Bilo je dovoljno deset minuta na prezentaciji kompanije da shvatim okruženje sačinjeno od budućih radnika. Jednoj gospođi smetaju slajdovi, pokušava da ih obrne na zadnji, ali valjda su gore na to računali, te nije moguće preskakati, beše primorana da odsluša jedno uobičajno skraćeno fakultetsko predavanje od neka dva sata. Žena pored nje je u više navrata pokušala da nadmudri mentore iliti nadređene zašto ona ne bi predala i otišla pokušavajući da utuvi ideju nadređenoj kao da je njena trikom manipulacije predlaganja. Druga je zatražila da se vrati koji slajd unazad kad je bilo reči o benificijama koje je zapisivala u beležnicu, ali je nakon izgubljenih pet minuta shvatila da se prevarila, često je tokom dana ubeđivala druge i retko kad je bila u pravu - njoj je stalno padao mantil na pod. Gospođa iz prvog reda se grohotom smejala na genijalno i simpatično uputstvo kako se peru ruke, uz glasne opaske šta priča ova žena i kao ko to još ne zna i samim tim je probrala simpatije većine. Mislim da je ona jedna od onih loših radnica koja ako bi nešto i znala svima bi to trljala na nos, ima u njoj jedan ciničan vrisak i podsmeh svemu...Tri devojke iza se smeju sve vreme, jedna se šalila rečima da je ova malo popila jer je udarila tri četiri čoveka, zamalo se obrušila na tablu.

Kažem kasnije S. da mene malo plaše ljudi koji sa svima živima u prostoriji ostvare socijalni kontakt i niko nema snage da se odupre toj nakaradnoj predstavi. Nisam siguran ni kako im to uspe, a da im ne oduzme enormne količine energije.

Sve u svemu, kad pogledam na sve to, kazao bih da ima malo ljudi, uprkos činjenici da svakog dana ima po tridesetak ljudi, koji zaista jesu tu, koji pripadaju, koji veruju u ideju bez obzira gde se nalazili na piramidi važnosti. Eto.
Piši propalo.

Danas i ovih dana slušam: