22 kolovoz 2016

na jeziku jedna osmina pakla
ljubim ti hladne noći
snovi proleću k'o smrknute sove
ceo svet zatrne
kao kakav neodređeni sobni bol

u glavi k'o po žutoj magli
spotaknemo se o krš
hladnih i slomljenih
ruku i nogu

fosili od ljubavi

uzimam sve krhotine
u skoro sklopljeni zarđali dlan

aleje nevinih oživljavaju u časku daha
privlače svojim krvavim srcima
kroz bulevare osećaja ljutnje

spajanje bronzanih žica krila
i šaranje plastičnog lepeta
elastični šareni krugovi
podsećaju na tvorevinu rane ludosti

dašci odišu na toplu glad

otresiti su na srcaste mračne komore
na svetlost koja dopire iz tačke iza uha

svet vrtove obasipa ostacima
napuštenih grobova i gumenim cvećem
raštrkani mravi gnezde se ispod kamena

ostaci među zubima
podsećaju na zrele sreće

razum je otrov
vid
mali otvor crnog srca
kog zanima sastojak vatre

požar se širi pegama na rukama
ostaje ukus paljevine u ustima

vuku se kroz parket
u prostoru bivaju
opserviraju
linjaju
ljušte i vlaže
nepomerajući svedoci
ostave duša
ponekad sa nekom mrljom
zaljujaju se
k'o zavese u bolesničkoj sobi
uvek su tu
i mame pukotinama
brana s tla duševnog osećaja
opružaju se i bacaju u lice
gipsanu prašinu


19 kolovoz 2016

postoji jedna ptica u srcu
stoji na grani kosti
ptica koja želi slobodu od plastelina i
da odleprša u neznane plavičaste predele
slomljena su joj ipak krila
od kljucanja krvavog mesa i belih kostiju

stvarao sam i oblikovao mnoge kaveze i okove
jer i nju sam stvorio
tako slabu i nemoćnu pred sudbinom i stopom
a onda jednog dana odlučio sam da umre

ona je samo jedno čudo
od bilijardu drugih potrošenih
što vise iznad crnih skuta

i ponosna ptica
stajala je smireno i čedno
dok je umirala
kap po kap, suzu po suzu
odbacivala perje i bacala ga u vis
gađala oblake kao pikadom
i zamrzela me je iz dna duše
jer sam stvarao i spajao nemoguće puteve

i dok se sudbina kleta klacka na ladici ormara
posmatram je na prozoru kako se sliva kao kap kiše
i dok pijem vrelu kafu
posmatram je na ekranu u bezbroj piksela u vremenu
kako ocrnjava, preti i kako pati
nisam je ničemu naučio sem darivanju novih naivnosti

dao sam joj slobodu i očistio tlo boravka
opstale su male kandže i ništa više
i nije mi stalo do oblikovanja novih sloboda
jer ptica nova već se stvara
dok ponor guta i bljuje svaka nova vrata

ta ptica nije ljubav ni požuda strasti
ona ostaje u nebu
(nebo) koje ništa ne spaja sa zemljom

14 kolovoz 2016

bludna noć
piju se bednosti
opserviraju se
šupljine drugih
ludilo zarđalo
na pori kože
kristalne čaše
tope se poljupcima mraza
soba smežurana
pomalo zaleđena
ekstremiteti dodiruju se i njišu
utrnulih kukova
i stopala
hiljadu pari različitih
boja i očiju iz tame
treptere poput lampica
spuštaju kapke
govore trepavicama
ljubavna zaraza
lascivni osmesi girlande zidova
zavrću glavu zavrtnja u oblku ključa
do poslednjeg zuba
odmotavaju se srebrna pluća
staroj muzičkoj kutiji
bačenoj u jezero upijeno noći

jutro


čiode utisnute u nebo
pridržavaju ceradu
plutajuće lune i zvezda
prašnjavih
zvezde u rerni
obasute šećerom u prahu
punih trbuha
džemom od šljiva
dovršeni mirisom
nisu znali
tragovi su oko nas

ni mi nismo spoznali

kraj
ogromnog kapka
orijaša


13 kolovoz 2016

u tvom skeletu postoji jedna ladica
kipi od čarolija
svetlucavih niti čarobnih plaštova
plastični prsti ugrejani somotom
kristali i zlato
dragocene reči
u njoj se nalazi i golubica
pune utrobe srebrnog sjaja
girlande s novogodišnje jelke
drška je oblika debele bube od meda
i babina perika se peruta

ja nisam tu
obgrlio me je mrak samotnog sveta
tragam za elastičnim rečima
reči me ujedaju za delove tela
prozirni mesec se oslonio na nebo
keramičke note kližu po podu listova
krezubavi su obrisi brda i planina
muzika se rasipa i boli
hodam po zemlji
zapravo plovim po nebu



juče su me napali kineski abažuri
zalepili su se za oznojane obraze
bili su ružni poput slike leukocita i hemoglobina
eritrocite sam popravila zamišljajući stisak ruke
En Sekston i Silvije Plat
okupane odsjajom kiše na raskrsnici
osetivši njihove daške
dok maštaju o fenomenu prolaznosti
En je nosila buket žutih ruža u jarko plavom papiru
kiša beše nemoćna protiv iskri u očima
govorile su zabranjene reči, one reči koje stvaraju
krucijalnu razliku među ljudima

izvan svih sam misli
najbliže sam svećnjaku
dovoljno je ubistven a i romantičan
hladno prašnjavo oružje protkano žarom
mog zarđalog zagrljaja od paučine
tamna sam poput gara
bleda poput neba Japana
upijam ljude kroz reči i poglede
prsti mucaju reči izdrobljene pljuvačkom

u nekom drugom veku
mogla bih se zvati plava Barbara

u tvojim očima ima toplote
zrno neonske svetlosti
gustine koja nažalost upija tamu
svetlost je galama i buka gasi moj svećnjak

ja ne želim da se on ugasi!

u Kini sam, ispod jednog platana
proučavam tvoj osmeh na belom platnu
znaš da ću nakon toga nestati? zar ne

čitam tvoju pesmu
ništa ne razumem sem crkvenog hora
kursor je mudriji i trepteri između slogova
kadar je da uroni u masni font slova
šeprtljava sam za slova kao hod uličnog pijanca
ali lepo mi je dok je čitam
ona je prolazna, ja sam u procepu večnosti

lice mi se ipak ozaruje
i smešim se poput kurve
u četvrti crvenih fenjera
crveni ruž mi pristaje
uz probodeni cvet u glavi
daleko sam od Kine i Japana
i ako krpim svoju hulahop čarapu
prstima koji više kvare no što popravljaju
znaj
to je samo zbog tebe


Sljedeći mjesec >>