Žuti procvali narcisi žive u blatnjavim kućama. Sva prolećna cveća liče na polupana jaja. U nekim krajevima Vojvodine ljudi su pravili kuće čiji je glavni sastojak bio blato. Svojim rukama bi nanosili taloge blata, možda oblikovali kao što vajari stvaraju svoje skulpture. Što da ne? I kuće su smrknuta utočišta, živi organizmi. Često pomislim na te kuće, na njihov zidni zeleni print - bejaše od sitnog belog cveća, dok se sunce lagano podizalo kraj ostakljenog hodnika i bilje mililo vazduh. Vetar bi ih gulio, strujao kroz pukotine. U toj kući je neko umro, pa je sve bilo puno života i kad se krunilo, krunilo se kao da prepričava nastanak sveta. Blato je tu jer su padale ogromne količine kiše, zemlja valjda nije mogla da upije baš sve odjednom. Blizu je i šaka ljubičica, čija su semena sigurno pobacana nehajno.