an image

Buket klikera

Najavili juče sneg što bi značilo da je padala susnežica i danas obilne padavine kiše. Sneg bio preko noći poput zvezdanog tkanja, danas ga već nema. Kroz prozor sve deluje blatnjavo, svuda su bare a drveća ogoljena. Od uličnih svetiljki svetluca lim automobila. Od ranog jutra proganja neukrotiva žeđ i tu magičnu vodu koju pijemo, a bez koje ne možemo da preživimo, prema mojim saznanjima a naučnici su otkrili to je uostalom pišaćka dinosaurusa, mi sami sebe čistimo. Čistimo od masnoća i otrova, snova, samo umesto mutnih boja obično to bude braon, žućkasto, belo ili crveno, tek onda providno.
Jesenje.

Svet se ne može oprati. Još jedan dokaz da je Semjuel Beket u pravu, kad neko negde zaplače neko drugi se nasmeje, i da svi oni apsurdi bivaju povezani u nekakav buket klikera koji nakon nekog vremena skliznu u svoju rupu. Valjda kad živiš dvočasovni Titanik ništa ti nije dovoljno dramatično niti protkano strahom, tek prisustvo misli kako bi strašno moglo biti.

20.01.2018. u 05:30 | 0 Komentara | Print | # | ^

Dečak zlatnih prstiju

Mika Antić umro je u bašti svoje kući u ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu baš dana kada je primio Avnojevsku nagradu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika.
Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao. Tada je nastao ciklus predivnih slika suncokreta "boje sunca" koju je Mika dobio mešajući oker sa zlatnim prahom. Mikin slikarski moto bio je slikati dahom, a ne bojom, prolaziti kroz platno kao što se prolazi kroz svetlost, slikati beskraj u prostoru, slikati da bi bio čovek, ne da bi bio slikar. Sa strašću je tušem crtao aktove, portrete. Umazan slikarskim bojama do vrata stvarao je akvarele, retko ulja. Opčinjen svetlošću često je slikao suncokrete.

Mika je umro sa rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom. "Hteo ja još, pa stao." Tako je napisao na toj nedovršenoj slici.
Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio. Dve starije žene su se prekrstile. Pomislile su da se pesnik beatifikuje. A on je otišao na onaj svet sa zlatnim rukama da se tamo rukuje sa svojom braćom po peru, Đurom Jakšićem, Jesenjinom, sa njegovim Majakovskim...
I tako je Mika Antić umro sa zlatom na rukama!
Miroslav Antić umro je u junu 1986. godine posle duže bolesti. Poslednju želju napisao je na ceduljici uoči smrti: "Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu".



19.01.2018. u 17:02 | 11 Komentara | Print | # | ^

Jagnjad

dani sve kraći
koža sva šira
ko leptirova krila
oko kostura
cvile zvona
tik do ponoći
godine prolaze
sve pažljivije
otvaraš vrata
s pitanjem:
Ko je?

18.01.2018. u 21:11 | 9 Komentara | Print | # | ^

Ozaren

Opis bloga je kao kad smo bili deca pa često dosađivali majci u kuhinji šta to pravi, a pošto nije vična sa kolačima često neznajući šta pravi budući da delimično izmišlja kako bi sakrila nedostatke, odgovorila bi: Pravim nešto lepo! Sličan primer je i sa dečakom koji je tokom jednog leta pravio zamak od peska svojim šupljim geometrijskim plastičnim telima, bez obzira što je ulagao sav svoj trud, njegov zamak je bio jedan od najružnijih, prepun rupa, okrnjenosti, rasipa. I taj zamak jeste možda najružniji na svetu ali pošto je plaža bila betonska pravo je čudo bilo napraviti bilo šta od peska. Kasnije je nagazio na morskog ježa, pa je išao kod lekara da mu izvlače iz stopala bodlje. Taj opis je ujedno igra reči, i ono što umetnost doista predstavlja: zanešenost i igru, neretko koncizno ali obično ispunjeno verom da će biti lepo, dobro.


17.01.2018. u 15:44 | 12 Komentara | Print | # | ^

Snežana

Iz autobusa mi prigradsko naselje Borča deluje kao mesto na kom retko ko može da bude potpuno srećan; prazno je i sivo, čak i automobili po tamno sivim drumovima izgledaju tromo i bolno poput spuštanja kamena iz bubrega.

Po mokrom betonu klizi crveno biciklo i svetlo trepteri kroz zimsko kasno popodne, a onda čovek poput klizača graciozno podiže nogu i zamahne je u obliku glasa S i spusti biciklo niz kanal, koračajući ka kući gurajući biciklo u drečavom zelenom prsluku. Biciklo deluje poput dva velika točka koje je spojio pauk tankim nitima. Zamišljam kako bi malo veći stranac od mene posmatrao taj beznadežan osećaj ničega. Ne bi mu se dopalo kao što se ni meni ne dopada.

Hladno je čak i sa distance. Susnežica lagano cvili po limu. Kasnije mi govore kako je objekat koji tražim lako pronaći i da se isti vidi čak i na najdaljoj tački autoputa. U toj radnji nema velikih razlika spram one kad slepac prvi put uči da hoda kroz tminu.

Izlazim na tačnoj stanici i otvaram kišobran. Sedam kraj velikog, izvana blatnjavog, iznutra prašnjavog izloga, ukrašenog knjigama i u prolazu između prozora i stolova čitam knjigu. Nogavice su mokre. Dunav šušti kao i kapi kiše koje se sapliću o predmete. U tom trenutku žena obučena u pastelne boje laganim pokretima zatvara beli plastični prozor.

U knjizi se spominje erekcija, sneg i Grenland. Zvuči kao erotska priča kad mali Eskim prisloni bradu na njene bele dojke i ona oseti njegovu erekciju kraj nogu, oboje umotani u krzno, ali umetnost je u prikazu kompleksnosti pukog prolaznog života. Jer Eskimi imaju mnogo reči za sneg i nijednu za rat, kod njih je doživljavaj vremena drugačiji, sneg valjda odlaže kvarljivost i oni uistinu umiru vrlo mladi.

16.01.2018. u 16:53 | 14 Komentara | Print | # | ^

Loving Vincent

15.01.2018. u 17:28 | 21 Komentara | Print | # | ^

Tanjir

Kraj srebrne sudopere
prosuo se mlečni put
kroz prozor.

Šaka puna zvezda
bdi na ivičnjaku crne rupe
svedoci badem i lešnik.

Hladna voda teče
šumori u svoja zmijska skrovišta.

Kližu noge po odsjaju
kao prsti po ledu.

Na tribini žica, sunđer
i balončići.

14.01.2018. u 19:41 | 15 Komentara | Print | # | ^

Maestro

Vajarstvo je istinski prikaz onoga kako jedan umetnik manipuliše svojim mislima, osećanjima i telom; ono što on ume da zamisli ima oblik, viziju i svrhu. Dodir koji glanca, daje ništavnim predelima oči, dušu. U to spada i samo prisustvo talenta budući da je to preduslov da bi se moglo ostvariti - isto je i sa pisanjem, pesnicima i romanopiscima. Alesandro Bariko je recimo vajar. On isto secka rečima, zarezima, tačkama i svoje misli pretvara u svilu, gar, vodenicu. Časno i pošteno poput svih drugih zanatlija. Od nečeg urušenog kroji prostranstvo i lepotu. I dok svet leluja u obliku parobroda Virdžinijan, Novečento biva zadovoljan svojim povlačenjem...u odnosu na svet i svet u odnosu na njega čak i neznajući da nešto veliko gubi.

13.01.2018. u 13:19 | 16 Komentara | Print | # | ^

Kivi

Skratio je bradu. Dobro, nije skratio bradu ali zvuči kao stvar mogućnosti, kao da je drvoseča koji čisti šumu i turpija drvo. Ne treba da čudi, gospođa Dalovej je na sličan način došla na ideju da kupi sebi cveće.
Kresnuo je šibicu i iskra spusti svetlucave tavanske stepenice tame ka dlanu. Mali plamičak osvetljavao je prostoriju koja beše obložena crvenom toplom ciglom i slikama.
Suviše mašte, pomisli, Kivi je duboko skriven iza kulise, sklupčan pod svojom senkom poput nalegnute kokoške na jaja. Fiktivni likovi nisu čak ni on nego uistinu izmišljeni, nestvarni, možda tek nose koji delić njega u očima. Teško je to objasniti, tu hladnu distanciranost, i bolno.
Neizvestan je vidik zbog gustine tame ali Kivi je imao vere u svoju misao, reč, i krenuo je lagano ka napred dok mu je srce kucalo brže no u kolibrija. Ali Kivi ne može da leti, i to beše otužno na tren kako jedna neprimetnost baca na kolena i primorava na puzanje ali bolje i to, mislio je on za sebe, nego da ga strah potpuno parališe.

12.01.2018. u 18:43 | 10 Komentara | Print | # | ^

Bela tempera

rana jutra provučena kroz vrtlog zvezda
tmina je iznedrila krovove boje krvi
mašina za meso melje i dan i kupolu
zvezde žuljaju oči poput oblaka prašine
vidici su iskopani rudnici presušenog zlata

11.01.2018. u 16:41 | 10 Komentara | Print | # | ^

Meduze

Huknula je košava i kese sedefaste boje skoro bezbojne poput staklenog zvona krenuše da se podižu i spuštaju po poljani uronjenoj u zimsko plavo predvečerje; lelujaju bez srca i mozga tek otvorenih tračica po sve gušćem mraku. Zateknem sebe kako izgovaram: „Volim pre snivanja da odsluškujem glas kiše, jedino ne volim ljudske glasove.“

10.01.2018. u 16:09 | 9 Komentara | Print | # | ^

Howling

Mi kao i sve druge porodice imamo jednog psihologa. Ona kad je srela mog oca jednog leta zalepila je ogromnu facijalnu grimasu i tražila broj telefona na koji se nikad nije javila. Ispočetka mi beše neprijatno ali do tog trenutka se verovatno dolazi obostranim osmehivanjem, pa odlučih da su podjednako šuplji.

Jedna drugarica je mišljenja za jednu kompleksnu poznanicu koja je dobila sveže zvanje psihologa: „Boli je uvo, ona je sad pobedila svet!“ I doista možda jeste; obrisala je Tviter, Instagram (uglavnom forsiranje onog što je smatrala lepim), odbacila je ogledanje u drugima i živi to ... nešto, zvano život. U drugu ruku, dečje ne verujem u to i ne veličam tu profesiju više od osnovnog pravila u magiji da je zabranjeno korišćenje isključivo za vlastito dobro i od onog zahvalnog osećaja kad veterinar pomogne slomljenoj ptici da zaceli krila. Ako se to znanje koristi kao oružije protiv sveta, u kom smo samim rođenjem pobeđeni, onda bi trebalo dobro vršiti procenu ko bi mogao imati jednu takvu moć u rukama. Ne želim da osporim da diplomirani psiholozi imaju veštine i predznanja vezana za klupko života, oni umeju te gorke krajeve da spoje u jedan oblik ljubičaste mašne i da stvore poklon, ali time ne znači da je bol ovog sveta rukom odnešen i da je sve bistro, predvidljivo, na kraju krajeva, oni su ljudi koji svojim znanjem nisu mogli pobediti svet, i dalje osluškuju i opipavaju životni puls.

Rođaka trenutno živi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Druga rođaka koja radi kod nje žali se dok pije kafu s jednim imenom položenim u instrumental i kako non - stop aurliču njoj neznane ogromne količine kiše po prozorima i kabanicama.
Lepota je kad urlik pređe u jadikovanje, pa ni u šta. Ja kažem: Pošalji fotografije kad stigneš.
Volim da gledam fotografije, verovatno nikad neću obići sva mesta koja poželim da vidim. Naročito zemlje koje su zelene. Volim zeleno, plavo, ne volim blato i močvare. Nakon tri sekunde prstižu: Jedan okean, jedna mračna ulica sa tamnom vitkom tvrđavom, njihove tri zajedničke fotografije i pet fotki kako izgleda pokisla odeća položena na tepison.
Prepoznajem ime.
Nakon par trenutaka odgovaram: Lepe su vam fotke.

09.01.2018. u 18:04 | 13 Komentara | Print | # | ^

Noć

Svetlucavi pokrivač u metrima i metrima noći tek biva srednji porub pomračene indigo suknje, uzmi tu zvezdanu salvetu, presavij je na svetlosti u oblik kupe ili doma, i obriši masna usta i prste.

08.01.2018. u 18:15 | 14 Komentara | Print | # | ^

Glineni golub

Na vratima tupim udarcima lupa Lj. Lepa kao i uvek. Na sebi ima pepeljast šal protkan srebrnim koncem, a ispod kape je iscrtana perfektnim povlačenjem ružičastog ruža i svetle olovke od strane mirne i precizne ruke. Lice joj je svetlo, a linije naglašene. Njena duša ne odiše tim spokojom, štaviše, u svemu vidi nešto podmuklo i grozno, crno.
Zabrinut sam zbog psa i mislim da je moja dužnost da budem kraj njega kao što je i on kraj mene dok sam ja bolestan, nema veze što se često u tom krevetu osetim kao da imam kraj nogu jednu zatvoreničku kuglu privezanu za nogu, jedino ja znam kako se tad osećam i šta zamislim kad znam da to prevazilazi stvar izbora budući da taj izbor biva nečiji antibol. Prinosim mu šoljice vode, i hranim iz dna dla poput slona.

Nekoliko minuta nakon toga izgovara: Lisa je to imala, to je pokrenulo tumore i uginila je nakon tri dana. Ne shvatam taj poriv, tu notu hladnokrvnosti niti šta se tim crnjakom poručuje. Nadovezuje se, gotovo usplahirano: Fakultet je, uz još par drugih, ubacio moju fotografiju na poklopac profila. Užasno sam iznenađena. Da, naravno, pozitivno.

I lepa je ta fotografija iz parkića na kojoj je zabeležen trenutak majčinstva . Za moja razmišljanja tom fotografijom se htelo poručiti da čak i udate žene mogu uporedno da završavaju visoku školu pod uslovom da upišu njihov fakultet ali ne osećam želju da rušim nečija ubeđenja budući da me se u suštini ni ne tiču.
Tek pomislim kako bi ovaj svet bio bolje mesto kad bismo i o nama samima mislili istom mišlju, emocijom, istog odstajanja, kao što hrabro i neosetljivo mislimo o drugima.

07.01.2018. u 18:39 | 19 Komentara | Print | # | ^

Hjubert Ojerbah

Težak je Ficdžerald. Ficdžerald ima ružnu naviku da gomila likove u knjigu, koji nama čitaocima ne znače; bledunjavi su i prazni. Ne mogu više da ispratim ko je ko, ali nešto se već da upamtiti ako uvidim prekid filma u glavi. Nije mi čak zanimljiva ni igra reči s njihovim prezimenima, sve je to konfuzno. Eto, čak ni Crna Gora i jadransko primorje kao pomen ne deluju lekovito nego poput ucvale močvare; trag sveće na mermeru. U jednom trenutku je i do pola stranice bilo ispunjeno fusnotama. Mnogo Ficdžeralde, mnogo je to, čak i za tebe.
Nadam se da je preostalih sto strana malo introvertnije ali šljašteće vreme navodi na to da je biti okružen ljudima sinonim ispunjenosti. Nik Karavej je kvalitetan lik ali mnoštvo ljudi mu brane da dođe do izražaja, on tek u nagoveštajima svetli poput Severnjače. Ali kad bih mogao nekome da bacim pet, to bi definitivno bio Nik Karavej. Njegove reči su uronjene u mudrost, misli koje nažalost prekidaju ljudi.

06.01.2018. u 17:22 | 3 Komentara | Print | # | ^

Lajka

U budućnosti mnogo toga će biti sličnog i različitog, čovek će imati krupne oči i spojene prste, biće moguća transplatacija glave i prenos misli na USB pa na robota ali bojim se da ni tad čovek neće razumeti nemušti jezik. Pročitah podatak da su veterinarske studije mnogo kompleksnije i obimnije od medicinskih. Mene i dalje zaboli kad živo biće ne ume da kaže da ga nešto muči i gde tačno, doduše, ni mi ljudi često to ne umemo nekad iz straha nekad iz ravnodušnosti ali to je stvar izbora. Pa, ipak, ti veterinari i dalje bivaju tihi heroji koji nemaju bog zna kakva uvažavanja iako imaju talenat za život i oštroumnost jer niko od nas uistinu ne zna ono što oni znaju; životinje i njihovi čarobnjaci. To se da primetiti u njihovim odgovorima kao da svakodnevno ne spasavaju živote, osećaju se nebitnima i retko koji će očekivati kilogram narandži i litru vinjaka kao znak prepoznavanja njegovog blaženstva. Ja sam majmun za nemušti jezik, razumem ga tek toliko poput majmuna; ne umem da prevedem u artikulisani glas, i znam da verovatno više neću imati ljubimce.

06.01.2018. u 02:47 | 1 Komentara | Print | # | ^

Dani

Nova godina zasigurno donosi smenu starog crkvenog kalendara okačenog o kuhinjski zid, koji je poput jesenjeg drveta ostao na jednom listu, prepun fotografija manastira obloženih kamenom i komadima belog mermera, drvenih zatvorenih prozora, raskošni i kameni objekti poput blaženih golubica smeštenih po krošnjama drveta, i taj ishabani kalendar koji tek služi kao slagalica za ofarbani zid čineči ga time ravnomerno obojenim, čeka novi kalendar koji će ga tradicionalno zameniti, a kad se to dogodi mi znamo da je u pitanju promena.

05.01.2018. u 03:15 | 1 Komentara | Print | # | ^

Čip

Informatičari su smislili novi čip i ovde u budućnosti, muškarac pokazuje rukom na zamišljeni oblak ispred sebe, mi danas doživljavamo knjige na licu mesta, na mnogo bliži, bogatiji način. Knjige čitamo na poslu što bi značilo ili dok merimo oblake ili podešavamo vreme. Papir je suviše dragocen i uzaludno je oslanjati se na ljudsku maštu. Uostalom, planeta Armus nije suviše dobila svojom bibliotekom. Sigurno je bilo suvoparno kako su ljudi ranije čitali knjige, kako su prstima tromo prelazili preko stranica poput nesprenog preskakanja prepona, i zamišljali ono što nije imalo ni lice ni oblik, nije bilo u tom tonu, zamišljali su kontraste koje su sami videli, voleli.
Lora nakon par sekundi stavlja naočale i u njenom tamnom umu pojavljuje se scena ispočetka uronjena u tminu, i kako mali čip lagano prelazi preko reči i radnji, mesto se gradi i oživljava. Sad mesec ima sedefastu boju a dva čoveka plastelinskog bazičnog oblika poprimaju kosu, boju očiju kao kad se pelcer primi.... i mala stimulacija počinje. Žena polako stavlja karmin, izgovara uobličene reči, jezero reflektuje nebo i zvezde... i u tren oka je već na desetoj stranici.
Najgore je prošla čipovana knjiga Virdžinije Vulf koja u jednom od svojih romana pola knjige premišlja da li da kupi jednu stvar, a tad.... ni u budućnosti volja nije beskrajna, svako voli slike koje brzo prolaze i pretvaraju se u film.

04.01.2018. u 02:16 | 9 Komentara | Print | # | ^

Tirkizno

Sinoćni san bejaše kako se ispod podnožja zgrada krije morska dolina. Tirkizna boja ima svoj tok poput sivih potočića koji su ušuškani između betonskih blokova i svaki blok je sličan onom prethodnom. Nadoilaze neprimetni talasi i odlaze. Plićak koji šušti, i šumori. Lokvanji plivaju i sitno žuto cveće vara vid. Zemlja je izmešana peskom. Divlji zečevi kotrljaju travama. Ukoliko se desi da primetim mladunca divljeg zeca u prirodi neću ga nikako uzimati i dirati rukama. Ako to uradim majka će ga odbaciti i uginuće od gladi. Majka oseća čoveka. Ljudska stopala gaze u taj plićak, ruke pomeraju rascvetano granje. Potoci prave svoj čvor. I sve miriše na zeleno, zeleno, zelenije.

03.01.2018. u 02:39 | 9 Komentara | Print | # | ^

Myth

Mnogo sam zainteresovan za najlepše želje budući da ceo dan odgovaram slikom na kojoj piše „Srećna Nova 2017. godina i praznici!“ Greške se svima događaju, i smotaniji od mene veštije igraju da su sposobniji, ali ono što bi trebalo da bude zajedničko je osećaj prisutnog stida nakon spoznaje da više nije u pitanju ta godina, ja ne osećam nikakvu vrstu sramote ionako je to sve presipanje iz šupljeg u prazno. Nisam se vraćao na to, pribojavam se dijaloga i početaka. I shvatih tad što više ukazuješ drugima na nešto zaboravljaš na sebe i na ono što bi trebao prvi da uradiš. Možda se zato držim grčevito za taj jedan delić sebe i nisam naučen biti rasterećeniji.
Najbitnije je to da sam tik pre ponoći zapalio papir na kom sam želju ispisao plavom hemijskom olovkom i zatim u taj pepeo sipao crveno vino, i sve to progutao.... i onda mi se u tom trenutku malo slošilo ali neću reći koliko kao ni kolika je dimenzija papira bila, a ponajmanje šta je bilo ispisano na njemu. Ali tu nije kraj priče, nakon par minuta, zatekoh sebe kako objašnjavam psu svoje planove.
Očajnici traže spas u svemu što nalikuje na mit.

02.01.2018. u 15:06 | 6 Komentara | Print | # | ^

Prvi prvi

Sveža anegdota. Izašao par da se prošeta i nekoliko minuta pre ponoći samo ih je čovek mogao videti kako se vraćaju kući ubrzanim korakom gotovo kao da ih nešto juri kroz podmuklu noć. U pitanju je bila novogodišnja praznična atmosfera. S. samouvereno dodaje: „Uhvatila ih je prpa.“ I kao da su odahnuli kad su ušli unutra i zatvorili za sobom vrata.




(Moja malenkost poznatija kao Njegovo veličanstvo naravno da je bilo pronicljivo pa otišlo da se tušira, sad ću da pustim seriju „Crno ogledalo“ i eto osećam se mnogo praznično i čisto, ogromnog restartovanog srca.)

01.01.2018. u 00:40 | 7 Komentara | Print | # | ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< siječanj, 2018  
P U S Č P S N
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31        

Opis bloga

pravim nešto lepo

Kupa


anonimac1402@gmail.com

Trougao

mindwalk image anonimac

Kocka

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se