Razlog zbog možda ne volim suviše psihologiju jeste u toj nekoj širini shvatanja. Pripadam ljudima koji vole odgovore. Marija Sakač u svom stručnom radu na temu „Psiho-socijalne odlike malograđana“, koristi izraze poput mržnje, zavisti, egoizam, itd. Jednostavnim rečima, ceo svet bi mogao olako da bude deo malograđanštine ako uistinu već nije, ali ne deluje mi kao da retke individue imaju razloga za slavlje. Ako se osvrnemo na Koelja i na čuvan slučaj ispijanja vode s bunara nakon čega svi polude, granice su male i neprimetne sem u par očitih primera; kralj je bivao mrtav.

Sara je malograđanka. Egoistična je, prepuna hvale, misli da je neotkrivena, neprilagodjena. Pre njenog imena saznah da ima kola koja joj redovno grebu ključem, zatim ih je prodala jer je plakala, taj plač muž nije mogao da podnese.


Upoznali smo se tokom jedne šetnje kad me je pitala kako mi se zove kuče, odgovorih poprilično ravnodušno: Tina.

Vidim sjaja u njenim očima, pa izgovara: Kao moja ćerka.

Bilo mi je pomalo neprijatno iako se sve manje trudim da ostavljam dobar utisak kod drugih ljudi. Taman da izustim: Ma, ima ona više im...

Prekida me rečima i s osmehom izgovara: Nema veze, lepo je to ime.


A, s druge strane ta ista Sara čiji je rečnik pun izraza kubici silikona, menadžer, ove ženturače me mrze, imala sam svoj butik u centru grada je mnogo kompleksnija no na prvi pogled. Njena priča jeste kontradiktorna, ali mislim da nije bitno koliko je istinita jer za nju to sve jeste jedna velika ogromna istina. U zategnutim je helankama, blago ispupčanih usta koje je oblikovao neki majstor plastične hirurgije, precizno nacrtanih obrva. Shvatam zašto je muškarci, iako ima 36 godina, obleću, a žene nazivaju kurvom, narkomankom i kriminalcem iako ona to sve odlučno odbacuje.

Žena, njenih godina, koja nam ide u susret, pustila je svoje razdragano dete ko vlasnik neposlušnog psa sa povoca, u širokoj trenerci gleda je s podsmehom, ispod oka, i po prvi put, shvatam da Sara nije paranoik iako je njeno shvatanje sveta nešto što proizvodi očaj i bol. Jer te žene možda je ne mrze ali ni ne vole je. U njihovim glavama Sara je nešto što bi trebalo zapaliti na sred dečijeg igrališta. Nisu prihvatile njene suze niti osmehe, jednostavno, ona je za njih jedna od onih drugih. Bezdušnih.
Vrednih pljuvanja.
Da je oraspoložim obaveštavam je da u našem kraju žive tri-četiri folk zvezde i jedna pop zvezda. Pokazujem prstom na njihove domove koji nisu ništa spektakularno. Ona slegnutih ramena potvrđuje da odavno zna.
Gleda oko sebe, nakon par sekundi odgovara da joj je ovo najduži razgovor koji je vodila za dve godine koliko živi, mnogo je plakala kad je čula da treba (ovo kao da je malko nglasila) ovde da se preseli i da joj je zaista vrlo drago.
Za kraj joj dajem savet da ne treba trošiti energiju na druge ljude, da bi kao svaka dama trebalo da nosi nož (ona šapuće da ima suzavac koji je btw zabranjen jer se posmatra takođe kao oružje) ako je neko prati po noći i da ne treba da obraća pažnju jer tu nema pomoći; takvi smo. Mrzimo, volimo, slavimo, često bez ikakvog povoda, blagoslov je kad se ljudi tako lako pronađu, snađu, kad mogu svi skupa jedni s drugima, kad je dovoljno sve ono očito.
Odlazim kući raspoložen, jednoj osobi je bivao popravljen dan.