an image

Dopamine

Veselim se što kese više neće biti besplatne. Možda će nedostajati vidicima vazdušne meduze no s kesama nisam nikad imao dobra iskustva. Sećam se da sam jednom prilikom kupio u prodavnici sok od maline u vidu sirupa koji se razblaživao s hladnom vodom i tik pred kućom mi je pukla vrećica i sok se razlio po trotoaru a kesa poderala kao da je od stakla u paramparčad - da sam imao ceger to se nikad ne bi dogodilo.
I danas se sećam tog tup zvuka kao i oprezan beg ispred prozora.
Kasnije me je pitala mama gde je sok, ja sam slagao kako ga nije bilo.
I tek kasnije su uvideli mesto zločina jer je fleka bila brbljiva i ogromna.
Uviđam da je ljudima sve teško i da su mnogo mrzovoljni. Na prvom mestu valjda čovek treba da bude srećan i zadovoljan sobom ako uspe da izađe iz prodavnice s deset punih kesa?!
Umesto toga žal i kuknjava jer neki ceger može da se sklopi u novačnik i jer trajne kese mogu da se unapred ponesu; žene bi mogle da stave kese u grudnjake, a muškarci u međunožja.
Eto, to bi mogla da bude kampanja. I mnogo novca da koštaju te vreće ako ne voliš da razmišljaš.


Oznake: Foto: Hospitalbeds

23.02.2018. u 15:07 | 5 Komentara | Print | # | ^

Huh.

Teško je započeti priču o snežnim padavnima budući da se treba vratiti par dana unazad. Juče je sneg ponovo padao. I prekjjuče je padao. Zapravo, snežne padavine traju od pre par dana a snega ni na vidiku. Zapitaćete se: Je l ovo neka zafrkancija, pa dobro, kako je to moguće? Ali jeste, moguće je i to se uporno dešava.
Dozvolite da objasnim. Prvi dan je padao od 07 do 10 ujutru ali onako tek u naznakama, pa me je mrzelo da ustanem jer mi se pas prilepio uz leđa i sledeći put kad sam otvorio oči beline nije više bilo i kasnije je opet uveče velikodušno padao i izjutra se otopio ali kasno sinoć je opet padao i napadao nekih par centimetara međutim kad sam oko podneva izašao s kučetom u šetnju bilo ga je tek onako kao sapunice u sudoperi, pri kraju travnatih staza ili tek tamo daleko na krovovima na nedohvat ruke.
Kažu meteorolozi da tu nije kraj snegu i da će sneg sigurno još padati, napadaće do članaka ali mi kao da više ne verujemo u to, pa kao, šta ima veze što će padati i gledamo svoja posla. U povratku sam ugazio u blato pa sam obrisao patike o sneg koji je delovao kao parče otirača.
Ovogodišnja zima deluje baš ćosavo, anoreksično, škrto. Kao da je zid neke bolnice, prostorije u kojoj ljudi umiru.
Sneg nikako se da se uhvati za tlo rekao bih da je jedino veća okrutnost da je u pitanju vantelesna oplodnja... ovako, sneg će opet padati, ništa ne košta i nikoga ne boli, izgleda niko ga se više ni ne boji.
To je samo sneg.




22.02.2018. u 20:20 | 3 Komentara | Print | # | ^

Između činova


Prelistavajući Virdžinijin album s porodičnim fotografijama stekao sam utisak da je Virdžinijino poimanje sveta kao što ga je i pripovedala po mnogo čemu za to doba različito od tipičnih ljudi. Odraz samoljublja najviše se da primetiti u porodičnim albumima kao i na šta i na koga se stavlja najupečatljiviji akcenat te neretko sestre primete kako imaju manje slika ili sva deca primete kako su uredna i čista. Pre samog krutog osvrta obratio bih pažnju na to kako je album poprilično zgodno urađen i kako sve miriše na autentičnost i volju; postao je funkcionalan nakon unapred osmišljenih i predviđenih mesta za datu fotografiju, zatim bi fotografija nakon određene selekcije bivala uredno poslagana unutar rama. Danas, u moru šablonskih albuma verujem da je nezamislivo i bespotrebno potezati sa makazama.


Zanimljivo je primećivanje izostanka pojedinih fotografija, pa neki ramovi zjape prazno, bledo, usamljeno poput načetih jabuka.
U njenom albumu najviše ima drugih ljudi no nje same ali takođe pojavljuje se dosta prirode koja se ogleda u staklenastim jezerima položenim u travama, u osmatranju drveća, snežnim livadama i kućama, nebu, stvarima i ljudima oko nje ali to nije sve jer među nabrojanim papirnatim stvarima pojavljuje se i par isečaka iz novina, uglavnom jedan o poseti novinara njenom mužu Leonardu u njihovoj porodičnoj kući.
Instagram premda u to vreme nije postojao mada mogla bi se primetiti neka vrsta sličnosti u samom osećaju za slaganje fotografija. Nije tajna da su mnogi slikari radili svoje „selfije“ mnogo pre mobilnih telefona i fotoaparata, možda je i Instagram u vidu sortiranja fotografija oduvek tinjao u čoveku i bio deo njega.



Jedna misao ipak odvlači misao kao što automobil odvraća pažnju psu i golica radoznalost: Da li je Virdžinija bila svesna da će taj album jednog dana predstavljati neku vrstu intelektualne vrednosti od kulturnog značaja ili je on zaista oličenje, dokument jednog naivnog i nevinog produkta, doba?


Knjiga „Tajna beležnica
Agate Kristi“, Džon Kuran

Jer ne treba smetnuti s uma da su pisci istrenirani da razmišljaju par koraka unapred i da su na sličan način pronađene i beleške Agate Kristi koja je u njima osmišljavala zaplete svojiih romana, brzinski pisala grube skice, krojila likove, utabavala poznate staze. U jednom dahu sam pročitao knjigu Džona Kurana jer me je istinski zanimalo kako je izgledao sam prosec pisanja Kraljice zločina ali i dalje je prisutno pitanje koje budi skeptiku: Da li je i to poslednje dobro osmišljeno delo?





21.02.2018. u 12:49 | 4 Komentara | Print | # | ^

Nataša

R. (3) i ja šetali psa oko zgrade i naiđemo na iskorišćeni kondom, a i ona je u tim godinama po pitanju rezona koji je kao u odraslog psa (nažalost, ne mogu trenutno da se setim kom čovekovom razvoju pas pripada - mislim da je tu negde), nema tu neke velike razlike i jako je neprijatno bilo povući ih oboje - psa za povodac a nju za ruku i izmišljati šta da se vidi kad okolo nema šta da se ugleda a oboje se opiru jer svako ima zanimljivija posla od bega negde tamo gde nema kondoma i tragova seksa... baš gledam te sugrađane, sve sami kreteni. Razbijaju flaše, bacaju kondome, bezveznjaci. Ma, ja samo da vidim...
E, znaš li ti šta bi se desilo...
Uf!

I šta se to dođavola sve više događa sa filmom i serijama u kojima deca imaju ljubavne i seksualne živote? Ne smeta mi to u smislu kao da živim na Marsu pa nisam svestan današnjice ili da seks treba da bude tabu tema ali u isto vreme to posmatram kao što bih posmatrao dva leptira, ne privlači me ni poetično ni seksualno ali zapitam se baš tad koga to suviše interesuje u tom romantičnom smislu i čemu potreba da se deca još tokom osnovne škole u filmu predstavljaju kao zaneseni ljubavni parovi od tridesetak godina, drugim rečima hoću da pitam o kojoj ciljnoj grupi je reč i kome se zaljubljena deca obraćaju?
Možda čovečanstvo jednostavno ne može bez seksa i romantike kao što ni krimi priče prepune ubistava ne mogu bez ljubavnih čarolija koje su dobar doprinos drami.


PS. Sneg lagano cvili i šušti kažu da je u pitanju hladan sibirski vetar i posmatrajući ga tačno mogu uvideti oštru svilu kako leluja po zelenim livadama. Ne prepuštam se utisku, sneg nije padao ove zime verovatno neće ni ovaj ostati, sneg unosi nemir i samo prividnu promenu, zavaravanje jer u sledeći mah biće blato, sreća, sivilo.

20.02.2018. u 20:44 | 5 Komentara | Print | # | ^

Staklena Madona

Pa šta ako Madona ne zna da peva? Ne znam ni ja uvek da živim pa živim, na isti način i Madona peva iako uz ocenu mnogih ne ume da peva. Nije baš da tražimo dozvolu niti da je neophodan neotkriveni talenat ni za jednu od tih radnji. Mnogi vole Madoninu pesmu, bila u providnoj čipki ili obgrljena bicepsima i popaljenim svećama. Uostalom, Madona je neko ko je neosporno uticao na pop kulturu. Ne bih rekao da sam fan, nemam te okidače, prošao bih pored nje na ulici mada možda ni to nije reper jer ponekad kad vidim i vlastitu porodicu na ulici pokušam da se mimoiđemo.
Madona je međutim neuništiva i nema veze što je sad kobojagi poražena, ona je prošla to nešto što ove nove njenog roda tek prolaze. Madoninu pesmu delim na novu i staru.
Nije mi nešto simpatična njena nova muzika. Ravnodušnost prema zvezdama oduvek tinja. Madona je Madona. Kao što je sto - sto. Nisam je nikad doživljavao kao živo biće niti kao nešto što treba moj sud. Ali zahvatio sam je dok je živa.
Madona je dobar pokazatelj koliko je vizija bitna u životu, i kako umetnost utiče na umetnika i umetnik na umetnost ostavljajući ljude izvan tog nekog kruga.

Trebalo bi da se ošišam jer vidim po senci na zidu kako mi glava nije uredna poput zadnjice slona u šarmantnim engleskim vrtovima nego dlačice štrče kao da je u pitanju glava ježa koja prkosi svetlu.
Slon u vrtu.


19.02.2018. u 19:17 | 7 Komentara | Print | # | ^

Belilo

Foto: Hospitalbeds
Ali samo fotka, kesa nije moja. eek



Mrtvačka tišina - čitam knjigu. Kad su zimski dani, dan posivi već oko 14.00 časova i tad je bitno uključiti uljanu lampu priključavanjem utikača na produžni kabl, kako bi se sivilo pomešalo s mlečnom svetlošću, i da slova budu čitkija, plemenitnija.
To sivilo dana me podseća kao kad greškom među beli veš dospe šarena čarapa i od šarenog leptira se u treptaj oka stvori mrtvačku sivi leptir jer belilo je podložno prljanju. Možda tako gledano ima neke filozofije i u zidinama. Na isti način je i Huan odlazio pod podrškom tmine u ženske odaje i retko kad se ponovo vraćao po danu, igra tame i svetlosti. Drugim rečima, izgleda, sasvim drugo su strast, potreba i lepota.
Radoznalost, izazov, strah.

Knjige ipak u poslednje vreme posmatam kao ogroman hamer papir koji je precizno ispisan najnaoštrenijim srcem grafitne olovke, i svaka stranica je zapravo more reči, rečenica.
Moj problem u odnosu na knjige je u tome što je sve dobro dok mi knjiga drži pažnju ali vremenom moje interesovanje biva sve manje i čim se približim kraju odugovlačim, izmišljam, prelazim na druge, bežim u mrak..... Ta knjiga će još dosta da se kruni, mrcvari, bivati kao družbenica kroz dane nekoj drugoj knjizi dok ne bude pročitana. Govore ljudi: knjige su poput ljudi.



18.02.2018. u 01:38 | 4 Komentara | Print | # | ^

Svaki dan otkrivamo nešto novo

U tome je najveća lepota.


Foto: Hospitalbeds

-------------

Šta bi bilo da se uloge zamene
i da tata postane mama
a mama tata na jedan dan?
Mama bi menjala krov,
brijala bradu mašinicom,
ispijala pivo, zidala kuću,
cenkala se oko automobila,
odlazila na posao koji ne voli
zbog kredita.
A tata bi štrikao, slatko
kratko klevetao, išao na trajne
frizure, i pekao uspešne
kolače od cimeta i brašna,
pravio ikebane
od suvog cveća,
poljubio decu, odvezao ih u školu.
Tad bi možda jedno drugo
bolje razumeli
i više doznali o dnu besa
kad nešto propadne
a čini dan,
a ono što čini dan
ne sme biti okićeno
girlandom u vidu frustracije,
jer nije ukras.
No, to nekad jeste tako.
Sem toga,
sve bi bilo isto,
i mama i tata
ne bi znali da su neko drugi
i živeli bi svoje živote
radeći ono što vole
najbolje što znaju.

(Stereotipna poređenja samo zarad šaljive poeme)

17.02.2018. u 11:14 | 3 Komentara | Print | # | ^

Još jedno cvetanje vode

jedna puši slim cigarete
druga ne puši, tek lakira nokte
kada ispunjena
mislima i vodom
u njoj natopljena
mrtva priroda
i jedan lokvanj
koji se održava na površini
ko što zvezda u lepilu
beskonačno plovi
ka svetlosti
dok se ne zaustavi
ali cvet ko
srce crkvenog zvona
leluja ivicama kade
prozvodeći tupo disanje
Venere
pena za brijanje upija maglu
poljubac na obrazima
ko zaraza
prenosi se dodirom
dve kristalne kugle
ko od grudi
puštene
u beli svet
ali ipak napolju mrak je
ljudi spuštaju roletne
puž se povlači u kućicu
dete riba četkicom
patike za školu
po ulicama se hvataju oblaci
pulsiraju sivilom, trolejbusima
ko da je reč
o gradskim venama
i tu se negde poema
završava

--------


Foto: Hospitalbeds


Josipa Lisac- O jednoj mladosti

16.02.2018. u 19:44 | 5 Komentara | Print | # | ^

Guliverova putovanja

15.02.2018. u 13:09 | 5 Komentara | Print | # | ^

Ustav RH


Film „Ustav
Republike Hrvatske“

Odgledao sam film „Ustav Republike Hrvatske“ i moram da priznam da nisam impresioniran premda pod tim ne mislim da je film kao film loš jer obuhvata teme o kojima treba pričati jer iako zvuči poput nekog klišea svako ima pravo da ne živi u laži. U mom slučaju čim pomislim da je sama ideja prevaziđena, pomalo se zapitam kako je to predstavljeno i očekujem mnogo više od uobičajnih priča.

Mnogo mi se dopada gluma glavnih glumaca: Dejana Aćimovića, Ksenije Marinković i sad već pokojnog Nebojše Glogovca, laičkom procenom mislim da je kvalitetna i uverljiva ali ne pronalazim da je sam pristup temi suviše kreativan niti inovativan štaviše poprilično je sumorno i skromno iako sami akteri po svojoj prirodi i životima nisu.



Film sadrži možda par scena koje su mi umetnički kvalitetne. Volim kad Vjeka guraju na nosilima ka hitnoj pomoći i kad se krv meša sa šminkom, ne zbog čina nasilja i patnje nego iz jednog kreativnog ugla posmatranja i simbolike: svetlost je bačena na lice subjekta i sve ono što bismo trebali da znamo primetno je u tragovima; mešanje Vejka i Katarine.
Naravno, umetnost jeste deo istorije i prati jedno istorijsko razdoblje kojem svedoči ali valjda mi je preko glave silnog kokektiranja kad se govori o jednom a zapravo se misli o nečemu drugom, i taj raskošni tango tolerantnosti koji mi je možda malo iritantan zarad ličnog stava jer ne doživljavam tolerantnost kao nešto pozitivno i sad u ovom slučaju želja koketiranja sa manjinom i svim mogućim nedostacima mislim da je enormno preopširna i da se filmom zapravo nije mnogo toga reklo iako se želelo reći mnogo jer fali fokusiranost ali naravno da je tolerancija prvi stepenik i da sve ono na šta film baca akcenat ima smisla i ne želim da osporavam jer se slažem s glavnom idejom filma.


Kadar iz filma „Ustav Republike
Hrvatske “

S druge strane valjda se film i obraća ciljnim grupama koje su na toj lestvici da gledaju ko s kim spava i ko je čije nacionalnosti, sve te površne stvari, naročito na ovim prostorima, zato i mislim da je pun pogodak gledano s neke druge tačke, mogu samo da zamislim zgražavanja.

Ne dopada mi se ni potreba zarad filma da se hrvatski narod u filmu predstavi kao divljački koji živi u prošlosti, naročito neke scene su me podsetile kao da su u pitanju neki diktatori, omladina prepuna delikvenata, ne razumem potrebu čemu demonizovanje iako sam svestan da ima takvih pojedinaca u bilo kojoj državi s kojima naravno nemam nikakvih dodirnih tačaka.
(To je možda i greška scenariste ako nije bio sposoban da napravi isti efekat bez tolikog pravljenja kontrasta među ljudima.)



Nebojša Glogovac u filmu
„Ustav Republike Hrvatske“

Po tom pogledu odlično ali mislim da bi bio mnogo bolji film kad bismo samo malko proradili na kreativnosti i na malo većoj slici i boljim kontrastima jer kao što rekoh društvo nije sačinjeno jedino od besnih policajaca koji frkću, trovača pasa, šovinista i sličnih razlupanih ličnosti koje su jezive u svakom društvu. Ipak, mslim da ću umreti a da neću shvatiti šta je htelo da se kaže trovačem pasa koji je ostao na slobodi i nastavio svoja zlodela.

S neke treće strane možda sam takvog mišljenja jer film potiče iz druge države inače ne znam koliko bi mi smetalo da je iz zemlje u kojoj živim jer (samo)kritičnost čak i preterana zlata vredi.
Film ušuškan u sigurnost svoje vizije i ideje retko kad bude u stanju da se pobrine da priča bude koncizna i efektna.

14.02.2018. u 14:51 | 6 Komentara | Print | # | ^

Srebro ukusa vode


Foto: Hospitalbeds


13.02.2018. u 17:10 | 7 Komentara | Print | # | ^

Ništa stvarno

Direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić na društvenim mrežama se bukvalno "okomila" na preminulog glumca Nebojšu Glogovca. Milićka je prvo rekla da je smrt slavnog glumca tužna, jer je "uvek tužno kad umre mlad čovek i iza sebe ostavi malu decu", a onda je nastavila u svom stilu, i onda joj nije bilo jasno kako se dospeva u Aleju velikana, aludirajući na Glogovca.


1. Smrt Nebojse Glogovca je tuzna, uvek je tuzno kad umre mald covek i iza sebe ostavi malu decu. Uvek. On je verovatno bio odlican glumac ali ja o tome nista ne znam, jednostavno ne gledam domace serije.


Kad vidim ko sve predstavlja evroatlantske studije nije ni čudo što nikome nije ni do kakvih studija. To kao kad dođe Johanes Han pa imam utisak da je u toku film „Slagalica strave“ (Saw), pa kad klovn vozi biciklo sa sve odvaljenim smeškom preko lica, tako mi deluje i kod nas kad dođe kao da smo zatočeni na nekoj stolici užasa i onda dobijamo uputstvo kako da preživimo ali ne baš sa nekom željom da se preživi nego da iskušamo dovitljivost i na šta smo sve spremni. Uvek pomislim da ponese od kuće metalnu kutiju za ručak kad je u poseti ali smeje se on, i reklo bi se boli ga uvo za sve živo. Junker mi deluje kao neko ko voli da rizikuje.
Nego da se vratim na temu, nije problem što gospođa Jelena Milić ima svoje mišljenje koje možda i ima neku svoju poentu i osnovu (za one hladne glave) ali čak i najveći moron zna da se to ne govori na dan nečije sahrane, i da se ničija smrt a naročito smrti umetnika od kojih se očekuju da imaju o svemu mišljenje ne koristi zarad političkih poena...
Mada kazao bih sem toga da je najbitnije kako ona ne gleda domaće filmove i serije, čak mi i to deluje sramotno ne jer je u pitanju vrhunuska produkcija nego u tom slučaju ne verujem u filantrope i kosmopolite, pa valjda je poželjno da znaš da nabrojiš pet domaćih filmova i glumaca zarad lične kulture. Je l moguće da su ovi prostori u tolikoj meri „South park“...........

Dok sam South Park maniru: Gledali Vučića, kao da je otišao na Mesec, iz sekunde u sekund iako nikoga nije briga. KGK spram svoje hladne lepote ima glas koji kao da je provukla kroz omekšivać mirisa lavande iako sam uvek maštao da zvuči mnogo grublje, nema mi vizuelno kosti Sneguljice, možda zato.... no, ko bi to znao, možda ju je bolelo grlo.
Šetam pre neki dan psa i idemo ka kući i odjednom uvideh da nešto pada po meni, u prvi mah rekoh ludim, a kasnije glupavo pogledam ka gore i onako žmureći jer tad definitivno shvatih da nešto pada i u pokušaju da zašitim oči - vidim tipa na terasi kako istresa tepih....i onako gledam u njega i ništa on, nastavlja da trese, trese, uzima drugi, treći... i ja onako odmičem i gledam u njega i dalje i pitam se da li je normalan i hoće li pogledati u jednom trenutku ispod tek da proveri gde to ide i ima li koga.
Prislanjam elektronski čip na bravu, dolazi komšija. Prvi put čoveka u životu vidim iako znam da živi tu, nekako znam to iako njega lično ne znam. Pitao me imam li ključ i ja na kraju ga priupitah nešto iz one trule ljubaznosti, naravno uz persiranje valjda mi je taj snobovski deo ostao od knjiga, jer ne znam čoveka i ne mogu da gledam u pasulj starosno doba iako je stariji par godina, ništa lično, i on se onako smorio.
Kao, mator je kad mu čak i ja persiram.

13.02.2018. u 01:16 | 3 Komentara | Print | # | ^

Proviriti


Brigitte Niedermair, Dust (VIII), 2007



devojčica pravi zvezdu
da, i slon dubi na glavi
kraj šarene lopte
na naduvavanje
dok pljušti aplauz
i cveće koje smrdi
na mrtve
poklanja se
u jeftinim grobarskim
celofanima na tufne
ko duhovima i bolesnima
i lopta kraj slona izdahne
u mladež
ili u ruralnu zapetu
međ' bež zidinama
(i tako ta kuka ostane
lebdeći poput ptice)

oblak
ko sedefasti broš
zakačen
među granjem
i debele staklene
naočale
protiv upekle zvezde
hlade vid
i moje reči ništa ne znače
ni tebi
ni ovima iznad
jer ledeno lažem
i cvilim glasom bogova
o visokim rečima, svećama
brijući ud, slušajući Mocarta,
ostavljajući sluzav srebrnasti trag
po knjigama

crvene trešnje
boja nakarmenisanih usana
možda Karmen
ili Gale, ili lutke
sjaje u mraku
s odećom
na žute bubamare
i po prstima su
olizani dragulji
ruke drvene
sloboda su otvoreni prozori
i glasovi okupanih kaldrma
kad sve možeš a ne moraš ništa
ali daltonisti ionako ništa ne vide
i svaka bašta im je tek još
jedna mrlja u vidiku
nešto što krije ono
nakon svega toga


12.02.2018. u 00:07 | 3 Komentara | Print | # | ^

Maksimum

maksimum je nešto
kao kad te u cirkusu
poput gusarskog blaga
zavežu u metalik lance
gurnu u kanister vode
zapale mapu, progutaju
belu ružu
okače mokar ovoliki
katanac
izuku golubicu
iz pocepanog rukava
isključe okrugle
reflektore
umesto
ako im je to cilj
da te lansiraju na mesec

balončići se podižu
poput pobacanih dukata
na mesečini

vrlina se potpuno iskoristi
ali to je deo trika
nešto mora da izorni
na površinu
i da bude tu
možda ko opomena

11.02.2018. u 01:40 | 5 Komentara | Print | # | ^

(Ne) živimo u simulaciji

Osnivač i direktor kompanija Tesla motors i Spejs Eks smatra da najverovatnije živimo u veštačkom svetu koji stvaraju moćna veštačka inteligencija i superkompjuteri, baš kao u filmu "Matriks".

(Izvor: net)

Najjačim argumentom za ove pretpostavke smatram sledeće: Pre 40 godina imali smo Pong – dva pravougaonika i tačku. A pogledajte gde smo danas – fotorealizam i 3D simulacije u kojima istovremeno učestvuju milioni ljudi. Uskoro ćemo imati i virtuelnu i proširenu realnost. Sudeći po brzini razvoja tehnologije, uskoro bi moglo da postane teško razlikovati igre od realnosti, izjavio je.

Mask takođe smatra da šanse da trenutno živimo u ‘pravoj stvarnosti’ iznose jedan prema milijardu.


"Stagnaciju civilizacije može da prouzrokuje neki katastrofalan događaj, koji u konačnom može da dovede do njenog pada. Tako da bi najbolje bilo nadati se da je sve ovo samo simulacija. Ili ćemo napredovati ka tome, ili ćemo prestati da postojimo. To su jedine dve opcije", objasnio je.

Mancoti, profesor psihologije na Institutu za humane, lingvističke i nauke o zaštiti životne sredine na Univerzitetu u Milanu, takođe doktor nauka na polju robotike , smatra da Maskova ideja zapravo nije toliko originalna. U pitanju je hipoteza simuliranog svemira, koju je popularizovao film "Matriks" devedesetih godina, ali koja je mnogo starija od toga.


U nastavku prenosimo njegov tekst za portal Motherboard:

"U epizodi serije "Doctor Who" iz 1976. godine pod nazivom "The Deadly Assassin", pojavljuje se ideja o društvenoj zajednici koja živi simulirani život u mašini zvanoj - Matriks. Ali, ova ideja je još starija. Mask je, u suštini, izneo jedno od najstarijih filozofskih pitanja, odeveno u ruho savremene tehnologije: da li je život koji živimo samo san?

U osnovi, reč je o kantovskoj ideji da je naše iskustvo fenomen, a da je fizički svet skriven od nas. Ili, ako želite da se vratite u vreme starih Grka, u pitanju je Platonova alegorija pećine: Zamislite ljude koji su u pećini vezani lancima, a njihove glave postavljene tako da gledaju samo u zid; u leđa im bije Sunce, a iza njih se nalazi put kojim prolaze razni ljudi i zivotinje. Sunce obasjava put, i ono što vezani ljudi vide na zidu pećine samo su senke, obrisi stvarnog sveta.

Bilo kako bilo, ključno pitanje koje se postavlja jeste - od čega se sastoji simulacija? Simulacije su stvari kojima se služimo kada govorimo ili mislimo o drugim stvarima. U tom smislu, one nisu odvojene od onoga što Mask smatra realnošću; one su i dalje sam njen deo.

Maketa Mont Everesta od 10 centimetara jeste predmet, ali predmet koji ukazuje na neku drugu stvar. Simulator letenja je fizička stvar koja se koristi u stvarnim avionima. Dinamična simulacija univerzuma na kompjuteru predstavlja još jednu stvar koja je nastala po uzoru na drugu stvar - stvaran univerzum. Ne postoji čista simulacija koja nije stvar.

Ideja da simulacija predstavlja nematerijalan entitet uprkos svom fizičkom supstratu potiče od uverenja o postojanju više - moguće i bolje - realnosti. Ali, još nema dokaza za tako nešto. Štaviše, pomisao da simulacijom možemo da zamenimo postojeći svet ima i konceptualne i empirijske nedostatke.

Konceptualno, primera radi, simuliranom čašom vode nikada nećete moću da utolite žeđ. Od čega se ta voda sastoji? Svakako ne od atoma vodonika i kiseonika jer bi onda zaista bila reč o vodi, a ne o simulaciji. Isto tako, simulirane jabuke nikada neće moći nikoga da nahrane.

Empirijski, povećanje kompjuterske snage neće nužno dovesti do pretvaranja vode iz kompjuterskih igara u stvarno vino. Život u simulaciji bi bio poput planete koja ima masu, ali nema gravitaciju. Nikakav tehnološki napredak nikada neće dovesti do toga.

(Izvor: net)

Maskova uverenja zasnovana su na konfuziji između idejnog pojma simulacije i same simulacije. Idejni pojam simulacije zasnovan je na ideji da van naše realnosti postoje umovi viši od naših, ili realnost koja je iznad naše realnosti, što je vrlo diskutabilno.

Da bismo živeli u Maskovoj vrsti simulacije, morao bi da postoji simulator koji pripada nekoj potpuno drugačijoj pojavnoj sferi, sačinjen od nečega potpuno drugačijeg od bilo čega s čim smo se sreli u našem svetu, i potpuno odvojen od naše fizičke realnosti. Ipak, za sada imamo dokaz o postojanju samo jednog nivoa stvarnosti. Svet u kojem živimo sačinjen je od objekata.

Na kraju krajeva, to potvrđuje sama nauka, čije jednačine opisuju protok i interakciju jedne vrste stvari - materije i energije, u skladu sa teorijom relativnosti i kvantnom mehanikom. Nijedna dodatna stvar ili anomalija nikada se nije pojavila u tom naučnom opisu realnosti.

Verujući da postaje sve teže razlikovati igre od stvarnosti, Mask polazi od ideje da igre jesu potpuno odvojene od stvarnosti. Da je to zaista slučaj, ne bi sadržale nikakva fizička svojstva. Ipak, to nije istina; današnje simulacije nisu samo mentalni svetovi. Svaka VR kaciga sadrži mali LCD ekran koji prikazuje fizičke boje. U pitanju su vizualni prikazi koji se smenjuju. Tu su i slušalice koje emituju zvuk, i tako dalje. Virtuelna realnost sastoji se, dakle, od (sićušnih) fizičkih stvari i fizičkih fenomena. Mi ove stvari percipiramo kao nematerijalan svet, a zapravo je reč o fizičkom svetu.

U budućnosti će možda biti korišćeni i hemijski stimulusi kako bi se što bolje dočarala imaginarna jabuka - njen miris i ukus, ali time se opet vraćamo na stvaran svet, nečemu od čega se ta jabuka zaista sastoji. Da bi se virtuelni svet razlikovao od stvarnosti, morao bi da bude sačinjen od nečega što naš fizički svet ne sadrži.

Ključ, naravno, leži u samoj prirodi našeg uma. Igre je sve teže razlikovati od realnosti samo zato što mi to dozvoljavamo. Modeli, misli i simulacije često se smatraju nematerijalnim stvarima, pa čak i stvarima iznad naše realnosti; kao da smo i dalje zarobljenici kartezijanske podeljenosti između fizičkog sveta (osnovne realnosti) i mentalnog/nematerijalnog sveta (simulacije).


(Foto: Thinkstock)


Ljudski mozak nije kompjuter


Maskova izjava dobrim je delom poduprta uticajnom studijom Nika Bostroma iz 2003. godine, pod nazivom "Are we living in a computer simulation?".

Bostrom sumira svoje mišljenje sledećim rečima: "U filozofiji uma često se iznosi pretpostavka o nezavisnosti supstrata... Ukoliko mu se obezbedi odgovarajuća vrsta računarskih struktura i procesa, sistem se može dovesti u vezu sa svesnim iskustvima. Svojstva svesti nisu vezana isključivo za biološke neuronske veze, zasnovane na atomima ugljenika; kompjuterski procesori zasnovani na silicijumu mogu da postignu istu stvar.

Ipak, još nema dokaza za to da kompjuterski procesi mogu da stvore svesno iskustvo.

Koristeći savremeni filozofski žargon, Bostrom ponavlja platonsko-kartezijanski pojam nivoa realnosti koja postoji nezavisno od fizičkog sveta, što je preformulacija Putnamoce teze o višestrukoj realizovanosti.

Bostrom kaže: "Prvo formulišemo pretpostavku koju uvodimo iz filozofije uma, kako bismo dobili argument." Drugim rečima, hipoteza simuliranog svemira zahteva usvajanje računarskog stanovništa. U pitanju je pretpostavka na polju filozofije, kognitivnih nauka i veštačke inteligencije da je proces obrade informacija dovoljan za razvoj svesne misli. Bostrom nastavlja: "Pretpostavimo da su ti simulirani ljudi svesni..." U pitanju je široko rasprostranjeno mišljenje zvano kompjuterizam - uverenje da je svest izomorfna sa računarskim procesima, ili da računarski procesi proizvode svest. U pitanju je čisto uverenje, jer ne postoji emprijski dokaz da obrada informacija, kakva god bila, vodi ka svesnom iskustvu.

Bostrom smatra da svest potiče iz procesa obrade informacija. Ipak, mnogi naučnici vrlo su skeptični po pitanju pravljenja analogija između mozga i kompjutera, uključujući Roberta Epštajna koji se u tekstu "The Empty Brain" na portalu Aeon detaljno bavi ovim pitanjem (prevod teksta možete pročitati ovde).

Mi još ne znamo da li je mozak kompjuter, niti da li svest pripada nekoj realnosti koja je drugačija od naše fizičke realnosti; Bostromova teza stoga se zasniva na nedokazanim pretpostavkama, a u krajnjem slučaju nas opet vraća na kartezijanski dualizam. Zašto bismo prihvatili zdravo za gotovo tezu koja je toliko problematična?


(Foto: Thinkstock)

Umu je potreban svet

Konačno, postoji još jedan argument protiv tvrdnje da živimo u jednoj masivnoj simulaciji svega. Pretpostavimo da živimo u simulaciji koja je sačinjena od nečega što ne pripada Maskovoj "osnovnoj realnosti". Da je zaista tako, naš simulirani svet bi bio jedini svet kojem imamo pristup. Ta simulacija bi, dakle, imala svojstva onoga što je sada za nas naš fizički svet, bila bi identična sa njim. Svet koji bi se nalazio van te simulacije, onaj u kojem se ona proizvodi, bio bi nam potpuno nerazumljiv, van našeg domašaja i, sa neizbežnim konceptualnim obrtom - potpuno nematerijalan za nas.

Da sumiramo...

Tvrdnja Ilona Maska, koja se zasniva na:


a) nekada smo imali Pong, sada imamo Doom,

samim tim

b) postoji velika mogućnost da ćemo u budućnosti živeti u simulaciji stvarnog sveta (što je možda već sada slučaj)

nije uverljiva jer ništa ne povezuje
b) sa a).

U pitanju su dve potpuno različite stvari, konceptualno i empirijski. Živimo u stvarnom svetu, sačinjenom od stvarnih predmeta, a sadašnje simulacije se sastoje od te iste stvari.

Maskov argument ne pokazuje da smo danas išta bliži stvaranju alternativne stvarnosti nego što smo bili ranije. Umesto toga, pokazuje da smo sve bolji u oblikovanju fizičkog sveta. Video-igre postaju neka vrsta superbrzog kameleona koji munjevito reprodukuje oblike i boje. Ali, u pitanju nije nematerijalni fragment nečije mašte. Reč je o deliću materije s bojom, masom, i elektronskim kolom koje interreaguje sa našim mozgom.

Postojanje uma van fizičkog sveta za sada je samo mit. Isto važi i za simulaciju. Nikada do sada nismo se susreli sa umom koji funkcioniše bez tela. S druge strane, sa telima se srećemo stalno."



Oznake: tekst preuzet sa b92

10.02.2018. u 12:34 | 5 Komentara | Print | # | ^

kamen

ako zaista naginješ da naslutiš
o čemu kazujem
otvoriću vrata na plafonu
pokazaću ti kamen u šaci
taj krakati grumen stene
koji nije zvezda
koji nije kristalno žut
niti zvuči poput zvečke
jezičak je praćki
i žulj u pričljivoj cipeli
naposletku tek prah

čuj, ja sam već hodao ovamo
i tamo, iza besnog uha
pratio mokre ulice
i ko čičak se lepio u čvor
ogoljenih raskrsnica
dok su prozori svetleli
poput horde svitaca
a zidine bivale okupane
staklenim suzama

najviše možda mrzim
kad ne znam prave reči
o onome što rodi kroz sutone
što bdi nad svetom uspavanih
utrnulih, izgubljenih
oh, ja zapravo ništa ne znam
pa ni da bacim kaput u reku
da skinem kožu, zapalim vatru
niti senku da izložim svetlu

imam samo taj kamen u ruci
i ne znam šta bih sa njim

10.02.2018. u 00:05 | 5 Komentara | Print | # | ^

Kutije

znam

tvoja znatiželja je obimna
knjižurine nisu oblaci uma
tek bezumne sluge
po drumovima po kojim
tvrdoglavo
pridržavaju vrata zarad promaje

ko dečak
podbočen na levi lakat
učiš atmosferu i građu Zemlje
dok starica
nagih mlohavih grudi
duva kondom i objašnjava fimozu
s belom ušatom kalom u ruci

pokazuje
desnom rukom obale, zečeve
i robote

na svaki zaklop kapaka
nade bivaju rasterane
poput vatrenih demona
u svetlucavi bezdan

suze naviru ko ovce
na jutarnju ispašu

pitaš se
kuda idu ljudi

i ko ih čeka
na raskrsnicama

imaju li ti prsti nastavke
zavrtnje i navrtke
koji oblikuju krugove

ili ljudi
tek odlaze
u drvene kutije

iznevereni
slomljeni
bez reči

09.02.2018. u 01:13 | 4 Komentara | Print | # | ^

Rubin

08.02.2018. u 11:06 | 4 Komentara | Print | # | ^

XO

Čitam poeme Dobriše Cesarića. Nekad tako kad ustanem baš taj dan mi se čita neko kao što mi se baš taj dan sluša nešto, pa poeme su pesme koje sadrže melodiju, skup reči koje govore o nečemu, nekome.
Kad je reč o EU pomislio bi čovek da gajim iluzije da će se ikad dogoditi članstvo, ne, ja nemam iluzija na to pitanje i u najboljoj opciji i u drugim zemljama ju je neko i dočekao kao starac a tragedija od čoveka do čoveka i tek u tom trenutku valjda čovek shvati koliko mu je bolje i gde bi bežao kad može da beži, mislim da je to predodređeno rođenjem i da se po ljudima oduvek znalo kako će i gde će, ja se samo pitam kad će pristići neki ultimatum vezan za ekologiju, životinje, ono što mi je vidiljivo i što donekle i s mojom voljom i mimo nje dotiče i mene. Doduše, u milionskim gradovima nikad se ne može očekivati podjednaka ekološka svest budući da nije ni Njujork ništa čistiji iako jeste veći ali sigurno bi visoke novčane kazne učinile svoje ili eventualno zatvor.

javascript: void(0);" onclick="this.target = ''; alert('Autor je zabranio komentiranje ovog posta.'); u 12:59 | 0 Komentara | Print | # | ^

Vesnik

Okićene smrče šišarkama kao i raskićeni borovi: zeleni i goli svedoče o stopama, vremenu, danima koji neopozivo prolaze. Šutiram šišarke, i tek po neka je na nekoj od grana, i svaka svojim izgledom podseća na jestivi ananas.
Ispod jednog drveta, u podnožju bašte, među travom zapažam listove cveta narcisa i pokušavam da se prisetim kad im je cvat i da li sam permutovao izgled jer nema nijedan cvet, nikakvu krunu žute ili bele boje. Kasnije vidim na internetu da se već neko stručan bavio tim pitanjem i da ima 10 razloga zašto potencijalno ne cvetaju. Sigurno je do doba, koji su ipak pretežno sunčani izuzev jutarnje rose i mraza, ali i lukovica je podalje posađena, među stopalima bašte i sigurno ne dobija dovoljno sunčeve svetlosti od drveta.
Zadovoljan sam što umem da prepoznam. To je valjda već stvar detinjstva.
Dolazim kući i čujem komšinicu kako šušti i cvili ispod prozora dok prebira po travi u položaju kao da kupi u metalnu kofu opale šljive. Priupitah je šta traži? Nakon par milisekundi zabrinuto odgovara: „Palo mi je mače kroz terasu.“




06.02.2018. u 12:35 | 13 Komentara | Print | # | ^

Prepuštanje

noć je, tek huk vetra
opominje krik svesti
čitam poeziju koju ne razumem
od autora koje ne poznajem
zagnjuren u vlastite valove tišine
zamišljen u neznanim svetovima
osećam njihove tople dlanove,
labave misli poput strujnih kablova
po nebu

divim se senkama, zvuku, odabirom
krvavih pločica u književnosti

nije neophodno uvek imati odnos
kao da gledamo kroz mikroskop,
distancirano, matematički
kakve veze racionalnost ima
s tačkama sveta, odrazima po rekama,
nebom, poznatim šetnjama.
uostalom, i čemu razlaganje ovog sveta
na sve nepoznate jednačine, brojeve, odgovore?
šta li je za astronauta Njutnova jabuka, kosmos -
pun svetlucavih kamenčića, tmine......
nije mu sigurno ono sa zemlje
kad je licem u lice s večnim.

umeće je u prepuštanju nečemu
većem i dopuštanju da bude takvo
nagnuto poput Besne Kobile

poema je živopisna sličica
animacija, ozbiljna rukotvorina
i samo je data šansa
da se zalepimo za nju
poput kraste na kožu;
da je osetimo u potpunosti,
svaku neravninu, miris,
bol

čikanje

ili da nam poezija strgne
neki deo kože
i da raskrvarimo
ranjeni (rečju)
pred svetom

zašto da ne
mi sve to umemo
ako verujemo

05.02.2018. u 22:07 | 11 Komentara | Print | # | ^

Parobrod

Da li će se uskoro pojaviti roboti koji peglaju odeću (i roboti koji peru na ruke); uzmimo na primer moju malenkost. Odeću koju volim, namenjenu za napolje, ne perem u mašini nego na ruke, a ako je perem na ruke onda je perem sam budući da to spada u hir pored „žive“ veš mašine. Kad se odeća osuši onda je bitno malo preći peglom jer je bila ceđena u obliku pletenice; stvari koje mi nisu bitne dobro opeglam, one do kojih mi je stalo budu uvek polovično ispeglane. Primeti se trag straha, suviše obzirnosti što se prenese peglinom toplom pločom, a ispod ostaju planinski obrisi ili eventualno pustinjskih brežuljaka koji odišu na toplotu, i vlažnost. Pegla kao da ima skriveni podrum napunjen destilovanom vodom, i poput parobroda pliva po plavoj košulji na kocke.
Otuda i jesu potrebni robot peglači, koji će oprati, ispeglati, složiti, isto tako i mi ćemo biti manje pogužvani.

05.02.2018. u 12:55 | 2 Komentara | Print | # | ^

Plavo

Na zemlji talasa krezava trava. Sugrađani nedeljom spavaju koji sat duže, pa je milina izaći napolje sa psom. Pas je ženka i ima povodac u skladu sa svojim polom što je mnogo neobično posmatračima. Roza povodac je na granici tolerantnog, ali to ne predstavlja problem za one proćudnije koji na ozbiljniji način doživljavaju uvažavanje tuđih života. U prošlosti bez dodira modnih kuća i novaca, roza boja je uvažavana i posmatrana kao muška boja, odraz svetlije nijanse vatrene crvene, dok se plava tumačila kao ženska, nežna plava, nehajna i nedodirljiva poput sklupčanog šumskog zumbula. Tad se pojavljuje raskošna kraljevska plava.

Dok šetam psa primetim i jednog nestrpljivog muškarca u sivoj trenerci kako drži ruku na kuku poput drške čajnog bokala, drugom rukom prinosi ustima cigaretu i iznad leluja dim, a njegov naizgled opasan pas koji liči na nekog rotvajlera ili buldoga ala nabudženi besni džip iskošenih očiju po seoskim uličicama- trčkara oko njega i ja uvek pomislim da bi i on mogao da mu stavi povodac ili bar da se udalji od parkinga i šljunka ali kao što voda ispira šljunak na obalama tako se čisti i savest, i on je svoju dužnost obavio, pas je bio napolju, onjušio je koju gumu, popiškio se na nečiji automobil, kompromisi su kao entuzijazam vremenom postaju navike.
Šetamo livadom između zgrada, livada je bez cvetnih ukrasa i stambenih jedinica; tek trava i mraz, i sivilo i travu reže jedino izlakirana roza povlaka u vidu dugačkog užeta (2m). I sve biva srebrno, srebrno, čisto poput suza isklesanih statua.

04.02.2018. u 15:53 | 7 Komentara | Print | # | ^

Jebiga

Čitao sam knjigu dok se nije smračilo. Dan se gasi poput sveće i sunce je odavno skliznulo poput voska niz srebrni svećnjak, nebo ogoljeno i bledunjavo, a nije ni blizu noć. Kiša lagano cupka svojim potpeticama i mokre ptice oživljavaju pokisle prozore. Plamičak svetluca kroz izmaglicu, popodnevnu svetlost, i jutarnja misao je troma i dugačka. Dan ispunjen sivilom, neurednim granjem koje komunicira krilima vetra.

Zanimljiv je pogled na šesnaesti vek premda autor nije svedok tek onaj koji ume da zatvori oči. Vrlo primamljiva pomisao je da su i tad presretali pisma, čitali devičanke fantazije i ispovesti, zatim ih pečatili pomoću krivotvorenog pečata, i tako vekovima rađen jedan te isti zločin iz niskih strasti; nekad iz neisugurnosti, često iz slabosti. Najlepša književnost su bila pisma jer poslato pismo i spada u književnost. Da, iako pomalo neobično, verovatno je čak i kroz istoriju čovek bio mekana, povodljiva duša i daleko od tvrde, zatucane, suviše karakterne bez obzira što nije živeo ispod sijalice ili imao pristup internetu.

Kupio sam knjigu „Čovek po imenu Uve“. Dobro, nisam je baš kupio u bukvalnom smislu nego sam drugaru isprao mozak o knjizi a prethodno mi je mozak isprala Jelena o toj knjizi ali ona se odselila u Novi Sad, pa mi je knjiga izmakla prelistavanju. Javlja se juče drugar saopštavajući kroz priču da je kupio knjigu „Čovek po imenu Uve“ i da mu je majka, kazao je to malo s nevericom i podsmehom, isplakala krokodilske suze tokom čitanja i od lica tako stvorila ucvalu močvaru.
- Stvarno? 'Ajde kad pročitaš da mi pozajmiš. Na kojoj si stranici?
- Na drugoj sam strani, nemam koncentraciju.

Oznake: najslabija karika

03.02.2018. u 12:14 | 8 Komentara | Print | # | ^

Petak



... s obzirom na to da je besmrtan jedino glas koji čovek uživa.

02.02.2018. u 21:57 | 7 Komentara | Print | # | ^

Malko

- Idem da kupim kilogram narandži.
- Bolje kupi kilogram i po jabuke.
- Ima jabuka... idi vidi, sigurno tri - četiri.
- Meni i dalje izgleda malo.

02.02.2018. u 11:09 | 9 Komentara | Print | # | ^

Šareniš

Ovaj crtež koji sam crtao da bih zabavio najmlađe završio je iscepan i izbušen drvenom olovkom, sva sreća pa ga uslikah za hvalu. Iza zgrade dok šetam psa prolazim kraj dvorišta u kojem drže pauna. Gruba reč bi bila zoološki vrt ali imaju par egzotičnih životinja za ljubimce. Često izjutra nas budi paunovo piskavo oglašavanje umesto nakostrešenih bakarnih petlova.... Ne znate kako paun kukuriče? Khm. Kad nekad prolazimo oni pojačano krenu da piskaju visokom frenkvecijom kao da je u toku neko narodno kolo i mi ubrzamo korak, ne gledamo iza ramena.... kao da je iza nas pit bul terijer.

01.02.2018. u 14:36 | 11 Komentara | Print | # | ^

201802 (27)
201801 (35)
201712 (22)

< veljača, 2018  
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28        

Opis bloga

pravim nešto lepo

Kupa


anonimac1402@gmail.com

Trougao

mindwalk image anonimac

Kocka

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se