- Da, volela bih jedan ceđeni limun, ali bez šećera - pogledala je konobara u visoko čelo, a zatim u slepoočnicu muškarca prekoputa - šečer je potpuno nezdrav.
Muškarac ju je gledao bledo i kao da nikad nije uistinu razmišljao o šećeru.
- Čitala sam to u jednom časopisu za negu unutrašnje lepote - izustila je to kao da je neto jako bitno - časopis se zove Krzneni - napravila je koji tren pauze - hoću reći, bavili su se pitanjem zdravlja ali zasigurno su mislili o lepoti.

U licu je bila prelepa uprkos tome što nije imala pravilne crte, posedovala je jednu vrstu zrelosti, mudrosti i spokoja ali kao da ju je čovek uvek morao uveravati u malo ludosti kako bi ona na kraju pristala, i celu stvar svela pod svoju ideju što ju je činilo još atraktivnijom.

Muškarac joj nije poverovao jer dobro je znao da se nijedan časopis ne bi usudio nazvati tako, zvučalo je pobogu odvratno i besmisleno, naročito za ženski, za njegovo razmišljanje po nekom pravilu, krhki um.
- SIgurno misliš da zvuči nasilno? Krzno? Sve to? Možda. - dodala je
Muškarac ju je slušao zainteresovano jer istini za volji i nije ništa znao, znaju se tek par sati.

Otvorila je veliku krokodilsku tašnu, koja kao da nije bila njena, i izvukla iz nje oblo ogledalce koje je metnula na butine i tako se odmeravala iz svih uglova par sekundi.
- Punoletna sam - kazala je to kao da je reč o nečemu očitom pomerajući pramičak koji je tromo pao na obraz - imam devetnaest godina.
Muškarcu je zapala tašna u oko i taman kad je hteo da kaže koju reč o toj šatiranoj stvari uletela mu je buba pravo u grkljan. Uostalom, kako nije već primetio njenu torbu? Dovraga, čudno je.
Devojka to nije primetila jer je zagnjurenom glavom u torbi već glasno, gotovo muškim glasom, govorila da ona nije mala, kao što nije videla ni dok je muljao prstima po čeljustima hvatajući bubu za noge.
U toj torbi je bio rezervni ključ, kišobran, nož, šibice, čak i jedna vešalica za garderobu, i na kraju krajeva jedna mala kutija. Uzela je tu kutijicu. Otvorila. Popravila je lice.
Drugi odraz kod njenih butina nestao je u tren oka. Svetlost ga je izlomio, i na kraju izronila je svetla koža i crvena tkanina.
Opet je bila sama, okružena glasovima, zidinama, stolovima.
- Šta? - priputala je pomalo kao da se obraća detetu koje se bečilo crvenih očiju, suzavo, polovično iscrpljeno.
- Ovo? Kazala je gledajući u torbu - to se uvek dešava.
Tip nije bio načisto sa sobom da li ju je razumeo na odgovarajući način ali nije ni osećao dovoljno prostora za pitanja. To je bilo mudro, jer ona je svakako odbijala udubljivanje u temu, ona je čekala samo svoj ceđeni limun. Volela je žuti limun čija smrt nije bila ništa drugo do produžetka. Limunova koža sklonjena ali njegova krv je i dalje bivala prisutna, pekla je jezik, kisila i podsečala.

Dan je bio neobično topao, blještav i leđa su joj već bila oznojana. Osećala je kako je grad upija, kako od nje ostaje samo komad kože. Hladila se rukom. Zatim je zapalila dugačku slim cigaretu, propuštajući dim kroz usta i nos, gledajući u umornog i krnjavog goluba koji je sleteo na štok prozora.
Nikotin se brzo razvukao poput narodnog kola njenim plućima i osetila je blago zadovoljstvo. Oči su joj bile malo zamagljene i teške.
Ova žena je pravi demon, pomisli muškarac, i najzad reši da čim popiju piće odmah se rastanu, ako može zauvek, da, to bi bilo najbolje.
Devojka je krenula kući. Svratila je do prodavnice i kupila dva kilograma svežeg limuna.
Eliot je jednom kazao da je april najokrutniji mesec.
Otvorila je svoju krokodil tašnu, izvukla zeleni novčanik, platila šarenim novcem. Osetila je pri dnu nešto ljigavo ali nije joj se davalo uveravati šta bi to moglo biti.