Brigitte Niedermair, Dust (VIII), 2007
devojčica pravi zvezdu
da, i slon dubi na glavi
kraj šarene lopte
na naduvavanje
dok pljušti aplauz
i cveće koje smrdi
na mrtve
poklanja se
u jeftinim grobarskim
celofanima na tufne
ko duhovima i bolesnima
i lopta kraj slona izdahne
u mladež
ili u ruralnu zapetu
međ' bež zidinama
(i tako ta kuka ostane
lebdeći poput ptice)
oblak
ko sedefasti broš
zakačen
među granjem
i debele staklene
naočale
protiv upekle zvezde
hlade vid
i moje reči ništa ne znače
ni tebi
ni ovima iznad
jer ledeno lažem
i cvilim glasom bogova
o visokim rečima, svećama
brijući ud, slušajući Mocarta,
ostavljajući sluzav srebrnasti trag
po knjigama
crvene trešnje
boja nakarmenisanih usana
možda Karmen
ili Gale, ili lutke
sjaje u mraku
s odećom
na žute bubamare
i po prstima su
olizani dragulji
ruke drvene
sloboda su otvoreni prozori
i glasovi okupanih kaldrma
kad sve možeš a ne moraš ništa
ali daltonisti ionako ništa ne vide
i svaka bašta im je tek još
jedna mrlja u vidiku
nešto što krije ono
nakon svega toga
