19 srpanj 2017

Srećan rođendan Vladimiru Majakovskom!
(19 Jul 1893 – 14 April 1930)

Poslušajte!

Poslušajte!
Pa, ako zvezde sjaju
Znači – to je nekome potrebno?
Znači – neko te ispljuvke naziva biserima?

I mučeći se
u vrtlogu prašine s juga
uzdiže se prema bogu
boji se da je zakasnio,
plače
ljubi mišičavu ruku
moli –
da obavezno bude zvezda! –
Kune se –
Neću izdržati tu bezzvezdanu muku!
A posle
ide uzbuđen
ali prividno miran
Govore nekome:
”Onda ti nije ništa
Nije strašno
Da?!”
Poslušajte !
Onda ako zvezde sjaju
Znači – to je nekome potrebno?
Znači – to je neophodno,
da bi svaku večer
Nad krovovima
Zasjala bar jedna zvezda?!

/1914./




O LJUBAVI



Četiri sata. Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko kao ja kuda bi, kuda?
I šta se meni dati može?

Kada bi bio malecan kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!

O, kad bi prosjak bio kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje - to je horda što ruši,
malo joj je zlato svake Kalifornije.

Kada bi bio mucav ko Dante ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči, i ljubav od koje patim -
Trijumfalna je to kapija,
raskošno, bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.

O, kada bi bio tih
kao grom jak - plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu - pećinu.

Kad bih svoj moćni pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.

Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće. Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.

Proći ću vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći punoj lutanja gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?

Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je - glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora, sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.

A sada sediš, srce železno, tudje,
još je dan- teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.

Poći ću, besciljno, do mila vraga.
Divlji, izbezumljen, očajan, jadan.
Ne treba tako moja draga,
rastanimo se odmah sada.

Pa, ipak, moja ljubav- teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.

Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi janemam mora,
volim te stihovima - ne pomaže.

Da se odmori - i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

cry

<< Arhiva >>