Mika Antić umro je u bašti svoje kući u ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu baš dana kada je primio Avnojevsku nagradu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika.
Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao. Tada je nastao ciklus predivnih slika suncokreta "boje sunca" koju je Mika dobio mešajući oker sa zlatnim prahom. Mikin slikarski moto bio je slikati dahom, a ne bojom, prolaziti kroz platno kao što se prolazi kroz svetlost, slikati beskraj u prostoru, slikati da bi bio čovek, ne da bi bio slikar. Sa strašću je tušem crtao aktove, portrete. Umazan slikarskim bojama do vrata stvarao je akvarele, retko ulja. Opčinjen svetlošću često je slikao suncokrete.

Mika je umro sa rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom. "Hteo ja još, pa stao." Tako je napisao na toj nedovršenoj slici.
Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio. Dve starije žene su se prekrstile. Pomislile su da se pesnik beatifikuje. A on je otišao na onaj svet sa zlatnim rukama da se tamo rukuje sa svojom braćom po peru, Đurom Jakšićem, Jesenjinom, sa njegovim Majakovskim...
I tako je Mika Antić umro sa zlatom na rukama!
Miroslav Antić umro je u junu 1986. godine posle duže bolesti. Poslednju želju napisao je na ceduljici uoči smrti: "Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu".