Do samih kostiju. Zlato. Crno zlato.
Koža ispara poput skupljenih džempera i vunena vlakna ispadaju iz svojih tačaka u rascvetan obešen cvet. Kazuju humoristi i satiričari ako se džemper skupi, da ga damo psu, haha. Umesto toga koža potopljena u regenerator i zatim pažljivo prstima razvučena kao što se domaća pita od orasa i meda razvlači u bogate i koncizne pustinje, porubljenih krajeva poput kraljevskih odela.
Kod mamurluka je zanimljivo to što ništa nije smisleno sem hladnog tuša i jutarnje svetlosti ukrašene tetovažama senki od predmeta; jedino velika čaša limunade i gledanje u morske putopise kad žena narator govori o morskom životu riba i veruje u to. Hladne plave slike bivaju oblog i sve poprima obris jednog mlijeka, morske zemlje mirišu na srebrni beton i sol otuda takav prizvuk i glasovima. Alkohol nisam pio sigurno godinu i po premda često osetim inspiraciju onoga što usledi nakong pijanstva; to je led, to su jutra koja prodišu, nebesko okno ogromnog oblaka kog jaše vetar: mala tegla puna vate. Alkohol.
I sve to što ide sa tim.