Novac od kraja XV. do sredine XX. stoljeća
Posle otkrića Amerike (1492), a zahvaljujući otvaranju i eksploataciji rudnika zlata i srebra u Novom Svetu, došlo je do velikog priliva plemenitih metala u tzv. Stari Svet. Ovo je izazvalo s jedne strane obilje novca u tome svetu, a s druge strane i izvesnu krizu, koja se manifestovala u poznatom ogromnom povećanju svih cena.
Pri tome su se u međusobnim odnosima zlata i srebra menjale pozicije u tome smislu, što se kao „dobar" novac smatralo čas zlato a čas srebro, prema tome koji je od ta dva metala u datom trenutku bio više cenjen (s obzirom na njegovu relativnu retkost).
METALNI NOVAC
Pod takvim okolnostima došli su do izraza već u XVIII veku, a zatim i kasnije, novi sistemi metalnog novca: monometalizam i bimetalizam.
Smatralo se da u jednoj zemlji postoji sistem monometalizma kada se za novac mogao upotrebiti samo jedan metal, i to: 1) s mogućnošću slobodnog kovanja od strane imalaca odnosnog metala u državnoj kovnici i 2) sa svojstvom neograničenog sredstva plaćanja. Pri tome je za bazu monometalizma moglo da služi zlato ili srebro.
S druge strane, za jedan novčani sistem smatralo se da je bimetali-stički, ako je imao sledeće karakteristike: 1) slobodu kovanja zlata i srebra od strane imalaca ovih metala u državnoj kovnici; 2) neograničeno svojstvo plaćanja kako novca od zlata tako i novca od srebra i 3) zakonom utvrđen odnos između vrednosti zlata i srebra.
Pored ova dva osnovna tipa, tj. monometalističkog odnosno bimeta-lističkog sistema, postojale su i izvesne varijante kod svakog od navedena dva sistema.
Sve do kraja XVIII veka, kao „dobar" novac smatrao se novac zasnovan na zlatu. Međutim, u XIX veku u ovom pogledu mogu se razlikovati uglavnom dva perioda.
U prvom periodu, koji odgovara prvoj polovini XIX veka, i pored izvesne suprematije zlata, nije se ni srebro smatralo kao depresirani metal. Tako su neke zemlje (na primer Rusija, Nemačka, Austrija, Španija, Holandija, Japan, Indija, Indokina, Kina i Meksiko) zavele, kao novčani sistem, monometalizam srebra, dok su druge zemlje (na primer Sjedinjene Američke Države, Francuska, Belgija, Švajcarska, Italija i Grčka) zavele puni bimetalizam. Monometalizam zlata zavela je u tome periodu samo Engleska.
U drugom periodu, koji se poklapa sa drugom polovinom XIX veka, treba u pogledu vrednosti zlata i srebra razlikovati dva kretanja: u prvom naletu, tj. od 1851. do 1872. godine, došlo je do otvaranja novih rudnika zlata, što je izazvalo relativno obilje zlata i izvesnu prevagu srebra nad zlatom, tj. ranije postojeći odnosi u vrednosti zlata i srebra menjali su se na tržištu u korist srebra; ali je posle 1872. godine došlo do znatnijeg povećanja proizvodnje srebra nego zlata, što je izazvalo progresivnu depresijaciju srebra prema zlatu. Usled toga je, posle 1870, došlo do postepenog napuštanja monometalizma srebra od strane odnosnih zemalja.
Ove promene vrednosti u odnosima zlata i srebra imale su nepovoljne posledice naročito u zemljama gde je, kao novčani sistem, bio zaveden bimetalizam, sa utvrđenim odnosom između vrednosti zlata i srebra od 1 :15,5. Naime, kada se na tržištu povećavala vrednost srebra prema zlatu (do 1872. godine), srebrni novac je dobijao obeležje „dobrog" novca, pa se kao takav, a u smislu Grešamovog zakona, gubio iz prometa, što je skoro onemogućavalo isplate po manjim transakcijama.
U takvoj situaciji, a u cilju uspostavljanja saradnje u vezi sa kovanjem i upotrebom srebrnog novca, Francuska, Italija, Belgija i Švajcarska zaključile su Novčanu konvenciju od 23. decembra 1865. godine, kojoj je u 1887. pristupila Rumunija, a u 1868. i Grčka, a koja je služila kao baza poznate Latinske novčane unije.
Po tome sporazumu izjednačen je paritet novčanih jedinica zemalja potpisnica i utvrđen na 290 mg čistog zlata (po paritetu francuskog franka), što znači da je Napoleon (20 franaka) sadržavao čistog zlata u težini od 5,806 g. Osim toga, finoća srebrnog novca od 2 franka i nižih apoena snižena je kod svih navedenih zemalja od 900 na 835/1000, dok je kovanje ovog novca bilo za račun privatnih lica obustavljeno, a za račun države ograničeno.
Međutim, kao što smo već rekli, počev od 1873. godine povećala se proizvodnja srebra, a izvršena je i demonetizacija srebra u nekim zemljama, usled čega se dotadašnji odnos između vrednosti zlata i srebra izmenio u korist zlata, tako da je zlato ponovo postalo „dobar" novac, pa je sada zlatan novac, shodno Grešamovom zakonu, počeo da nestaje iz prometa. Da bi se ova pojava sprečila, zemlje Latinske unije su opet preuzele zajedničku akciju po sporazumu od 5. novembra 1878, koja se ovoga puta sastojala u tome što su zatvorile kanal kojim je nestajao zlatan novac odnosno što su 1878. godine obustavile mogućnost kovanja srebrnog novca od 5 franaka čak i za same države.
Na početku XX veka integralni bimetalizam nije više nigde postojao, nekompletni bimetalizam zadržao se još izvesno vreme (do 1914. godine)
kod izvesnog broja zemalja, dok se monometalizam zlata postepeno proširio i na zemlje koje taj sistem još nisu bile usvojile (na SAD—1900).
Na taj način došlo je, kao što se izrazio lord Kejnz, do „apsolutne monarhije zlata".
Sto se tiče same Latinske unije, ona je prestala da postoji uoči prvog svetskog rata — 1914. godine, usled obustave konvertibilnosti novca.
SUROGATI NOVCA
Kao najvažniji predstavnici surogata novca smatraju se menice i novčanice, koje su — s obzirom na njihovo svojstvo kreditnih instrumenata — cirkulisale kao sredstvo plaćanja u nedostatku pravog novca.
Menice su se pojavile još u XII veku, kada su, na italijanskim vašarima, služile kao sredstvo plaćanja u međugradskom, pa i u međudržavnom prometu, a u vidu naloga koji je italijanski bankar, za račun svog komitenta, izdavao svom korespondentu u drugom mestu — da izvrši isplatu određenog iznosa označenom korisniku odnosno njegovom opunomoćeniku. Kasnije su menice vukli poverioci na svoje dužnike radi naplate svoga potraživanja, a izdavali su ih i dužnici za pokriće svojih obaveza u redovnim kreditnim odnosima, da bi potom menice, u nedostatku novca, prelazile iz ruke u ruku kao platežno sredstvo sve do roka plaćanja, što znači da su menice postale na taj način neka vrsta kreditnog novca. Pri tome su menice ovu funkciju vršile i pre i posle pojave banknota, tj. novčanica.
Do izdavanja novčanica, kao surogata novca, došlo je takođe u vremenu kada se pokazalo da je raspoloživa količina metalnog novca (novca od plemenitih metala) nedovoljna da bi mogla da zadovolji sve potrebe produkcije i prometa, koje su bile u stalnom usponu. U tome smislu izjasnio se i Marks, koji je — osvrćući se na „besmisleno" pitanje da li bi kapitalistička proizvodnja u njenom tadašnjem opsegu bila moguća bez kreditnog sistema, tj. jedino s metalnom podlogom, rekao: „Na protiv, njene bi granice (tj. kapitalističke proizvodnje — prim. Ugr.) bile obele-žene opsegom proizvodnje plemenitih metala". — Stoga su novčanice, kao kreditni, odnosno novčani instrument, odigrale krupnu ulogu u privrednom razvoju čovečanstva, pri čemu se smatra da je novčanica postala iz funkcije novca kao platežnog sredstva.
Novčanice su u prvo vreme predstavljale potvrdu zlatara i određene banke na kod njih deponovani kovani novac ili dragocene metale. Po ovoj vrsti posla bili su naročito poznati londonski zlatari u srednjem veku, a od banaka — Amsterdamska banka, osnovana 1609. godine. Kada su se docnije te potvrde počele u platnom prometu primati kao platežno sredstvo i Isada su banke ustanovile da se sve potvrde ne podnose jednovremeno na realizaciju, one su počele da ih izdaju nezavisno od svog ranijeg čisto depozitnog posla (Štoknolmska banka — 1656, godine). Tako su se ove potvrde, odnosno novčanice, pretvorile vremenom u pravo njihovog prite-žaoca da od odnosne banke zahteva odgovarajuću količinu metala, bez ob-zira na to da li je tome aktu prethodilo deponovanje metala ili je to pove-rilačko pravo nastalo iz drugih poslova odnosne banke (tj. iz emisije).
Kao prve banke koje su se, kao svojom osnovnom funkcijom, bavileizdavanjem novčanica treba zabeležiti Švedsku banku osnovanu 1668, Banku Engleske — osnovanu 1694. godine, potom po zlu čuvenu Generalnu banku, koju je 1716. godine osnovao u Parizu Škotlanđanin Džon Lo (da bi krahilara već 1720. godine), a zatim Banku Francuske osnovanu 1800. godine i Prusku državnu banku — osnovanu 1847. godine. Međutim, u prvo vreme u odnosnim zemljama nije bio obezbeđen monopol emisije za jednu banku, već je državna vlast dodeljivala pravo emisije nekolikim pa čak i većem broju banaka, ali je vremenom sve više preo vlada vao princip jedinstvene emisione banke. Tako je u Engleskoj monopol emisije dobila Banka Engleske tek 1844, kada je u toj zemlji bilo skoro 300 raznih emisionih banaka, koje su postepeno likvidirane (poslednja 1929); u Francuskoj je monopol emisije dobila Banka Francuske tek 1848, kada je sa njom spojeno devet ranijih okružnih emisionih banaka; u Nemačkoj je 1875. godine, prilikom pretvaranja Pruske državne banke u Reichs-bank-u, na novu banku preneto i pravo emisije, s tim što je to pravo zadržalo i 17 dotadašnjih regionalnih emisionih banaka, uz postepenu likvi-daciju tih banaka (poslednje četiri likvidirane su za vreme nacizma, sredinom tridesetih godina); u Italiji su još 1910. godine postojale tri emisione banke (Banka Italije, Napuljska banka i Banka Sicilije), ali je 1926. godine monopol emisije dodeljen Banci Italije; carska Rusija je u tom pogledu bila u posebnom položaju, pošto se u toj zemlji sredinom XJX veka odmah prešlo na jedinstvenu državnu emisionu banku, čije je poslovanje u SSSR-u preuzela 1921. godine Gosbanka.
Danas emisione banke postoje skoro u svima nezavisnim zemljama. Po pravilu u svakoj zemlji postoji po jedna emisiona banka sa isključivim pravom obavljanja emisione službe na ćelom državnom području, što važi i za države sa federativnim uređenjem. Pri tome se pre prvog svetskog rata emisiona funkcija poveravala uglavnom privatnim bankama akcionarskog tipa, razume se pod državnom kontrolom, ali je između dva rata, a pogotovu posle drugog svetskog rata, preovlađivao sistem emisione ustanove kao državne banke (na primer u Francuskoj i Engleskoj počev od 1946).
U stvari, novčanica je predstavljala obećanje potpisano od strane emisione banke da će isplatiti donosiocu po viđenju, u zakonskom metalnom novcu, iznos označen na samoj novčanici. Kao takva, novčanica je po formi i sadržini bila veoma slična sopstvenoj („sola") menici, iz koje i vodi svoje daleko poreklo. Odgovarajuća klauzula (o isplati donosiocu označenog iznosa u zakonskoj moneti) ukinuta je kasnije na novčanicama nekih država, čime je prekinuta i formalna veza između novčanice i menice iz prvih dana novčanične cirkulacije.
Izdavanju novčanica kao opštoj praksi pristupilo se tek početkom XIX veka. Pri tome je ova emisija vršena kako u okviru sistema monometalizma (zlata ili srebra) tako i u okviru sistema bimetalizma, ali po pravilu uz uslov da je novčanica konvertibilna.
Što se tiče konvertibilnosti novčanica (i novca uopšte), ona po stepe-nu svoje obuhvatnosti može biti opšta i ograničena, i to: a) sa gledišta operacija (kada se ona može odnositi na sve operacije, pa i na kretanje kapitala, ili samo na tekuće poslovne operacije); b) sa gledišta područja odnosno zemalja (kada se ona može odnositi na sve zemlje i na sve valute ili samo na pojedine zemlje i njihove valute, npr. u slučaju regionalne kon-vertibilnosti); i c) sa gledišta zainteresovanih lica (kada se njome može koristiti domaće odnosno strano lice ili samo strano lice).
Ali se konvertibilnost može razlikovati i po načinu ostvarenja. Naime, ona se, kao veza sa standardom, ostvarivala u sledećim oblicima:
a) u kovanom zlatu — gold standard,
b) u zlatnim polugama — gold bullion standard,
c) u zlatu i devizama plativim u zlatu — gold exchange standard, pa i
d) samo u određenim devizama.
Međutim, svi ovi oblici konvertibilnosti nisu zakoračili u monetarnu istoriju zajedno, već jedan za drugim. Tako je najpre bio izgrađen sistem poznat pod nazivom „zlatno važenje", i to u svom ortodoksnom obliku, koji je imao da obezbedi održavanje monetarne odnosno devizno-valutne stabilnosti u unutrašnjim i međunarodnim razmerama.
Sistem zlatnog važenja, koji je bio stvoren još u XIX veku, nije bio rezultat neke konvencije ili međunarodnog sporazuma, već se bio oformio nekako sam od sebe, putem dobrovoljnog prihvatanja od strane raznih nacija određenih zajedničkih ciljeva, a pre svega devizno-valutne stabilnosti u odnosima između respektivnih zemalja. Kao što je poznato, da bi sistem o kome je reč, tj. sistem zlatnog važenja, mogao da dođe do izraza, bilo je potrebno da se ispune uglavnom tri uslova, i to: 1) da je definicija nacionalnog novca data u zlatnom metalu, 2) da je obezbeđena slobodna konvertibilnost novčanica u zlato i 3) da je obezbeđena sloboda izvoza i uvoza zlata.1 Ovaj sistem bio je naročito cenjen i skoro univerzalno prime-njivan kod privredno razvijenih država u drugoj polovini XIX i početkom XX veka — do prvog svetskog rata. Posle prekida u godinama 1914— 1918, sistem zlatnog važenja je u..prvoj deceniji posle toga rata bio obnovljen naročito od strane evropskih zemalja. Međutim, već na početku toga mirnodopskog perioda (po završetku prvog svetskog rata) ispoljile su se u funkcionisanju pomenutog sistema izvesne teškoće, koje su se između ostalog sastojala i u tome: 1) što su zlatne rezerve, formirane kao zakonsko pokriće centralnih banaka odnosnih zemalja, bile praktično isključene iz mogućnosti da se upotrebe za međunarodna plaćanja; 2) što je kreditna politika odnosnih zemalja bila u zavisnosti od promena u njihovim zlatnim rezervama, s obzirom na propisani odnos između metalne podloge odnosne centralne banke i njenih obaveza po viđenju (na primer, ako se smanjivala metalna podloga, morao se putem smanjivanja kredita povlačiti odgovarajući deo novčane mase); i 3) što je usklađivanje nacionalnih politika, koje je vršeno u skladu sa zahtevima sistema zlatnog važenja, moralo često da ide na uštrb unutrašnje privredne stabilnosti.
Stoga se već prvih godina po završetku prvog svetskog rata moralo misliti na zavođenje izvesnih korektura u klasičnom shvatanju ovoga si-stema. Tako je na Đenovskoj konferenciji, koja je održana u proleće 1922. po pitanjima finansijske obnove, usvojena preporuka da se napusti
zlatno važenje i pristupi zavođenju devizno-zlatnog važenja. Ova mera preporučena je s obzirom na tadašnju oskudicu u zlatu, a sastojala se u tome što su se i po novom sistemu imali održavati stabilni devizno-valutni kursevi, ali s tim što su kao međunarodna sredstva plaćanja pa i kao monetarne rezerve, imala da služe — pored zlata — i potražna salda kod onih zemalja čije su se valute mogle zakonski i stvarno zamenjivati za zlato. Pri tome je ova mera prihvaćena uglavnom od strane evropskih
država.
Sistem devizno-zlatnog važenja imao je i svoje dobre i svoje rđave strane. — Dobre strane su se ogledale pre svega u činjenici što je zahvaljujući njemu povećana količina međunarodnog novca, a zatim i u tome što je njegovom pomoću proširena kreditna baza odnosnih zemalja, ali što nikako ne treba shvatiti kao inflacionističku već samo kao anti-deflacioni-stičku pojavu (zahvaljujući tome sistemu, oskudica u zlatu — koja je mogla da izazove opštu deflaciju sa teškim posledicama — bila je iskompenzirana raspoloživim deviznim rezervama). — Rđave strane ovoga sistema osećalje su se kako kcd zemalja čije su valute služile za popunu monetarne rezerve drugih zemalja, tako i kod zemalja koje su u svoje monetarne rezerve unosile tuđe valute. Prve zemlje, nazvane zemlje-„centri", a s obzirom na nedovoljnu saradnju između zemalja-učesnica u ovom sistemu, bile su podložne riziku da će druge zemlje neočekivano raspolagati svojim potraživanjem u njihovim valutama, pa je stoga svaka od tih zemalja („centara") morala da imobiliše odgovarajuću količinu zlata za pokriće eventualnih transakcija, što je u krajnjoj liniji znatno smanjivalo očekivano „ekonomisanje" u upotrebi zlata. Za one druge zemlje, pak, koje su u svojoj rezervi imale veće količine deviza (umesto zlata), postojao je rizik od devalvacije odnosne devize.
Sudbina devizno-zlatnog važenja bila je zapečaćena još 1928, kada je francuska posle velike valutne reforme sprovedene u toj godini bila resila da za realizaciju svojih velikih potražnih salda u inostranstvu prima samo zlato, Usled toga, a u vezi i sa velikom svetskom ekonomskom krizom, ispoljio se tako veliki pritisak na londonsko devizno tržište, da je Engleska 21. septembra 1931. morala da napusti dotadašnji zlatni paritet svoje valute (livre sterlinga), s tim što je jednovremeno morala da napusti i sistem zlatnog odnosno devizno-zlatnog važenja, kome primeru su ubrzo sledovali i ostali dotadašnji nosioci ovoga sistema. Na taj način princip ekonomisanja u upotrebi zlata bio je napušten baš u trenutku kada je bio najpotrebniji, s obzirom na deflacionističke uticaje i depresiju, koji su u to vreme dolazili do izraza, gotovo u celom svetu.
Tako je na određenim područjima nestala postepeno novčanica, kao oblik novca koji je u dotadašnjem privrednom razvoju čovečanstva odigrao krupnu ulogu.
PAPIRNI NOVAC
Papirni novac, sa svoje strane, dolazio je do izraza u slučaju ukidanja konvertibilnosti, čemu se pristupalo usled pasivnog bilansa plaćanja ili kada je emisija vršena za neproduktivne svrhe, tj. za pokriće potreba državne uprave i administracije, a naročito u slučaju rata.
Međutim, i u okviru papirnog važenja, a naročito u drugoj deceniji između dva svetska rata, činjeni su na mnogim područjima napori da se i posle propasti zlatnog (odnosno devizno-zlatnog) važenja postigne i održi stabilnost devizno-valutnih kurseva.
Tako je ova stabilnost postignuta u određenim okvirima i putem obrazovanja tzv. „Sterlinške zone", za koju je poznati švedski ekonomista Gustav Kasel (Gustave Cassel) rekao na jednom mestu da je treba smatrati kao „veliki uspeh u tome smislu što je ona dokazala mogućnost da se održi stabilnost i U jednom sistemu sa papirnim važenjem". Naime čim je Engleska u septembru 1931. napustila zlatno važenje i njena funta se đepresirala, iz-vesne zemlje, uglavnom zemlje britanskog Komonvelta (Commonwealth), izuzev Kanade, resile su da stabilizuju svoje valute u odnosu na funtu sterlinga, a ne u odnosu na zlato. Na ovo su se pomenute zemlje odlučile usled nepoverenja prema zlatu, usled poverenja u politiku britanskih monetarnih vlasti, a i s obzirom na političke veze između zemalja Britanskog Komonvelta, tj. Britanske zajednice naroda. Dve glavne karakteristike zemalja „Sterlinške zone" bile su u tome: što su one održavale utvrđen odnos između svog novca i funte sterlinga i što su najveći deo svojih mo-nelarnih rezervi držale u Londonu u obliku sterlinških potraživanja, usled čega je sistem u okviru Sterlinške zone nazivan još i „deviznim važenjem". Ovoj grupi bile su se pridružile i neke zemlje van Britanskog Komonvelta, ali su je napustile u jesen 1939. godine, tj. na početku drugog svetskog rata.
Dok je Sterlinška zona imala obeležje kolektivne akcije u okviru određene grupe, pojedine zemlje su, u istom cilju, tj. u cilju obezbeđenja devizno-valutne stabilnosti u uslovima nekovertibilnog novca, stvarale i sopstvene institucije, kao što su, na primer, devizni stabilizacioni fondovi (čime su ?e služile i neke zemlje Sterlinške zone). Pri tome se pod deviznim stabilizacionim fondom podrazumevala određena rezerva u deviznim sredstvima koja je stavljena pod centralnu kontrolu monetarnih vlasti, sa svrhom: 1) da se na domaćem devizno-valutnom tržištu vrše potrebne intervencije za sprečavanje neopravdanih knrsnih fluktuacija; i 2) da se izdvajanjem međunarodnih sredstava plaćanja u fondu od sredstava koja se vode kod centralne banke kao pokriće emitovanog novca obezbedi nezavisna unutrašnja kreditna, pa prema tome i privredna politika.
Razume se da se u uslovima nekovertibilnog novca, a naročito u uslovima čistog papirnog važenja, morala zavoditi i strožija ili liberalnija devizna kontrola, sa svrhom da se spreči bekstvo kapitala iz zemlje odnosno da se obezbedi ekonomisanje raspoloživim deviznim sredstvima i njihova racionalna upotreba. Ovo se odnosilo naročito na period kada je kod kapitalista u nekim zemljama dolazila do izraza tzv. „psihologija bekstva" usled gubljenja poverenja u domaći novac.
Kao poslednji stadijum u pogoršanju valutne situacije u zemljama sa papirnim važenjem može se smatrati zavođenje klirinškog sistema plaćanja između pojedinih zemalja na bilateralnoj ili multilateralnoj osnovi. O ovom poslednjem i najoštrijem izrazu nekonvertibilnog novca govori-ćemo opširnije u poglavlju koje se odnosi na devizno-valutne poslove.
Iz svega što smo izneli u ovom odeljku proizilazi da novčani sistem sa papirnim novcem (tj. papirno odnosno slobodno važenje) ne mora uvek da znači punu nekonvertibilnost odnosnih novčanih znakova, već samo regulisanu ili kontrolisanu mogućnost njihove konverzije u plemenite metale i strane devize. Kao takav, on se teorijski može zamisliti kao samostalan i racionalan novčani sistem, a u tome smislu pruža nam dokaze i monetarna praksa iz bliže i daije prošlosti sa tzv. „manipulisanom" valutom. Stoga nije bez razloga već pomenuti švedski ekonomista Gustav Kasel jednom prilikom rekao da „ukidanje zlatnog važenja i prelazak na racionalno regulisano papirno važenje ne samo što je potpuno mogućno nego je pod izvesnim pretpostavkama i apsolutno potrebno".
Kao što smo to maločas izneli, ovaj sistem došao je do izraza naročito između dva svetska rata, pa i kod država iz ranijeg „zlatnog bloka", ali se primenjivao dosta dugo i kod velikog broja zemalja posle drugog svetskog rata, pa se još i sada uvek primenjuje.
ŽIRALNI NOVAC
Međutim, kao što su novčanice popunile prazninu koja se pokazala u novčanom opticaju usled nedovoljne količine kovanog novca (od plemenitih metala), tako je i žiralni novac popunio prazninu koja se jednog dana osetila usled nedovoljne količine novčanica, emitova-nih u više ili manje širokim okvirima, okovanim metalnom podlogom. Poreklo žiralnog novca je u Engleskoj, gde su bankari, usled nedostatka novčanica posle strogog zakona Roberta Pila o Banci Engleske (1844), počeli da se služe virmanom kao načinom plaćanja.
Jedna od bitnih razlika između novčanica i žiralnog novca sastoji se u tome što novčanice po pravilu izdaje emisiona banka, dok žiralni novac izdaje i svaka druga banka.
Naime, žiralni novac potiče pre svega od iznosa koji se polažu kod banaka u gotovom novcu, čime se namesto gotovog novca dobij a potraživanje na tekućem računu kod banke. Ali se žiralni novac stvara u još mnogo većoj meri putem kredita koje banke odobravaju svojim komiten-tima, odnosno odobravanjem tako dobijenih sredstava žiro-računima istih komitenata; a to — po čuvenoj formuli Hartley Withers-a — u samoj stvari znači: da krediti stvaraju depozite. U prvom slučaju, u pitanju je pasivno stvaranje žiralnog novca (jer inicijativu za stvaranje novca daju bankarski komitenti, dok su banke u pasivnom položaju izvršioca primlje-nog naloga); u drugom slučaju, u pitanju je aktivno stvaranje žiralnog novca (pošto se kredit istina odobrava korisniku po njegovom traženju. ali samo po odluci banke kao aktivnog partnera u poslu).2 Kod obrnutog kretanja, tj. prilikom podizanja novca sa tekućeg računa ili prilikom vraćanja duga po ranije iskorišćenom kreditu, dolazi do pasivnog odnosno aktivnog poništavanja žiralnog novca.
Tako stvoreni novac vrši takođe određene novčane funkcije kao i novčanice. Samo dok novčanice cirkulišu iz ruke u ruku odnosno preko šaltera banaka, žiralni novac obavlja svoje novčane funkcije cirkulišući sa računa na račun. Stoga se on često naziva i skripturalnim ili virmanskim, bankarskim, pa i depozitnim novcem.
Pri tome ne treba misliti da se žiralni novac može izdavati u neograničenim količinama. I pored njegovog apstraktnog karaktera, poslovne banke su, prilikom izdavanja toga novca, prinuđene da vode računa o svome potraživanju na žiro-računu kod centralne banke, bez koga — kao §to ćemo kasnije videti — žiralni novac nije u mogućnosti da vrši svoje novčane funkcije.
VRSTE SADAŠNJEG OPTICAJNOG NOVCA
U sadašnjoj fazi novčane privrede, novčani sistem kod većine ekonomski razvijenih zemalja sadrži dve osnovne vrste novca u unutrašnjoj novčanoj cirkulaciji, i to:
1) manjim delom — gotovinski novac, koji se ispoljava u vidu novčanica ili papirnog novca, kao i u vidu metalnog novca, i
2) većina delom — žiralni novac, koji, kao što smo već rekli, ima i više drugih naziva sa istim značenjem.
Kao što se iz ovoga vidi, u gotovinskom sektoru novac je dat alternativno (novčanice ili papirni novac). Ta alternativa potiče otuda što se u gotovinskom sektoru u nekim zemljama upotrebljavaju novčanice, a u drugim papirni novac, prema tome koji je novčani sistem zastupljen u odnosnoj zemlji.
Što se tiče metalnog novca, poznato je da je zlatan odnosno srebrni novac cirkulisao u svoje vreme samostalno, a izvesno vreme je opticao i jednovremeno sa novčanicama. Međutim, u sadašnjoj fazi novčane privrede novac od zlata isključen je iz unutrašnje cirkulacije, s tim što taj novac (podrazumevajući tu i zlatne poluge) služi sada skoro isključivo kao sredstvo plaćanja u međunarodnim odnosima preko centralnih banaka, a van toga još i kao sredstvo tezaurizacije u međunarodnim i domaćim razme-rama. Ali metalni novac nije u potpunosti izgubio svoje novčane kvalitete ni u unutrašnjem prometu, pošto se on i dalje upotrebljava, ali samo za manja plaćanja i potkusurivanje, i to u vidu sitnog metalnog novca (od cinka, bakra, aluminijuma, nikla, pa i od srebra, odnosno od odgovarajućih legura).
Po pravilu, novčanice izdaje emisiona banka a papirni novac izdaje bilo emisiona banka bilo država, dok je kovanje metalnog novca danas u većini slučajeva u isključivoj nadležnosti države. Ovome treba tražiti uzrok ne samo u tradiciji već i u tome što se prilikom kovanja novca ostvaruje velika dobit u korist države, kao razlika između nominalnog iznosa iskovanog novca i troškova izrade. Prema tome, kovanje novca ne predstavlja samo meru monetarnog karaktera već se ono s vremena na vreme vrši i sa čisto fiskalnih pozicija (sa inflatornim dejstvom). Kao što ćemo kasnije videti, posleratna Jugoslavija predstavlja u tome pogledu izuzetak.
Sa svoje strane, žiralni novac predstavlja za sada najdalji domet, u razvoju novčanih oblika, a posle njega, sudeći bar po njegovom apstraktnom karakteru, moglo bi, kako izgleda, da dođe još samo nemonetarno doba. Pri tome je, u pogledu svoje veze sa zlatno-deviznim standardom, žiralni novac sve do skora pratio sudbinu gotovog novca, što znači da je u odnosnim zemljama bio konvertibilan ili nekonvertibilan prema tome da li su u gotovinskom sektoru bile u opticaju novčanice ili papirni novac. U sadašnjoj situaciji, međutim, veza domaćeg novca sa svetskim standardom sve se više gubi u sektoru gotovog novca (izuzev u putničkom prometu), a sve više ispoljava kod žiralnog novca, i to u raznim oblicima — počev od klirinške transferabilnosti pa sve do pune konvertibilnosti.
SEKUNDARNI OBLICI LIKVIDNOSTI
Međutim, u poslednje vreme sa izvesnih strana u zapadnoj literaturi ističe se da je i pojam novca shvaćenog u najširem smislu reci u izvesnoj meri prevaziđen i da bi ga trebalo zameniti još širim pojmom — pojmom likvidnosti, koji bi obuhvatio ne samo novac po klasičnom shvatanju kao primarni oblik likvidnosti, već i određene sekundarne oblike likvidnosti, što se odnosi na ,,takve likvidne finansijske oblike koji se istina ne mogu koristiti za plaćanje (tj. ne mogu da obavljaju osnovne novčane funkcije), ali se lako mogu pretvoriti u novac i usled toga* su sposobni da zamenjuju novac u nekim njegovim funkcijama" (na primer kao rezerva za vanredne potrebe).1 Pri tome se naročito misli na štedne uloge, na razne vrste oročenih depozita, na državne obveznice koje se mogu lombardovati, na menice koje ispunjavaju uslove za eskont, pa i na neiskorišćene kredite kod banaka, dakle na novac koji još nije dobio ni „oblik" apstrakcije, itd.
PITANJE SVETSKOG NOVCA
Za razliku od domaćeg novca koji se, u raznim oblicima, upotrebljava u unutrašnjem novčanom prometu na određenom području, pod svetskim novcem podrazumevaju se, po Marksu, plemeniti metali, tj. zlato i srebro, kada u međunarodnim odnosima funk-cionišu kao opšte platežno sredstvo, kao opšte kupovno sredstvo i kao apsolutno društveno ovaploćenje bogatstva uopšte. Pri tome, kako kaže Marks, „preovlađuje funkcija platežnog sredstva, za izravnanje međunarodnih bilansa", s tim što „kao internacionalno kupovno sredstvo služe zlato i srebro uglavnom kad god se iznenada poremeti obična ravnoteža razmene materija među raznim nacijama", dok ,,kao apsolutno društveno ovaploćenje bogatstva zlato i srebro služe tamo gde se ne radi ni o kupovanju ni o plaćanju, nego se vrši prenos bogatstva iz jedne zemlje u drugu i gde je ovo prenošenje u obliku drugih roba isključeno, bilo usled ko-njunktura robnog tržišta, bilo usled same svrhe koja se želi postići".
Međutim, treba ukazati i na činjenicu da se svetski novac, u dugoj monetarnoj istoriji, pojavljivao ne samo u obliku zlatnih i srebrnih poluga odnosno sipki već i u obliku raznog nacionalnog novca, sa bližom ili daljom vezom sa plemenitim metalima, ukoliko je taj novac po svojim kva-litetima ispunjavao potrebne uslove (na primer: čuvena atinska srebrna tetradrahma u antičkoj Grčkoj, zlatnik „aureus" u Rimskom carstvu, zlatnik „solidus" u Vizantiji, a u novije doba mletački zlatnici, austrijski du-kati'i srebrni taliri Marije Terezije).
U XIX veku kao svetski novac upotrebljavano je bilo zlato, bilo srebro, bilo oba ova plemenita metala, prema tome da li je u odnosnoj zemlji bio u primeni monometalizam zlata, monometalizam srebra iii bi-metalizam. Poslednjih decenija XIX veka i na početku XX veka, pa sve do prvog svetskog rata, kod privredno razvijenih država, a naročito u Evropi, suvereno je vladao sistem pod nazivom ,,zlatno važenje", koji je u svome mehanizmu sadržavao i upotrebu zlata, kovanog ili u polugama, u svojstvu svetskog novca. Posle Đenovske konferencije (1922), počelo se sve više primenjivati zlatno-devizno važenje, što znači da su se kao svetski novac mogle pored zlata upotrebljavati i određene devize (koje su zakonski i praktično bile zamenjive za zlato), da bi se počev sa 1931. godinom kod nekih država prešlo na devizno važenje, u kome je teret svetskog novca pao najvećim delom na određene devize.
Sve se ovo odnosilo i na bilateralne klirinške sporazume, koji su posle 1931. bili u primeni kod velikog broja zemalja, a koji su između ostalog predviđali i obavezu zemlje dužnika po kliringu — da svoj dugovni klirinški saldo na kraju određenog perioda izmiri zemlji poveriocu, tj. svom klirinškom partneru, ako ne u robi odgovarajuće vrednosti, a ono svakako U zlatu ili u određenim devizama.
U posleratnom periodu nastale su u ovom pogledu znatne promene. Suštinska promena je u tome što zlatne i devizne zalihe sve više gube značaj zakonske podloge (pokrića) i jednovremeno sve više dobi ja ju obe-ležje monetarne rezerve — za obavljanje funkcije svetskog novca. Na taj način zalihe u zlatu i u određenim devizama, tj. monetarne rezerve, sve više dobij a ju karakter sredstava za obračunavanje u međunarodnim raz-merama — za finansiranje deficita platnog bilansa odnosno za obezbeđe-nje međunarodne likvidnosti, slično ulozi koju ima „novac centralne banke" u međubankarskom obračunavanju na određenom državnom području Tako se došlo do toga da se devizne zalihe centralnih banaka tretiraju skoro isključivo kao „rezervne valute", koje poslednjih godina sačinjavaju uglavnom američki dolar i engleska funta. Sve to u okviru međunarodnog monetarnog sistema postavljenog još za vreme drugog svetskog rata ha konferenciji saveznika u Breton Vudsu (1944), sa Međunarodnim monetarnim fondom kao mehanizmom koji kreditiranjem članica Fonda treba da obezbedi funkcionisanje zlatno-deviznog standarda u novim uslovima.
U okviru lagera socijalističkih zemalja funkciju svetskog novca vrši sovjetska rublja, kao obračunska odnosno transferabilna valuta, o čemu će kasnije (u odeljku o međunarodnoj monetarnoj saradnji) biti više govora. Ali u odnosima između lagera socijalističkih zemalja i ostalih država i dalje se kao svetski novac odnosno kao monetarna rezerva upotrebljava zlato, pa i tzv. „rezervne valute".
Ranije smo već izneii nedostatke zlatnog i zlatno-deviznog važenja. Ali svoje nedostatke ima i sistem „rezervnih valuta". Njemu se prigovara da dovodi u zavisnost „međunarodna platežna sredstva većine zemalja od stanja platnog bilansa dveju velikih anglo-saksonskih sila". Drugim rečima, „ako je njihov platni bilans deficitaran, onda ostale zemlje raspolažu sa dovoljno deviza za potrebe razmene sa inostranstvom. Ali ako je njihov platni bilans suficitaran. onda dolazi u svetu do nestašice dolara odnosno funti sterlinga". Poseban prigovor se upućuje na adresu SAD, koie, „zahvaljujući ulozi dolara kao svetskog novca, mogu da fi-nansiraju stalno svoj deficit platnog bilansa ne vršeći efektivne transfere, a da ostale zemlje ne raspolažu odgovarajućim mehanizmom koji bi i SAD prisilio na monetarnu disciplinu". — U vezi s tim, a da bi se ovi i drugi nedostaci otklonili, predloženo je sa više strana da se izvrši izmena svetskog monetarnog sistema, a podneti projekti ove reorganizacije svode se uglavnom na to: prvo, da se uvede nov međunarodni novac u vidu nove i jedinstvene „rezervne valute" vezane za zlato, namesto dosadašnjih „rezervnih valuta" (dolara i funte); i drugo, da se osnuje jedna centralna svetska banka, koja bi bila nosilac nove svetske monetarne jedinice, s tim da kao podloga novog svetskog novca služe zlato ili devize zemalja članica deponovani kod nove centralne svetske banke (eventualno kod Banke za međunarodne obračune, Bazel). Ovo je bila uglavnom ranija francuska koncepcija nove međunarodne valute. U engleskoj varijanti valute ovoga tipa, koja je predložena na godišnjoj skupštini Međunarodnog monetarnog fonda održanoj septembra 1966, konstatuje se, pre svega, da veliku svetsku trgovinsku ekspanziju ne može više da pokriva ni dolar u svojstvu rezervne valute ni povećana proizvodnja zlata; stoga se u en-gleskom predlogu predviđa stvaranje dopunskih sredstava plaćanja u vidu nove međunarodne valute uz delimično pokriće u zlatu, usled čega su Englezi toj valuti i dali istina maštovit ali ujedno i adekvatan naziv — „papirno zlato". — Za sada se ne bi moglo sa sigurnošću predvideti kakva će biti sudbina ovih projekata, koji u izvesnoj meri imaju i politički karakter. Međutim; opšta saglasnost postoji u jednoj stvari, a to je: „da sadašnji mehanizam zlatno-deviznog standarda ne daje dovoljno garancije za održavanje svetske monetarne stabilnosti'"' i da stoga treba što pre izvršiti reformu postojećeg međunarodnog monetarnog sistema, a — po francuskom zahtevu — i uz jednovremenu devalvaciju SAD dolara odnosno revalvaciju zlata.
Autor: Miodrag Ugričić
Izvor: Novčani sistem Jugoslavije, Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, 1.izd., Beograd, 1967.
Ključne riječi: novac, povijest, kovanice, novčanice
Keywords: money, history, coins, banknotes
English title: Money from End of the 15th until the Middle of 20th Century
Translate this article on English with Translate Google.
|
