Danas je šok šou dan. Bolje rečeno, noć pa dan. Valjda to mora tako biti.
Sutra bih trebala dobiti zadnju kemoterapiju, i nekako su svi oko mene sretni zbog toga. A ja nisam. Ja čekam da prođe, i da idem dalje. Nikako da preuzmem taj općepriznati stil - sve će biti dobro - kad ja nisam sigurna u to. Neću valjda biti nikad više, ne znam. Ova priča je dotukla moja razmišljanja o tome kako JA sve mogu, sve znam, meni se ništa ne može dogoditi.

Najgore što me je dotukla do kraja. Ja sad mislim da više ništa nije sigurno. Ne vjerujem doktorima kad kažu - vaše prognoze su vrlo dobre. Ja to ne vjerujem. Kako ću ja biti sigurna u to? Svašta su mi govorili i većinu života sam u svašta i vjerovala. znate, onak, kak pravi Dudek. Sada me nešto tjera da sve okrenem i tražim pukotinu, a ak je ne nađem ja ju izmislim. Ne vjerujem nikom ništa. Ponajmanje doktorima.

Stalno imam film u glavi da meni kažu - sve će bit dobro - a onda mojim nešto sasvim drugo, ono, tipa, nemojte joj ništa govoriti, ovak će joj biti lakše...sve neke limunade u toj mojoj tikvi, čista melodrama. Meni samo fali zanosni pogled Grete Garbo, a Gocu brk tipa Clark Gable, pa bi sve bilo baš onako kao što treba.

I tak, od te nevjere silne, meni se zacmizdrilo, pa sam tulila noćas. Onda me malecka jutros silno razveselila - htjela je da iščupam jedinu preostalu trepavicu na lijevom oku i da zaželimo neku želju. Nisam joj dala, ta moja jedna trepavica nekako je ponosna u svojoj samoći. A onda mislim da sam i mogla - nit ju šminkam, nit ju vidim...

Druga princeza je nekako zapala u slično stanje kao i ja, pa je proplakala. A kad te plave oči liju suze, u ovakvoj situaciji, onda lijem i ja. Pa se nije znalo tko koga tješi, nismo ništa ni pričale, samo smo tulile. Nije se imalo što reći, svaka je imala svoje razloge, ali nekako su negdje bili isti.

Završetak? Negdje. U budućnosti, dalekoj, nadam se....

Pitaju me: što te pokreće? Što? Rutina.
Svakodnevno buđenje u 7
Napravi doručak maloj. Počešljaj ju. Iscijedi limun u vodu. Polako cuclaj. Samelji lan, uli ulje, promiješaj. Popij beta glukan, noni, probiotike ....
Vrati se u krevet, pojedi, pogledaj Dobro jutro Hrvatska.Popij kavu u susjedstvu. Nešto napravi, ako možeš. Ako ne, lezi nazad. Čekaj ručak. Pojedi. Odmori, prošeći. Prekontroliraj zadaću, poslušaj klavir. Popi ciklu. Spremi djecu spavat. Otuširaj se. Spremi sebe spavat.

I to je to. Jednom tjedno obavezno kod doktora, posjeti bolnicu, labos, uzv ili slično. Svakih 21 dan u Zg otvori venu i puštaj. 3 dana nakon toga ne ustaj iz kreveta. Onda pomalo, gore dolje po stepenicama. Kad prvi put izađeš van polako prošeći. Slušaj kak ti psuju mater po zebrama jer se vučeš. A ne možeš drugačije. I opet dolazim u napast skinut periku i izbeljit se. Čisto tako. Budem jednom :)

Rutina.

Biti ovako bolestan i ne podijeliti svoja iskustva bio bi grijeh. Onaj klinički dio, cap, pik i tako to - to sam očekivala. Ono što je zanimljivo je pratiti reakcije ljudi, osobito kad možeš predvidjeti sa 99% način njihove reakcije. Možda te prvih par malo iznenadi, ali daljnje reakcije su sve do jedne iste.

Zanimljivo je, da od kad sam bolesna, jako bolesna, većina ljudi ima potrebu komentirati moj izgled. Svi govore da izgledam JAKO dobro. A ja nemam niti jedne dlake na tijelu, niti oko očiju, na glavi imam periku, ne nosim šminku - i ne znam što im tako dobro izgleda. Sebi, osobno, ličim na vanzemaljca, sa crnim kolobarima oko očiju, bez obrva i trepavica - ma, jako čudno. Doduše, nešto mi niče po glavi, neke pahuljice, ali to se uglavnom ne vidi. Skriveno je ispod one nakarade od perike...

Zanimljivo je promatrati lica ljudi koji su strašno uporni u nekim svojim zahtjevima, stavovima i mišljenjima dok im ne pokažeš koliko si jako bolestan. Kako sam još relativno mlada od mene se očekuje da propustim starije, ponudim im mjestom, pričekam sa strpljenjem svoj red, a ne radim to. Jer sam bolesna. A oni to ne znaju. Pa dođem u napast podići periku i istovremeno se, recimo, izbeljiti, iz čistog inata i ljutnje što je ovako kako je. I što stalno moram izvlačiti taj svoj jad na površinu, kako bih dobila ono što trebam. Ko da mi se to sviđa, yes my ass. Ali da, ne piše na čelu da imam rak, taj moj račić svakodnevni.

U stvari, teško je o ovako nečemu pisati a izbjeći pustu patetiku, samosažaljenje i ostale pripadajuće ljiga osjećaje kad te sve uokolo i u tebi upravo vuče na tu stranu. Lako bi bilo prepustiti se tuzi i cmizdrenju, tako lako, najlakše. NE ŽELIM! NE! Ne znam što želim, ali znam da to ne želim. Muka mi je od tih navala i očekivanja okoline da budem iracionalna, pekmezava, slaba. I popustim ja, dakako. Ponekad. Pa me satre da danima ne dođem k sebi. Ali maraton je još uvijek preda mnom, pa su to u globalu samo trenutci slabosti.

Idem samo naprijed.