25 ožujak 2017

kažeš da sam slatka, nekad i lepa
a zapravo želiš da kauč upije vrisak
najviše tvoj ali i drugih žena
koje su ga rasklimale pljuvačkom
do stadijuma raspadanja
u jednom trenutku
toplog kožnog obmotaja
shvataš da je ovaj seks na stolu
krajnje neozbiljan i uzaludan
mrtav
vučeš me za kosu
udaram o ivice nameštaja
sve do kade natopljene alkoholom

ti si drkao u lavabo
ja sam gorela

na magazin kaplje krv
voda
mali nokat
dodiruje čelo
i kosu

(vatra)

Oznake: porno edicija /tinejdž poezija/

rano prolece u oku adama

21 ožujak 2017

čovek od gume

20 ožujak 2017

život je u neobojenom oku
a ti potopljen u indigo tmini
i potom dođe
hladna smrt s dušom čoveka
preboli niti
reči izrastaju u mrtvačkog leptira
odsjaj među elastičnim krugovima
upija zrake sunca po crnim tačkama
na belom
i krugovi bivaju ispunjeni repom pauna
takav prizor impresionira okolinu
mene ostavlja bez daha


14 ožujak 2017

Albert Ajnštajn, Miroslav Mika Antić, Diana Arbus, i razni drugi ----- naravno, i ja! Možda je to i najbitnije od svega. Dan kao svaki drugi dan: prepun rođenja i samoubistava, krvi i čistote, drugih nekih događaja.

Rođen jednog trena na izmaku zagrljaja od proleća. Lep je taj par. Izgledala je kao zima, imala je na sebi neke viseće minđuše koje su podsećale na viseći led i neku pahulju u oku a proleće je bilo krupno, razgranatog grudnog koša i mirišljavih prstiju..... Sigurno je padao sneg. Marta četrnaestog uvek pada sneg. U jednom od najlepših gradova sveta: mnogi ljudi bi voleli baš tamo da umru. Jedno mesto okruženo brdima i rekom. Tad dobih boju očiju, dva bezbojna klikera ispunjena bojom sličnom toj reci, a nije nebesko plava. Oduvek volim brda. Brda fasciniraju.
Sigurno sam bio mali. Krvav. Kao slepa krtica sam migoljio prstima, okrenut na leđa poput padajuće zvezde, i zverao kroz izmaglicu okolinu. Nisam znao gde sam, nekad ni sad ne znam: istražujem i zaključujem, učim na greškama. Padao je sneg po prozorima ali nije bilo ledeno. Bolnica je bila stara kao seoska štala ali ni u pola topla kao prostor ispunjen senom, majka je bila srećna što se nije inficirala ili umrla jer sve majke se nadaju da će preživeti a sve to nestvarno se ipak negde nekom dogodi i to uvek neočekivano. Majci je neko doneo vrećicu (onu malu providnu za ribice ili za stisnuto meso) limuna, možda neko cveće nespretno zamotano u celofan. Lica su smenjivala osmehe kao i što su se parfemi po hodnicima. Sigurno me je tad donela sestra spretno uvijenog i ogromnog u neko plavetnilo iz kog sam se smeškao kao veliki i sveznajući. Odavno vec ispustih krik bolnicom koji se odbijao od staklene prozore i načinih svoj prvi znak, pokret. Dugmetom nosa sam milovao belinu koja je podsećala na sneg ali nije se toplila, mirisala je, moralo bi to biti neko ćebe. Nisam više krvav, nisam ni lep: postajem i rastem. Možda jednom budem, možda danas a možda sam već to i bio.
Šta bih mogao da kažem njemu s ove tačke gledišta. Šta bih mogao da mu šapnem a da poveruje... kad sve želje i sam zna a opet ništa ne zna. Toplota svećica gricka mu lice, pomalo kao da je skroman, zabrinut, glup ukrštenih prstiju.

Danas sam ovde i posmatram te. Zaboravio si na mene iako sam ti vazdan na pameti. Omatorio si. Imaš oko sedamdeset godina. Pogrbljen si, gledaš negde u pozadinu od neba i vode tragajući za papirnatim avionom. Čelo ti je poput peska pustinje, puno nekih bora, crtica. Na čistom si, na zemlji si, zamišljen, i ti si čist barem onoliko koliko se to dalo. Mogla bi to biti neka reka. Mogao bi ti biti ja. Mogao bi se setiti svog ideala i svojih želja i mnogo rasterećeniji biti. Rekao bih ti, rekao bih ti kako je samo smešno bilo posmatrati život isuviše ozbiljno i tebe u njemu. Jer vidi ovo nebo, vode, travu... sve izglančano i večno prepuno stakla kao da je ogromni kolaž papir na kom Margaret kroji svoj crtež. Ako me čuješ mali čoveče.......stvarno nije u tolikoj meri bitno. No, verovatno ne bi bilo dovoljno tiho da čuješ.


05 ožujak 2017

Danas posle 17:46:45
Pomislih na vrapce koje je vetar izubijao i pobacao po tvrdim stenama. Bilo je krvi, kandži, perja ali i naizgled nedirnutog izgleda sa svakom polomljenom koščicom unutar krzna. Vrapci su minijaturni orlovi. Nahranjeni sivim paucima, malim leptirima i voćem. Bio je to ludi morski vetar koji je pre toga bezbojno gmizao po tlu, preko talasa iz nekih plavih okeanskih dubina u oko sa oko sa patuljastim glatkim kitovima. Ne znam otkud su se stvorili ti vrapci a ni taj ludi vetar koji ih je izudarao. Vole li se takvi prizori? Talas ih je sve na kraju odneo i povukao duboko u more da su na pesku ostali samo tragovi njihovih nogu. Tragovi su nestali drugim talasom. Ostali su pikavci. Bela plastična čaša za kafu. Kamenje. Sunce nema glas.

(Van Gogh - Hospital at Arles)

04 ožujak 2017

umorne mu oči
obrve venac planina
leži kao istinski
isus hrist
ranjen je, lepo očešljan
razdeljak
svrbe ga sveže ošišane
dlačice i bubuljice
po desnoj strani leđa
polomljenog rebra
dlanovima rupičastih
oblika punog meseca
biva vidljiva ta pukotina
na starom kauču
podignutih
precrtanih nogu
u članku
čelo mu dodiruje parket
okupan refleksijom
stakla, drveta i radijatora
pogledom uprtim u okean
krv mu se sliva iz nosa
a okean se razmnožio
gleda u more
plavo se meša s crvenim
rukama iza glave
lete kao torpeda
slobodno i spokojno
kao da je kralj
iza crepova i belih zidova
proviruje
natopljeno mirisno nebo


blur

03 ožujak 2017

mirišu lipe koje podsećaju na drveća punih krošnji mirišljavih kokica. stara radnja tkanina je od zimus zatvorena. izlog je prazan, crn, poderan. kafići pod cvetovima lipe daju posebnu čar i lepotu letnjim noćima. trenutak deluje prolazan a suncobrani u sladoledu sjajniji no ikad.
letnja noć na dve strane reke. leva prepuna ljudi, na desnoj mnogo manje ljudi; skoro prazno. čuje se žabor ljudi i kikot, potpetice. roya pomera ruke u ritmu muzike držeći u jednoj čašu od musavog stakla za sok - kao od izdrobljenog debelog stakla koji muti okolinu. ispijajući lagano gutljaj uvidela je svet u izmagljenom trenutku, u onom trenutku kad poznate stvari postaju manje prepoznatiljive. u tom trenutku učini se raulfu kao da je neko upotrebio fotošop program i kao da mišem pomera po vidiku ispred njega i da je roya od obične devojke postala neka vrste čarobnice koja svojim pokretima budi uspavanu mitologiju. tanki lančić na vratu, s priveskom boje džigerice, nešto krhko poput suze leluja oko razgranatog grudnog koša. dugi prsti. usta. i, roya jasna kao dan uronjena u nejasni okoliš.

01 ožujak 2017


Omot leta,
jesen 2015.

dve jabuke u zgusnutim
krošnjama, različitim
jedna zelena, druga
mora biti crvena
rosa klizi po površini
crv oblika polumeseca
gega se malo levo
možda više desno
pada na glavu, nespretno
iz rascvetane mahune
poprima krila boje pauna
zvuk rascepa balončića
tup kao prašnjava misao
o večnosti

mesečina

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>