ako zaista naginješ da naslutiš
o čemu kazujem
otvoriću vrata na plafonu
pokazaću ti kamen u šaci
taj krakati grumen stene
koji nije zvezda
koji nije kristalno žut
niti zvuči poput zvečke
jezičak je praćki
i žulj u pričljivoj cipeli
naposletku tek prah

čuj, ja sam već hodao ovamo
i tamo, iza besnog uha
pratio mokre ulice
i ko čičak se lepio u čvor
ogoljenih raskrsnica
dok su prozori svetleli
poput horde svitaca
a zidine bivale okupane
staklenim suzama

najviše možda mrzim
kad ne znam prave reči
o onome što rodi kroz sutone
što bdi nad svetom uspavanih
utrnulih, izgubljenih
oh, ja zapravo ništa ne znam
pa ni da bacim kaput u reku
da skinem kožu, zapalim vatru
niti senku da izložim svetlu

imam samo taj kamen u ruci
i ne znam šta bih sa njim