Težak je Ficdžerald. Ficdžerald ima ružnu naviku da gomila likove u knjigu, koji nama čitaocima ne znače; bledunjavi su i prazni. Ne mogu više da ispratim ko je ko, ali nešto se već da upamtiti ako uvidim prekid filma u glavi. Nije mi čak zanimljiva ni igra reči s njihovim prezimenima, sve je to konfuzno. Eto, čak ni Crna Gora i jadransko primorje kao pomen ne deluju lekovito nego poput ucvale močvare; trag sveće na mermeru. U jednom trenutku je i do pola stranice bilo ispunjeno fusnotama. Mnogo Ficdžeralde, mnogo je to, čak i za tebe.
Nadam se da je preostalih sto strana malo introvertnije ali šljašteće vreme navodi na to da je biti okružen ljudima sinonim ispunjenosti. Nik Karavej je kvalitetan lik ali mnoštvo ljudi mu brane da dođe do izražaja, on tek u nagoveštajima svetli poput Severnjače. Ali kad bih mogao nekome da bacim pet, to bi definitivno bio Nik Karavej. Njegove reči su uronjene u mudrost, misli koje nažalost prekidaju ljudi.