na kraju vrlo mogućim. I kako kažirpstom i palcem izvodim jogu na uglu belih stranica sasvim sam siguran i ubeđen da Gijom Miso sprema teran za finalni kraj koji će biti skroz neočekivan.

Nagađam.

I tad nastaje pisana č a r o l i j a.



Iako je u pitanju romanopisac po kvalitetu je daleko od Džejn Ostin i sličnih koji su zaista bili i pristupno i idejno na visokom nivou.

Sve u svemu, lako štivo i savim prikladno za ove letnje tople dane.
Neće se Koeljo ljutiti. :P

Beskraj

27.07.2017.

I


Završetak promenada. Beličasti obrisi izranjali su iz tmine čineći nebo prazno bez zvezda. Magla je potapala šarena brda i glancala brdovite šupljine svojim tupim fijukom. Na tamnom pokrivaču videli su se tragovi srebra kao i fragmenti, debeli komadi zlata, zatim tek rođeno nebesko plavetnilo prvim sunčevim zraka. Doba zrelih jabuka kad same otpadaju sa rascvetanih krošnji, i vode imaju ukus listova i starih komada drveta. Došla je jesen i obrisi vode su nežni i nevini poput suze na čijoj površini lebdi samo jedan bordo - žuti list čineći ogledalo kovrdžavo putem ondulacije... a, potom pokvašeni narandžati čamac ode svojim putem u hladnu izmaglicu.

Snatrenja su strmenita, a dani protkani jednolikošću. Mnogi naratori započinju svoje velike priče deskripcijom vremena. Odsjaj sunca ili snega biva poput starog kaputa predosećanja ili sudbine. Beše i ovaj dan jedan od onih ispunjenih atmosferskim talogom, načetim razočarenjima, jednom vrstom konstantnog otvorenog jauka koji tek dobije na zvučnosti uz otkucaje padavina o lim.

Plah lahor je obgrlio svojim rukama grimizno lišće sa zemlje oslobodivši beli mermer koji je na čas zadelovao kao plutajući stiropor. Siva plahta je lelujala na sitnom vetru. Padalo je nešto što ima zvuka. Sparno beše leto, blještavo crveno s malim primesama dubokog plavog a ipak kiša se sliva niz listove mešajući zemlju i latice cvetova u nešto gorko, penušavo mirisa borovog meda i vina. Oduvek su me privlačile šarene stvari i bića; stakleni debeli klikeri, obgrljena lizalica vestom duge, rascvetan rep pauna ili ipak bezgranična mirišljava polja raznobojnih tulipana koja svojim lepezama odvraćaju pažnju sa monotonog ponora, s ruba besmisla. Sivi su horizonti ali daleko od depresivne tmine više nalikuju na topao čelik ili srebro.
Nebo je ispunjeno malim lepršavim bićima i najšarenija ptičica izvodi najveličanstveniju koloraturu, simfoniju tik iznad oblaka.

Srećan rođendan Vladimiru Majakovskom!
(19 Jul 1893 – 14 April 1930)

Poslušajte!

Poslušajte!
Pa, ako zvezde sjaju
Znači – to je nekome potrebno?
Znači – neko te ispljuvke naziva biserima?

I mučeći se
u vrtlogu prašine s juga
uzdiže se prema bogu
boji se da je zakasnio,
plače
ljubi mišičavu ruku
moli –
da obavezno bude zvezda! –
Kune se –
Neću izdržati tu bezzvezdanu muku!
A posle
ide uzbuđen
ali prividno miran
Govore nekome:
”Onda ti nije ništa
Nije strašno
Da?!”
Poslušajte !
Onda ako zvezde sjaju
Znači – to je nekome potrebno?
Znači – to je neophodno,
da bi svaku večer
Nad krovovima
Zasjala bar jedna zvezda?!

/1914./




O LJUBAVI



Četiri sata. Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko kao ja kuda bi, kuda?
I šta se meni dati može?

Kada bi bio malecan kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!

O, kad bi prosjak bio kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje - to je horda što ruši,
malo joj je zlato svake Kalifornije.

Kada bi bio mucav ko Dante ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči, i ljubav od koje patim -
Trijumfalna je to kapija,
raskošno, bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.

O, kada bi bio tih
kao grom jak - plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu - pećinu.

Kad bih svoj moćni pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.

Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće. Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.

Proći ću vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći punoj lutanja gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?

Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je - glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora, sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.

A sada sediš, srce železno, tudje,
još je dan- teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.

Poći ću, besciljno, do mila vraga.
Divlji, izbezumljen, očajan, jadan.
Ne treba tako moja draga,
rastanimo se odmah sada.

Pa, ipak, moja ljubav- teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.

Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi janemam mora,
volim te stihovima - ne pomaže.

Da se odmori - i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

cry

bele bluze
divlje lelujaju
na krilima vetra
umrljane sokom
od borovnica
nebo rascvetano
blago
plavo
isenčeno oblacima

kakvo li je samo to nebo
poput rascvetane doline
miriše i cveta do laktova

listovi vinograda
sakrivaju vode
i venac sunca

negde iza uha
iza glave
u pregaženom nebu
u samoj gluvoći
suvoparnih zvezda
ispuneni dani i noći
u teget torbi
u ime svetlosti
govorili su

lepota
i svrab sreće
po dlanovima

Tmina. Tišine i galame

10.07.2017.

Bubnjevi.
I dlanovi boje kajsija
naslonjeni su na rumeno bele obraze.
Prozori su napunjeni do vrha plavom.
*
Opusti noćas zgrčene ruke
oblika izlakiranog bungalova.
Skini oblačne uši Mesecu.
Oslobodi sol sa usana
i poželi da poljupci poplave
ko anemično cveće u magli.
*
Zvezde boje jeseni
su blisko sivom očaju
i teget noć upija miris kože,
memorije, vozove.
*
U šatoru za kamp slušaš Dženis Džoplin
Vlažne novine prostrane kraj oronule gitare
Kraj isecepanog zida, plafon renesanse
Neonski natpis treperi kraj mesečine
duboko u tmini, iza trnja, tišine, galame
„ We Could Forever“


<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se