Jedno veliko srce mi je pre izložbe reklo:
A kakvi su ti to leteći tanjiri leba ti? I to će doći neko da gleda?

Jedno veliko srce sa bradom i malo kose na glavi mi je kupilo prvih 36 flomastera davne 80-te. Bez ijedne povučene linije, raskupusala sam ih, izvukla im punjenja, zveknula u prazne flaše od litar i napunila vodom. Moja radnja sokova je bila najviše obojena. Veliko srce je kupilo još jedno pakovanje.

Jedno veliko srce je na plaži uvek nosalo gomile kantica, naduvanih lopti, šlaufa, dušeka i bilo je toliko smešno kad se sa svim tim zaglavi na ulaznim vratima hotela.

Jedno veliko srce me je vodilo na olimpijadu 84-te i pustilo me ko balavicu da se spustim niz bob stazu sa nekim čikama.

Jedno veliko srce je imalo kuću. I šumu. I imanje. I život.
I onda bilo tako nešto loše pa je to veliko srce izgubilo.
I nastavilo da bude veliko srce.
Da ima iz početka.


Jedno veliko srce je sada uzdrmano s donje strane.
Srčanog zida.
I brine se.
Za druge.

Drž se ćale!




...
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!
...
Miroslav Antić, BESMRTNA PESMA, odlomak