an image

Iščeznuće

upravo odgledao najsporiji film na svetu pod imenom Melanholija (traje 02:16), dve odvojene priče, sudbine, skrivene poput poljupca Zvezde koja hrli ka Zemlji ostavljajući za sobom samo prah smrti i večnosti.... dve potpuno različite reakcije na sudbinu, drugačiji odnos na svet i sveta u odnosu na nas, na sve ono što oslikava i najbolje objašnjava depresiju - počeviši od besa do iznenadne sreće, daška truleži...
i teškog pomirenja, jer život tamo negde u samom ulegnuću zvezda, na sjajnoj životnoj površini jednostavno ne postoji.
divan usporeni trenutak svetlosti i klasike, baš onako kako takvi ljudi doživljavaju vreme.

18.04.2018. u 22:39 | 6 Komentara | Print | # | ^

...

Prvo je neki čiča, koji bukvalno šišti dok diše, jer čuje se taj neki zvižduk umesto beščujnog, psovao me svojim malo jasnim šumovima, ali i dalje se pretežno čulo šištanje i nazirale su se neke reči. Izignorisao sam, ali čiča iako očito ima neki zdravstveni problem nije ni malo škrt na besnilu.
Ljudi su željni nasilja, samo nekog podsmeha, moram to razočarano priznati.
Kasnije otvorih novine i zapazih ovog debila Šešelja. cry Sačuvaj me bože.
Šta li se to ljudima dogodi u životu pa postanu takvi, nikakvi...

javascript: void(0);" onclick="this.target = ''; alert('Autor je zabranio daljnje komentiranje ovog posta.'); u 17:39 | 2 Komentara | Print | # | ^

Što niste ostali kući?

Bilo je dovoljno deset minuta na prezentaciji kompanije da shvatim okruženje sačinjeno od budućih radnika. Jednoj gospođi smetaju slajdovi, pokušava da ih obrne na zadnji, ali valjda su gore na to računali, te nije moguće preskakati, beše primorana da odsluša jedno uobičajno skraćeno fakultetsko predavanje od neka dva sata. Žena pored nje je u više navrata pokušala da nadmudri mentore iliti nadređene zašto ona ne bi predala i otišla pokušavajući da utuvi ideju nadređenoj kao da je njena trikom manipulacije predlaganja. Druga je zatražila da se vrati koji slajd unazad kad je bilo reči o benificijama koje je zapisivala u beležnicu, ali je nakon izgubljenih pet minuta shvatila da se prevarila, često je tokom dana ubeđivala druge i retko kad je bila u pravu - njoj je stalno padao mantil na pod. Gospođa iz prvog reda se grohotom smejala na genijalno i simpatično uputstvo kako se peru ruke, uz glasne opaske šta priča ova žena i kao ko to još ne zna i samim tim je probrala simpatije većine. Mislim da je ona jedna od onih loših radnica koja ako bi nešto i znala svima bi to trljala na nos, ima u njoj jedan ciničan vrisak i podsmeh svemu...Tri devojke iza se smeju sve vreme, jedna se šalila rečima da je ova malo popila jer je udarila tri četiri čoveka, zamalo se obrušila na tablu.

Kažem kasnije S. da mene malo plaše ljudi koji sa svima živima u prostoriji ostvare socijalni kontakt i niko nema snage da se odupre toj nakaradnoj predstavi. Nisam siguran ni kako im to uspe, a da im ne oduzme enormne količine energije.

Sve u svemu, kad pogledam na sve to, kazao bih da ima malo ljudi, uprkos činjenici da svakog dana ima po tridesetak ljudi, koji zaista jesu tu, koji pripadaju, koji veruju u ideju bez obzira gde se nalazili na piramidi važnosti. Eto.
Piši propalo.

Danas i ovih dana slušam:
fino

17.04.2018. u 19:49 | 6 Komentara | Print | # | ^

pon

sit stomak odaje ravnodusnost i mnostvo grehova

16.04.2018. u 23:17 | 5 Komentara | Print | # | ^

Mrtav ugao

Na jednom delu špric, maslačak i sivilo.

Na drugom delu, mrtvo oko, tulipan, pregaženi oblak.

Pas piskavo laje poput otvorenih makaza.

Devojčica reže rascvetane jorgovane.

Namrgođeni starci ćute.

Nebo puno ptica, tonova i lepeta.

Dan se sklanja.


15.04.2018. u 23:59 | 3 Komentara | Print | # | ^

Znoj

Pročitao sam u jednoj knjizi da se žene zajapure, muškarci znoje, a konji isparavaju na vrućini. Najbitnije je da srce kao i svaki drugi organ redovno biva osvežen, zalivan krvlju, kako drugo, nego umaranjem. Bejaše mnogo topao prolećni dan. Majica se lepila po plećki i vazduh je bio pomešan drumskom prašinom kao kad zaprežna kola prođu gorbarskim stazama i oblak prašine upiju bele zavese po prozorima. Srce mi tuče sve jače, kiseonik je sve prisutniji u organizmu, borim se za dah.

Šalter broj 27. Gospodin koji je broj nakon mene pita me da li pripada tom šalteru, objašnjavam mu da bi mogao da pričeka pod brojem: 25, 26, 27, kad crveni brojevi iznad prikažu njegov trocifren broj. On je 551, ja sam 550. Zahvaljuje se ljubazno. Dodaje, ne znam da čitam, teško se snalazim. Govori to kao da nije velika stvar međutim jeste eventualno opravdanje zbog kog me potencijalno uznemirava.
Razumem da ne ume, ne pravi me budalom, posmatram okolinu koja je naoštrila ušne opne i neki strašan osećaj irelevantnosti u očima im je zaumtio lica, a srca su im sve suvlja poput osušenih šljiva i dah truo.
Mrtvaci okupljeni sa strane.

Dok mi radnica na šalteru izdaje dokument, šalter pored poziva broj 551, ali on se ne pomera. Vidim da stoji u masi ljudi, nije teško uočiti tamnije lice u odnosu na druga, govorim mu: Slobodno priđite ovde pored, gospodine.
Stao je kraj mene. Pokazah mu prstom i obrvama na staklo pored.

Autobus pun kao košticama uspešan bostan koji je možda čak i suviše na suncu pa je polako počeo da truli. Na svakoj stanici svi se komešamo, lelujamo, pokušavamo da siđemo niz stepenice, pa da ponovo uđemo, sem jedne žene kojoj joj je najlakše da okrene leđa, kako bismo se provlačili i lomili iza njenog pogleda....
- Gospođo, imate li u planu da siđete kako bismo propustili ljude, ili...???

Brecnula se.

(Malo smo se prepirali.)

14.04.2018. u 22:12 | 15 Komentara | Print | # | ^

Plahta

Imam jednu mala anegdotu za jezik s ovih prostora koji ako nije isti onda je dosta sličan. Kuckam u grupi s nekim ljudima i u mom vokabularu je često prisutna reč plahta. Napišem ja nešto vezano za plahte jer proleće, vrućine, sve ima veze sa tim belilom, generalno volim tu reč.

Pita jedan od njih: Kakve veze imaš sa Hrvatskom?
(Objasnim ono što neki ljudi ovde znaju, ništa krucijalno, ali i da na neki drugi emotivan način.)

Dodam vrlo znatiželjno: Što?

Precizira, valjda da bi pokazao kako zna: Zbog plahte.


Za moja razmišljanja beše to vrlo neobično budući da plahte govorim otkad znam za sebe, upitah zatim: A, kako vi to kažete ovde?

Odgovara k'o iz topa: Čaršav.

- Zar čaršav nije nešto što ide preko kreveta, primera radi ukrasni čaršav na kom se sedi da se ne isprlja krevet? Moglo bi da bude i prekrivač.

- Ne, to je ono što ide na dušek uz jastučnicu.


I nakon nekoliko minuta razmišljanja, koristeći reči čaršav u tom kontekstu plahte dosetih se da čaršav doista može biti plahta.

14.04.2018. u 00:09 | 15 Komentara | Print | # | ^

Dugačak post o mrtvima

Razlog zbog možda ne volim suviše psihologiju jeste u toj nekoj širini shvatanja. Pripadam ljudima koji vole odgovore. Marija Sakač u svom stručnom radu na temu „Psiho-socijalne odlike malograđana“, koristi izraze poput mržnje, zavisti, egoizam, itd. Jednostavnim rečima, ceo svet bi mogao olako da bude deo malograđanštine ako uistinu već nije, ali ne deluje mi kao da retke individue imaju razloga za slavlje. Ako se osvrnemo na Koelja i na čuvan slučaj ispijanja vode s bunara nakon čega svi polude, granice su male i neprimetne sem u par očitih primera; kralj je bivao mrtav.

Sara je malograđanka. Egoistična je, prepuna hvale, misli da je neotkrivena, neprilagodjena. Pre njenog imena saznah da ima kola koja joj redovno grebu ključem, zatim ih je prodala jer je plakala, taj plač muž nije mogao da podnese.


Upoznali smo se tokom jedne šetnje kad me je pitala kako mi se zove kuče, odgovorih poprilično ravnodušno: Tina.

Vidim sjaja u njenim očima, pa izgovara: Kao moja ćerka.

Bilo mi je pomalo neprijatno iako se sve manje trudim da ostavljam dobar utisak kod drugih ljudi. Taman da izustim: Ma, ima ona više im...

Prekida me rečima i s osmehom izgovara: Nema veze, lepo je to ime.


A, s druge strane ta ista Sara čiji je rečnik pun izraza kubici silikona, menadžer, ove ženturače me mrze, imala sam svoj butik u centru grada je mnogo kompleksnija no na prvi pogled. Njena priča jeste kontradiktorna, ali mislim da nije bitno koliko je istinita jer za nju to sve jeste jedna velika ogromna istina. U zategnutim je helankama, blago ispupčanih usta koje je oblikovao neki majstor plastične hirurgije, precizno nacrtanih obrva. Shvatam zašto je muškarci, iako ima 36 godina, obleću, a žene nazivaju kurvom, narkomankom i kriminalcem iako ona to sve odlučno odbacuje.

Žena, njenih godina, koja nam ide u susret, pustila je svoje razdragano dete ko vlasnik neposlušnog psa sa povoca, u širokoj trenerci gleda je s podsmehom, ispod oka, i po prvi put, shvatam da Sara nije paranoik iako je njeno shvatanje sveta nešto što proizvodi očaj i bol. Jer te žene možda je ne mrze ali ni ne vole je. U njihovim glavama Sara je nešto što bi trebalo zapaliti na sred dečijeg igrališta. Nisu prihvatile njene suze niti osmehe, jednostavno, ona je za njih jedna od onih drugih. Bezdušnih.
Vrednih pljuvanja.
Da je oraspoložim obaveštavam je da u našem kraju žive tri-četiri folk zvezde i jedna pop zvezda. Pokazujem prstom na njihove domove koji nisu ništa spektakularno. Ona slegnutih ramena potvrđuje da odavno zna.
Gleda oko sebe, nakon par sekundi odgovara da joj je ovo najduži razgovor koji je vodila za dve godine koliko živi, mnogo je plakala kad je čula da treba (ovo kao da je malko nglasila) ovde da se preseli i da joj je zaista vrlo drago.
Za kraj joj dajem savet da ne treba trošiti energiju na druge ljude, da bi kao svaka dama trebalo da nosi nož (ona šapuće da ima suzavac koji je btw zabranjen jer se posmatra takođe kao oružje) ako je neko prati po noći i da ne treba da obraća pažnju jer tu nema pomoći; takvi smo. Mrzimo, volimo, slavimo, često bez ikakvog povoda, blagoslov je kad se ljudi tako lako pronađu, snađu, kad mogu svi skupa jedni s drugima, kad je dovoljno sve ono očito.
Odlazim kući raspoložen, jednoj osobi je bivao popravljen dan.

12.04.2018. u 20:37 | 13 Komentara | Print | # | ^

hhh

dok u pauzama od hronicne glavobolje pisem jedan drugi post

11.04.2018. u 22:31 | 15 Komentara | Print | # | ^

Iznenada

Smejali su mi se kad sam ugazio u mravinjak, a onda je kiša pala.

10.04.2018. u 23:45 | 0 Komentara | Print | # | ^

hhehe

Patrick Monahan: 100 episodes of „The Walking Dead“ and we're still no closer to finding out if the real monsters, are actualy us

09.04.2018. u 21:34 | 7 Komentara | Print | # | ^

Vremeplov (1955.)

Danas sam šetao psa, i kako smo se spuštali ka brdu išlo ka nama dete, osnovna škola, možda srednja, i nešto mi je bilo neobično, onaj neki osećaj, okrenem se ko da imam oči na leđima kad se mali krsti. I to ne jednom nego tri puta i ide u neverici svojim putem. S obzirom da je ovde praznik, koji mi niko na ulici nije čestitao niti ja čestitam ikome jer mislim da je to nešto što bi moglo biti, sekundarno za život pun religija, u prvi mah pomislih možda je zbog praznika, ali setih se da je to neko dete da bi toliko bilo prvrženo tim stvarima. Tek kad sam odmakao došao sam do zaključka da se meni valjda krsti, jer nemam povodac ni kuče po propisima njegovog vaspitanja. To je valjda povukao od kuće, tata ga je naučio, u pauzama lemanja mame, pa mali sad misli da može svemu što nije po njegovom ukusu da negoduje jer ima neko opravdanje, sve dok mu jednom neko ne razbije glavu i ne nalupa par šamara, jer sam se prvi premišljao da krenem za njim, ali sam odustao zbog kučeta, iako nisam siguran da su mu godine neko opravdanje jer to što je uradio u datom trenutku zasigurno ima više značenja, mali je ekstremno bezobrazan, a glup.
Sve u svemu, pogrešno učite decu.

08.04.2018. u 18:45 | 9 Komentara | Print | # | ^

Noć 3

Dan se presvukao poput ploda maslačka u noć; kamenje verno i teško po nebu prati hod. Žute ulične svetiljke kraj puta, osvetljavaju grafite, zelena boja na ruci miriše na prašinu i sunce. Šaka rascvetana kao najlepša lala, naslonjena kraj krila.

07.04.2018. u 20:49 | 3 Komentara | Print | # | ^

I am shooketh

Zar se ovo stvarno događa na granicama, ili? Za moja razmišljanja vrlo šokantno, prvi put čujem za ovako nešto, iako su mi poznata pitanja ali obično sam mislio da je čisto informativno, a ne da ulazak u neku zemlju zavisi od novčanih sredstava.

Drugar hteo da poseti Zagreb na tri dana, turistički, ali izgleda da ipak neće. xD

1 2

06.04.2018. u 20:02 | 10 Komentara | Print | # | ^

Glavni sastojak limunade je... ?

Zbog čega su blogeri u tolikoj meri preopterećeni životima drugih blogera, blogerskim odnosima kao i njihovim motivima blogovanja?

05.04.2018. u 23:48 | 6 Komentara | Print | # | ^

Cvat

3026 stopa
106 kalorija

Šetnjom sam sagoreo dinje u dve šoljice. Cela stvar sa kalorijama je donekle besimslena. U ovom slučaju, brojke mi predstavljaju odraz radoznalosti, nikakvog ograničenja.
Ruke mirišu na prašinu i sunce, ljude. Dan topao. Hlad upija svetlost i prolećnu vrućinu. Ljudi su potetarni zamračenim kućama. Širom otvoreni prozori, reklo bi se, te kuće kao da su prodisale i gledaju poput vernih pasa.
Znoj curi sa čela. Na temenu glave oprana kosa vodi svoju politiku. Procvali su zumbuli, ljubičice, maslačci.
Ljudi se saginju i čupkaju travke i cvetove kojim žele da ukrase buduća jaja za praznik.
Plavi gornji deo trenerke mi se obesio na kukove. Sećam se kako je R. jednom izjavila da voli kad vidi kombinaciju plavog i zelenog u vidu garderobe; majica je zelena, donji i gornji deo trenerke lakirano plavo. Koža mi izbacuje znoj, mitiseri odoljevaju, čvrsto se držeći za nos. Ringlovi cvetaju iako ne jedem gradske plodove kraj prašnjavih drumova. Na drveću su posute bele i crvene kokice.
Po nekoj predrasudi ubeđen sam da je crven cvet rod crvenih voćki, dok je beli cvet rod plavih ili belih. Neću nikoga da pitam, čudi će se kako ne znam.
No, ne mora da bude tako.
Kaže S. da će trešnje ove godine biti jako skupe, te ako želim pozajmiće mi njegovo drvo. Već se vidim kako se pentram poput nespretnog leoparda po granama, caka je u tome što nespretni leopard ne postoji, dakle, ostajem samo ja. I moj želudac koji radi na trešnje. Ne znam hoću li i koliko bih se ovajdio.











05.04.2018. u 15:55 | 12 Komentara | Print | # | ^

Jabuka+

Jabuke volimo jer jabuke ne bole, ali čovek ako sebe ugrize za obraz onda jabuke iritiraju tu ranu i automatski počne da odmerava jabuku ispod oka kao da je najopasnija životinja koja je namirisala strah i ta jabuka postaje nešto daleko i trulo, jer jabuke po nekom pravilu ne bole.

04.04.2018. u 23:20 | 0 Komentara | Print | # | ^

Case closed

Bilo bi dobro da je nogara od fotelje doista nogara, ali to je zapravo samo vijak umotan u metalnu kupu i sve udešeno da deluje izdržljivo. Kao svaki muškarac podrazumeva se da umem da rastavim pa da sastavim stvari, generalno da popravljam stvari i da imam svoju kutiju alata, pa sam okrenuo fotelju naglavačke da vidim o šta se reč zaglavila Malo udubljenje za vijak se skroz iskrivio i vijak nije hteo da se zavrne ni pod krivim uglom, pa sam nakon nekog vremena razmišljanja doneo odluku da znam rešenje i skinuo preostale tri nogare. Fotelja možda sad izgleda kao krofna, ali uliva stabilnost i prizemna je.
Uostalom, kome uopšte deluje sigurnije da sedi na vijku od 15-ak santimetara umesto na zemlji?

Oznake: uradi sam

03.04.2018. u 22:51 | 5 Komentara | Print | # | ^

Uvek april

- Da, volela bih jedan ceđeni limun, ali bez šećera - pogledala je konobara u visoko čelo, a zatim u slepoočnicu muškarca prekoputa - šečer je potpuno nezdrav.
Muškarac ju je gledao bledo i kao da nikad nije uistinu razmišljao o šećeru.
- Čitala sam to u jednom časopisu za negu unutrašnje lepote - izustila je to kao da je neto jako bitno - časopis se zove Krzneni - napravila je koji tren pauze - hoću reći, bavili su se pitanjem zdravlja ali zasigurno su mislili o lepoti.

U licu je bila prelepa uprkos tome što nije imala pravilne crte, posedovala je jednu vrstu zrelosti, mudrosti i spokoja ali kao da ju je čovek uvek morao uveravati u malo ludosti kako bi ona na kraju pristala, i celu stvar svela pod svoju ideju što ju je činilo još atraktivnijom.

Muškarac joj nije poverovao jer dobro je znao da se nijedan časopis ne bi usudio nazvati tako, zvučalo je pobogu odvratno i besmisleno, naročito za ženski, za njegovo razmišljanje po nekom pravilu, krhki um.
- SIgurno misliš da zvuči nasilno? Krzno? Sve to? Možda. - dodala je
Muškarac ju je slušao zainteresovano jer istini za volji i nije ništa znao, znaju se tek par sati.

Otvorila je veliku krokodilsku tašnu, koja kao da nije bila njena, i izvukla iz nje oblo ogledalce koje je metnula na butine i tako se odmeravala iz svih uglova par sekundi.
- Punoletna sam - kazala je to kao da je reč o nečemu očitom pomerajući pramičak koji je tromo pao na obraz - imam devetnaest godina.
Muškarcu je zapala tašna u oko i taman kad je hteo da kaže koju reč o toj šatiranoj stvari uletela mu je buba pravo u grkljan. Uostalom, kako nije već primetio njenu torbu? Dovraga, čudno je.
Devojka to nije primetila jer je zagnjurenom glavom u torbi već glasno, gotovo muškim glasom, govorila da ona nije mala, kao što nije videla ni dok je muljao prstima po čeljustima hvatajući bubu za noge.
U toj torbi je bio rezervni ključ, kišobran, nož, šibice, čak i jedna vešalica za garderobu, i na kraju krajeva jedna mala kutija. Uzela je tu kutijicu. Otvorila. Popravila je lice.
Drugi odraz kod njenih butina nestao je u tren oka. Svetlost ga je izlomio, i na kraju izronila je svetla koža i crvena tkanina.
Opet je bila sama, okružena glasovima, zidinama, stolovima.
- Šta? - priputala je pomalo kao da se obraća detetu koje se bečilo crvenih očiju, suzavo, polovično iscrpljeno.
- Ovo? Kazala je gledajući u torbu - to se uvek dešava.
Tip nije bio načisto sa sobom da li ju je razumeo na odgovarajući način ali nije ni osećao dovoljno prostora za pitanja. To je bilo mudro, jer ona je svakako odbijala udubljivanje u temu, ona je čekala samo svoj ceđeni limun. Volela je žuti limun čija smrt nije bila ništa drugo do produžetka. Limunova koža sklonjena ali njegova krv je i dalje bivala prisutna, pekla je jezik, kisila i podsečala.

Dan je bio neobično topao, blještav i leđa su joj već bila oznojana. Osećala je kako je grad upija, kako od nje ostaje samo komad kože. Hladila se rukom. Zatim je zapalila dugačku slim cigaretu, propuštajući dim kroz usta i nos, gledajući u umornog i krnjavog goluba koji je sleteo na štok prozora.
Nikotin se brzo razvukao poput narodnog kola njenim plućima i osetila je blago zadovoljstvo. Oči su joj bile malo zamagljene i teške.
Ova žena je pravi demon, pomisli muškarac, i najzad reši da čim popiju piće odmah se rastanu, ako može zauvek, da, to bi bilo najbolje.
Devojka je krenula kući. Svratila je do prodavnice i kupila dva kilograma svežeg limuna.
Eliot je jednom kazao da je april najokrutniji mesec.
Otvorila je svoju krokodil tašnu, izvukla zeleni novčanik, platila šarenim novcem. Osetila je pri dnu nešto ljigavo ali nije joj se davalo uveravati šta bi to moglo biti.

02.04.2018. u 18:18 | 3 Komentara | Print | # | ^

Odlazeći Turgenjev

01.04.2018. u 22:42 | 1 Komentara | Print | # | ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

201804 (20)
201803 (32)
201802 (33)
201801 (35)
201712 (22)

< travanj, 2018  
P U S Č P S N
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30            

Opis bloga

pravim nešto lepo

Box 1


anonimac1402@gmail.com

Box 2

mindwalk image anonimac

Box 3

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se