28 veljača 2017

zveče zvezde
dašci glancaju ogledala
nebo svetlo zeleno
sparno, obilno
flamingosi plivaju
ka velikom suncu
drečavi su, milosrdni
plava je osećajnost
kruna na kolibriju
dah postaje tešnji
zgnječeni fosili
svetlucaju srebrne brave

dob

providno ko zvezda
zlatno ko renesansa

26 veljača 2017



Rolka, H. Dak.

Oznake: fikcija, npr. "prazan prostor"

šššum

debeli garderoberi
ispreplitani venama
kroz koje protiče šareniš
i protkani delovima
nekih opasnih biljoždera
koji se hrane šuštavim novcem
sudaraju se poput ranog jesenjeg lišća
u svakom uglu je malo srberno jezero
ogledalca su bitna, najbitnija

regali su se nadvili nad grudnim košem
kao neznani heroji epitafu
regali ukrašeni raskošnim mašnama
ručkama
slavljeničkim i onim drugim
poput osigurača ručnih bombi
boja šumskih kornjača
privlače i pucaju na dodir
zmijske odore su bitne
u tragovima po snegu


Ilustracija ispunjena helijumom

24 veljača 2017

Bilo je vredno ostati budan i tokom svitanja zagledati to vitiligo jutro kao da je samo reč do blesavog čovečuljka koji tako radoznalo stojeći kraj ogromne biljke (a biljka svojim sitnim kečevima dodiruje staklo prozora i tako preti spoljnim biljkama) zvera kroz prozor.... i to sve samo u nadi da će se dogoditi nešto malo bitnije od nebitnog da ne legne u pola devet izjutra. Izučava floru i faunu svoje misli, osećaja, vere. Posmatra slivanje balončića kiše po listovima drveća, granama do mrkle zemlje. Oblaci su gaze potopljene u alkohol koje brišu staklo nevidljivim koncima. Zidovu su beli kao i podovi, izlepljeni morskom solju. Još jedan kišoviti dan. Mokar. Dubok dan i pun vode. U nizu dana onaj dan koji predstavlja baricu. Još jedan miris kiše duboko u nosu.

noise.mp3

16 veljača 2017

Pretoplo leto je došlo preko noći u okrug Charleston. Noći koje isušuju, dani kvase i ispiraju žeđ iz tela, usana, očiju. Žeđ jaka kao sol izgubljena u kanalčićima bora. Bio je već avgust koji kao da je preskočio par meseci ili je jednostavno vreme prolazilo mimo bilo koje svesti o prolaznosti. Časovnik beše prekriven prašinom i zvuk sitnih kazaljki je zvučao teško kao zarđali metal lokomotiva.

Tekom letnjih dana najlepši su dani i vidici puni plaža, plavog i žutog. Dani ispunjeni kktelima, znojem i suvih usta po plaži. Voda koja klizi po koži, prstima, kosi. Tu je negde položen skok i trk Cindy Murphy, u svom omiljenom nebesko plavom kupaćem, iz plićaka do svoje kućice na središnjem delu plaže dok nemilosrdno juri svoju nameru da sve protekne OK. Mokra kosa Cindy Murphy miriše na sol. Ruka na glavi, prsti na čelu, druga na boku, to je bio položaj Cindy Murphy s dvogledom obešenim oko vrata ... Pogled Cindy Murphy uperen negde duboko kroz vazduh u more, dok joj vazduh kao što smo rekli čini suvom svaku kap vode iz tela a kosa joj se razliva oštro po vratu kao mrlja od slučajno prosute tinte po papiru. I onda dramatično postaje itekako nebitna i rastrzana između svojih namera i trenutka. Cindy sad vidi svaki prevoj sala, ptičji izmet po pesku, pikavce i složene pivske boce, skrivena dodirivanja, poljupce ali ni znaka od opasnosti.

Cindy se udubljuje u svoj pogled osmice. Tamo su prepametni voajeri koji oštre svoja međunožja. Skrenuti pogledi i prepametne udavače koje manipulišu svojim međunožjem. Ljudi koji ne znaju šta bi sa svojim međunožjem. Plaže su ludilo parametra znoja. Idealni muškarci. Idealne žene. Idealni ljudi. Ljude koje ne možeš imati. Ljude od kojih bi trebalo pobeći što dalje. Ljudi koji prde pod vodom. Ljude koji pišaju pod vodom. Ljudi koji ne radi ništa od toga. Tamo su ljudi koji plivaju 'vamo-'amo dok ih talas nosi i čuje se neka vrsta kikota. Kakvo ludilo, promrmlja sebi u bradu Cindy.

Kipti Cindy Murphy kao izmućkano pivo pa naglo otvoreno uz zvuk psssssst. Cindy Murphy je sad s njima, prizma iz dvogleda je čini bližom. Kao da je deo mase koja je nosi na prstima. Sunce je svaki dan, suviše je bezobrazno i lupa po glavi. Gužva ljudi kotrlja se po horizontu. Zapazila je debelog i nesrećnog Meksikanca imena Filiberto kako sedi ispod improvizovane palme čitajući svoj omiljeni mršavi i namršteni detektivski roman ili je bar toliko videla između njegovih nogu. Filibertu noge smetaju, pa ne vidi gužvu ljudi, a ni Cindy Murphy koja posmatra svojim dvogledom. Ne vidi njenu nameru. Ne vidi od samog sebe sve ono nadoilazeće.

Celofan i staklo

14 veljača 2017

Da, imaš pravo, danas je taj dan kad je trebao da joj kupi kutiju potopljenu u zvukove labuđeg jezera. Ta kutija bi bila boje trule višnje, oblika klavira, krhka i dragocena kao planinski dah.... Žena takvih krajeva kose treba svakodnevno da se ogleda u malom zamišljenom jezeru. Možda je mogao da ubere neku krvavu ružu iz nečijeg pažljivog dvorišta i da ušuška polomljenu nogu veličanstvene balerine. Morao je imati zasigurno jednu bočicu lepog providnog mirisa koji asocira na.... fleku na crnom ili barem na prigušeno svetlo lampe na komodi. Vlažan miris koji stvara slike, širi nozdrve.

Na zidu je platno na kojem je iscrtan prelep mozaik i izvaljano cveće kroz sunčevu svetlost kako prislanja svoje umorne glave na staklo. Pokušavaju da udahnu vazduh koji sad kroz bezbojno deluje nestvarno i sočno za njihova suva ždrela. Svaka latica je druge boje, svaka nepravilna kocka je istkana bojom zrelih narandži i limunova, sutona. Rascvetano uvo poput ruže upija jezični i zubni sok rečenica.

Crni brushalter je čipkast a mozaičan, stoji savršeno na toj bledoj koži zategnutoj na još lepšim kostima. Vrat elegantan, sa samo dva ispupčena pupoljka ispod... Usta u položaju kao da će svaki čas nešto progovoriti o plavim biciklima, oblim crvenim jabukama ili o rebrima. Sedi prekrštenih nogu, čvrtih ruku pored butina i ljulja se kao na ljuljašci, kosa joj daje moć. Nema veze, to sam i želela. Dragoceno ništa lažno.

Tata je retko kad mami uzimao cveće, mama je retko kad tati peglala košulje. U našoj porodici se jedino za sahrane uzimalo cveće i za porođaje, tad ima smisla ubrati nešto, da bi se ta lepa i šarena lešina nekome podarila u vidu bespotrebnog žrtvovanja. A kad bi joj ipak doneo neki jadan cvet prepun ulične prašine i mirisa benzinskih pumpi, masnog celofana, ona bi frknula i ne bi se oduševila premda bi se uljudno iznenadila i zahvalila. Nije smela da se oduševi takvoj gluposti, ne bi se srdila, nije ni želela više od toga. A mogla je svaki dan imati poklone, bila je u svojim najgorim danima zanosna kao lejdi Di.


Naravno, sakrila je sve kristalne čaše, pa pije vodu i kafu iz belih plastičnih, one druge su za specijalne prilike... Stoje kraj stola. On je pogleda pravo u oko onako pomalo prgavo kao ulični pikinezer ali patetićno kao da retko kad laže pa je nevešt u tome i kaže zar ja nisam specijalan gost? Kaže ne, i što se mene tiče ova rasprava je gotova.
Bacila je snop rascvetalih šarenih lala u prašnjavi ćošak. Mačka je prišla celofanu lagano trljajući svoje crno belo krzno o ishabanu zelenu nogaru stolčića. Mjauknula je, podignuvši šapu na trenutak... Malo je predela skupoceni jesenji ćilim. Beli telefon je zazvonio deset puta. Novogodišnja jelka i dalje treperi u pozadini kao pojedini delovi tela. Spustila se dole, još niže, do samog semena, ljubeći usput koren. Na televizoru takmičenje parova ko može duže da se ljubi a da ne padne u nesvest a ona ih ne gleda. Poznat mu je taj očaj. Njoj se dopadaju njene patike. Ljudi u tolikom zanosu nikad nisu sami sa sobom. Monotonija i prijateljstvo sa trenutkom pripada večnima. Luster je kao pirsing sobe i šalje dnevni odsjaj po belim zidovima...

Koštano drveće i oblačni flamingo

13 veljača 2017

Zadihao se. Strašno se zadihao. Grudni koš kao da mu je omanji za jedan i po spram pluća. Ispočetka je otišao na jedanaesti sprat pa potom hitro spustio u nisko prizemlje. Zbunio se. Nosi u rukama beli koverat. Znoji se ispod miški a napetost u trbuhu postaje sve tešnja i bešnja. Po hodnicima mirišu slatki parfemi. Cveta red raznih osećaja: miris, svrab, sreća i potišenost. Tupo udara prednjim prstima proizvodeći ritam u akustičnom prostoru. Gle, u rukama nosi minijaturnu suknju izvođačice flamenka. Crveni karanfil! Crveno kao krv ali sa crnim bubama na obodu. Prst mu deluje kao njeno bedro i dlan kao nagib rebra dok glava leluja unazad u podnožju punog meseca. U drugoj ruci paket u plavom ukrasnom papiru sa zvezdama ispunjen onom jednom debelom knjigom o sreći i prolaznosti, jedinstvenosti bivstvovanja. Tuga u malom. Sloboda u velikom, omamljuje slatkoćom. Sigurno je izgledao malo smešno. Ljudi ispunjeni nadom znaju često ispasti smešni.

Tanjir pun njoka ispred Karmen a ona ni da okusi. Gledala je pre nekog vremena na televizoru pripremu goveđe koštane srži, i sad prosto ne može da otvori svoje čeljusti a da joj se obrve ne pretvore u lastu a nos iskrivi ko krivi toranj u Pizi. Bude ljuta, nije ravnodušna. Kad god uoči te njoke koje imaju sličan oblik njenih očiju i primeti meso seti se vatrometa krvi na mesarskom papiru. Ne bi ona nikad tako uflekala svoj stol, ruke ili ipak rukave. Popije nekad gutljaj vode iz male čaše, prekrsti noge kao devojčica u vrtiću i tone u svoju maštovitost. Posmatra vazu na stolu i mašta o avanturi kao da je deo crtanog filma. Meso postane bombon. Začuvši trzaj zvona okrenula je hitro glavu poput ugrožene zmije i uz popraćen zvuk kastanjeta tromim koracima krenula ka drugoj strani prostorije. Ima razmak između prednjih zuba pa čuje svoje šuškanje. Oseća miris istočnih nebesa. Kaže svojim šuškavim rečima, nisam očekivala, hvala.... naslanja se na zid i ukršta prste u grudni koš. Osmehuje se. Uđi. Krajevi zime su uvek varljivi, nekad rana jesen podseća na kasnu zimu..kao da vreme ubrzano prolazi. Da, napraviću tortu.

Oleaceae i Ognjena

11 veljača 2017

Belina mleka iz plavog bokala čini vrpcu žute šoljice a jezik u crvenim čeljustima mangonel ukusa Šoljica je ušuškana u šarene cvetove mušeme tik ispod svetlo zelene slike. Žuta štampa upija prosutu belu kafu. Drveni sat sa zlatnim brojevima lagano otkucava. Kažiprstom i palcem pažljivo okrećem stranice knjige koju sam pazario tik pred pljusak. (...) Uho postade horna povezano s plućima... Prišunjah se ka prozoru i videh drvo koje se borilo sa vetrom ili je samo mahalo dugim prstićima nemim posmatračima. Očerupano drvo ima bele puti tokom zime i podseća na beli orah. Kraj stare smokve i sad već neprepoznatljivog lila jorgovana ispod prozora pojavi se mačka u položaju tigra, lizala je šapu i gledala pravo u moje zelene oči. Nisam želeo da pomerim prvi pogled, nije ni ona. Kroz noć dve ptičice sa jarko crvenog drveta i počeše pevati: noć dolazi kroz muk, prestrašni lovac gde je sad, gde li si ti, gde li sam ja, napolju vuk... Pogledaj kroz prozor, mačka liže šapu, zagleda pravo u oko i kao da kaže gde li si sad...? Ognjena se, pleteći prstima košarku, osmehne blistavim zubima, bože, kako je samo lepo! Prsti joj mirišu na zemlju i ugalj. Duša joj je duga i kristalna kao prvi vazduh nakon ronjenja.

xx

10 veljača 2017

I tako dok su njih dvoje razgovarali a reklo bi se o nečemu naizgled jako bitnom znatiželjan narod koji se zatekao na licu mesta pomicao je lagano svoja rebra ka levo i svojim zaškiljenim zamagljenim očima te tvrdoglavom bradom posmatrao nemu scenu koja se odvijala pred njima i dok se ona okrenula ka meni u jednom trenutku ne bi li mi stavila do znanja nešto usnama identičnim s onim obrisom salvete iz kafea Lolita zamislih krajeve kupaćeg kao da su kesice čaja kako ih zubima grizem sa leđa, mirišem kožu, cedim poljupcima, dodirivajući nežnost vrhom nosa, uranjajući u izglančana udubljenja kičmenog stuba... Na jeziku ukus kokosa koji se pretvara u sol pomešanu suncem.
Miris mokre trave i sunca kroz sivo nebo zavlačio se duboko u nozdrve kao plamen ostavljajući za sobom samo uzdah i bezgranično prostranstvo proleća.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>