Okićene smrče šišarkama kao i raskićeni borovi: zeleni i goli svedoče o stopama, vremenu, danima koji neopozivo prolaze. Šutiram šišarke, i tek po neka je na nekoj od grana, i svaka svojim izgledom podseća na jestivi ananas.
Ispod jednog drveta, u podnožju bašte, među travom zapažam listove cveta narcisa i pokušavam da se prisetim kad im je cvat i da li sam permutovao izgled jer nema nijedan cvet, nikakvu krunu žute ili bele boje. Kasnije vidim na internetu da se već neko stručan bavio tim pitanjem i da ima 10 razloga zašto potencijalno ne cvetaju. Sigurno je do doba, koji su ipak pretežno sunčani izuzev jutarnje rose i mraza, ali i lukovica je podalje posađena, među stopalima bašte i sigurno ne dobija dovoljno sunčeve svetlosti od drveta.
Zadovoljan sam što umem da prepoznam. To je valjda već stvar detinjstva.
Dolazim kući i čujem komšinicu kako šušti i cvili ispod prozora dok prebira po travi u položaju kao da kupi u metalnu kofu opale šljive. Priupitah je šta traži? Nakon par milisekundi zabrinuto odgovara: „Palo mi je mače kroz terasu.“