Ako možeš, tek zamisli nekoga ko zapali cigaretu i prilegne na krevet držeći je između kažiprsta i srednjaka dok lagano gubi svest. Milivoje to stalno radi. Prekrsti noge ko što sirene po stenama graciozno okače svoj svetlucavi rep o kameni čiviluk. Obično to bude pred sam san. Ne znam otkud mi je pao na um Milivoje, beše to dok sam bio na WC šolji, jednostavno, moralo je tako iz mozga sinuti. No, Milivoje tek živi i inspiriše možda koliko i kosmos o svom postojanju i beskonačnosti, hahah, ali kosmos nema mnogo veze sa nama, zaista nema, jer bio sam ja tamo, u tom kosmosu i nikad nije bilo previše toga za videti niti za osetiti jer kosmos ne pripada nama, on je tek istinska pozadina ogledala; o tome treba razmišljati i u tom smeru.

Milivoje leži na jednom od onih kreveta boje gline i zemlje, oni kreveti koji su bliski smrti, kao tmurni oblaci iznad crnila izdišu nikotin i prdeže. Krevet je, razume se, prepun malih rupa, podseća na neku debelu lenju bubamaru, a Milivoje se od sisice transformiše u strašnog viteza koji mačuje izdajnike i jaše divlju zver koja je opkolila zidine, njegove veličanstvene misli koje ni on može da obuzda. A, kad utone u san, možda on sanja o novoj ženi, pametnijoj deci, nov on, novo neko mesto, lepši i lakši zrak boje vode. Jer ponekad kad žar dođe do njegovih prstiju, a on izgubi svest, prođe dosta vremena dok ne oseti bol, a kad je oseti trgne se, možda uplaši, dobro je osetiti bol, ali ovde se književno mora prekinuti.