Biti ovako bolestan i ne podijeliti svoja iskustva bio bi grijeh. Onaj klinički dio, cap, pik i tako to - to sam očekivala. Ono što je zanimljivo je pratiti reakcije ljudi, osobito kad možeš predvidjeti sa 99% način njihove reakcije. Možda te prvih par malo iznenadi, ali daljnje reakcije su sve do jedne iste.

Zanimljivo je, da od kad sam bolesna, jako bolesna, većina ljudi ima potrebu komentirati moj izgled. Svi govore da izgledam JAKO dobro. A ja nemam niti jedne dlake na tijelu, niti oko očiju, na glavi imam periku, ne nosim šminku - i ne znam što im tako dobro izgleda. Sebi, osobno, ličim na vanzemaljca, sa crnim kolobarima oko očiju, bez obrva i trepavica - ma, jako čudno. Doduše, nešto mi niče po glavi, neke pahuljice, ali to se uglavnom ne vidi. Skriveno je ispod one nakarade od perike...

Zanimljivo je promatrati lica ljudi koji su strašno uporni u nekim svojim zahtjevima, stavovima i mišljenjima dok im ne pokažeš koliko si jako bolestan. Kako sam još relativno mlada od mene se očekuje da propustim starije, ponudim im mjestom, pričekam sa strpljenjem svoj red, a ne radim to. Jer sam bolesna. A oni to ne znaju. Pa dođem u napast podići periku i istovremeno se, recimo, izbeljiti, iz čistog inata i ljutnje što je ovako kako je. I što stalno moram izvlačiti taj svoj jad na površinu, kako bih dobila ono što trebam. Ko da mi se to sviđa, yes my ass. Ali da, ne piše na čelu da imam rak, taj moj račić svakodnevni.

U stvari, teško je o ovako nečemu pisati a izbjeći pustu patetiku, samosažaljenje i ostale pripadajuće ljiga osjećaje kad te sve uokolo i u tebi upravo vuče na tu stranu. Lako bi bilo prepustiti se tuzi i cmizdrenju, tako lako, najlakše. NE ŽELIM! NE! Ne znam što želim, ali znam da to ne želim. Muka mi je od tih navala i očekivanja okoline da budem iracionalna, pekmezava, slaba. I popustim ja, dakako. Ponekad. Pa me satre da danima ne dođem k sebi. Ali maraton je još uvijek preda mnom, pa su to u globalu samo trenutci slabosti.

Idem samo naprijed.