an image

Prskalica

Imam na sebi kaput koji nemam i rukavice koje imam. Imaginarni kaput je slične boje stvarnim rukavicama; boje lešnika. Ali to nije bitno. Ljudima svašta smeta i meni smeta ali više kao da mi ne smeta. Ne ide mi na nos ni mrak, ni sijalice, ni raspoloženja, ni ljudska narav, ni gaženja cipelima. Ako ne volim gužve u marketima, ja ostanem kući, uvek stvorim izbor po svojoj meri, ostanem tu gde jesam. Pomerim se, pustim ispred one koji vole. Uzaludno je boriti se protiv procvalih borova, zidova, tmine. Ne smetaju te cvrene bobice, ne smetaju mi pupoljci nastali putem magije. I ništavilo prirodno ima vlastitu šminku, ukras, nas velike i večne. Ima neke lepote u mirisu borovine, u staračkom doživljaju mladosti, ali to nije zameriti, ja imam tek sedamdeset godina i sve novo mi je staro, i sve neispričano čuo sam negde u prolazu.
Imam na sebi crvene gaće zbog sreće i prisećam se seksa iz dve hiljade i neke. A, na crvenim gaćama imam malog Deda Mraza koji se kikoće debelih obraza, što me čini mnogo ozbiljnom osobom. Grebem ljude teškim oštrim džemperima koji podsećaju na kaktuse. Mase uvek nađu način da se zabave, pojedinci neretko znaju bolje. Crne prozore će okupati vatrometi, buketi boja po crnoj površini i praskalice će u rukama prskati zlato, srebro, u bezbroj iskrica koje deluju poput jata riba u dubokom okeanu. Sreća je tu gde jesi.

31.12.2017. u 16:26 | 10 Komentara | Print | # | ^

Poetika

Književnost kroz melodiju, umetnost kroz fotografiju, sloboda kroz pokret; govor tela opet izjednačen sa zdravim razumom, rezanjem i ništavilom. Prazne čaše. Do pola prazne flaše. Ispijena osećanja. Girlande su upile srebro i sjaj, sad se vuku poput debelih kišnih glista ispod drveta.
Nebo kroz zenice prozaično odsijava.

30.12.2017. u 17:58 | 10 Komentara | Print | # | ^

Prsti

Polja suncokreta i kukuruza jedino liče po boji. Suncokreti se okreću ka Suncu ali naučnici uprkos veštačkom svetlu ne shvataju taj potez i smeštaju ga u redove večitih misterije. Možda zbog ptice, možda zbog čoveka, možda zbog biljne trake provučene kroz stablo do žute krune. Možda suncokret sluša sebe? Prsti nakon čišćenja pečenog suncokreta bride, neretko bivaju osenčeni crnom bojom i blago oguljeni tik do krvi. Bol je drugačiji. Prsti svojom oštrinom podsećaju na ptičje kljunove

29.12.2017. u 16:20 | 5 Komentara | Print | # | ^

Žabe

Tek uz tri reči pretpraznični prolećni dan daje se na obaveštenje da je u gradu kolaps i zdrav razum savetuje da se ne izlazi napolje sem ako čovek nema jako dobre razloge. Za ručak posna sarma, spanać i mnogo neotvorenih plodova. Mamu napada neki kožni osip kažu da je to od nečega ali to je porodično; isti osip sam imao i ja tokom jednog radnog odnosa, i tek kad sam dao otkaz osip se povukao poput oseke, a ujedno su nestale i paralize sna te sam kao beba spavao slatko i dugo. Oni koji su spavali tim mrtvačkim snom pripovedaju da tokom tih paraliza sna sleće užareni demon i da ljubi biće svom svojom snagom uz pritiskanje grudnog koša u postelji i da osoba oseća vatreni poljubac razmazan preko usta a onda led u kostima krene da krcka.
Pravi pravcati pakao.

Pročitao sam podatak u zoo tekstu ako nađete slučajno negde u prirodi budućeg leptira dok se razvija u čauri da ga nikako ne treba dirati i pritiskati jer mu svakim dodirom smanjujemo boju krila odnosno kidamo ljuspice. Leptir nema kljove, rog niti otrove pa mu je boja bitna za mimikriju, i još bitnije za let jer lakše klizi kroz vazduh koji je u njegovom svetu poput svila inače bude tmuran, siv i nekako ranjiv ali i dalje sposoban za let. Iz tog razloga roditelji grde decu ako diraju leptire nakon uspešnog ulova u improvizovanim mrežama. Leptir neće uginiti, biće tek oguljen poput jabuke.
Ja volim da se setim kiše žaba dok smo živeli u nekom drugom kraju države, tamo na severu; bile su svuda, iščačkane, zelene, mesnate, poput gumenih igračaka izranjavale iz prašine i blata, često glasno kreketave ispod zbijenih krošnji. Još češće su spavale sklupčane u klompama, po hodniku i često zgažene po ulicama čije smo ostatke otkrivali tek kad bi putevi bivali okupani jutarnjim zracima. Žablja posla.

28.12.2017. u 17:59 | 6 Komentara | Print | # | ^

Rupa

Posmatram svet oko sebe i ništa me ne boli u dovoljnoj meri jer u tolikom samotnom prostoru egzistira pregusta sujeta i pregršt vlastitih ubeđenja pitam se šta ljudi sve propuštaju u životu i šta smo mi propustili od vremena jer čak i kad vidno krvare nikad iskreno ne potraže zavoje. Vreme je staklo, a ljudi trag musavosti koji se ne menja u drastičnoj meri. Odsjaj sobne lampe preliva se na otvoreno i ranjivo dvočlano prozorsko staklo. Prizor me podseća na čistu suzu, ima oštrine a sijalica je umnožena mada to je iluzija. I čak i danas u toj iluziji tiha muzika protiče kroz Vinamp. Sad je noć i dan lagano ljušti sa sebe košuljicu poput zmije; svaka napravljena poderotina je trag zvezde, nebeskog tela i mi mali, maleni.

27.12.2017. u 15:02 | 2 Komentara | Print | # | ^

Žeđ

Miris pokošene trave uranja u njuh i budi se lagani svrbež dok grašak znoja klizi niz leđa. Kroz kuhinjski prozor kuće uviđam na fudbalskom stadionu ljude po tribinama koji deluju poput razbacanog jesenjeg lišća ispod drveta, a njihov urlik na galopiranje. Leto je, sunce je nadmeno i razbacuje se svojim sjajem, okolna šuma nije u stanju da provetri gradić. Nakon nekog vremena silazim i dečak, koji je na tik da sklizne u momačko doba, imena Arnel prislonjen na stativu ispituje me radoznalo o mestu iz kog dolazim. Primećujem da oponaša starije, pričom, gestikulacijom, uvek je interesantno koliko se mladi ljude trude da ostave utisak zrelosti. Ja mu kažem da slobodno poseti Beograd, možda mu se dopadne, i pitam ga kako mu je u tom gradiću, on kaže da svi žive u miru. Nakon par sekundi odgovara: „Stvarno sam dobar u ovome. U fudbalu. Kruže priče da su zainteresovani... Mnogo treniram, mnogo.“
U drugu ruku, ja ništa od toga ne razumem na taj jedan umetnički način; za moj razum je i dalje lopta - lopta, ali prepoznajem žar. Ne podsmehujem mu se u lice, uzimam ozbiljno njegova promišljanja verujući da može i više od toga.
Znam da ima dosta dečaka poput Arnela koji isto misle i govore, i da je Arnel samo jedan od njih, i da mali procenat njih uspe da baci rukavicu svetu u lice i da ućutka svet koji je spreman da protera gubitnika iz vidokruga, ali to ne menja činjenicu da je reč o sanjaru.
Jer sve dok ima jedan dečak imena Arnel koji šutira loptu po širokim bosanskim poljima i koji ganja svoju dečačku viziju, on živi taj san i štaviše on je sam po sebi san, takođe i najbolji fudbaler na svetu, a sve to zajedno nije mala stvar - ni za Arnela, a ni za nas.

26.12.2017. u 13:25 | 15 Komentara | Print | # | ^

ROSE

Ako je vera lična i ako predstavlja svetlost pa otuda gasimo i palimo sveće po kući, ako je njihov vosak glas i trag, onda neka svetlost bude dan, noć, padajuća zvezda, čovek, reč. Ruka vođena svetlošću održava plamičak, neguje ga, pali i gasi prvo mislima pa vlažnim prstima. Ista ruka ima sposobnost i moć da najnežnije pomazi i raspali najljuću šamaričinu preko čovečnosti, pa valjalo bi imati na umu misao o svetlosti, o večnosti. Biti vođen iskrenošću i dobrotom, i svakodnevno bivati jači od vlastite rđe, podlosti.
Želim vam svima mnogo svetlosti, iskrica, sjaja, pregršt sunaca u ognjištu, u očima, u sadašnjosti. Da budete vođeni svetlošću, toplinom, blagoslovljeni suncem, ušukani među ljudima koje volite, neosujećeni i onih dana kad niste opomenuti bez garavih misli i niskih reči jer reči su vatra, a ljudi ptići koji uče svoj životni let....Srećan Božić svim istinskim, tihim vernicima koji na današnji dan obeležavaju Isusovo rođenje!

Kad je reč lično o meni, 25. decembar mi predstavlja mnogo više izuzev osnovnog poštovanja tuđe vere i uviđanja lepote u izražavanju običaja ako nekad odem kod tetke na ručak tad često posmatram svetlucave crvene perlice i plastične male jabuke raštrkane po stonjaku kao i dogorele sveće.
Najbitnije od svega toga, na današnji dan, u našem domu biva kandilo koje se pali u toku spuštanja zimskog predvečerja i osamljeno izgoreva u beskonačno do samog svitanja, sve do tog trenutka plovi u ulju i vodi, ono bude osveštano i stoji kraj ikone, kao sećanje na jednu dragu preminulu osobu koja nas je tiho napustila na katolički Božić.
Taj plamičak se ne sme ugasiti i obazrivo se prolazi kraj svetlosti budući da ono podseća na čovekovu moć, na tračak svetlosti i procep između dva sveta, kako bi duša mogla da pronađe svoj put putem svetlosti plamena, a dlanovi koji bivaju poput poluraširenih krila leptira uz pomoć kojih je upaljeno predstavljaju zaklon i ljubav. Tih sedamnaest godina se uvek računaju isto i uvek padaju na isti dan... ali to je nešto drugo.

25.12.2017. u 13:07 | 8 Komentara | Print | # | ^

Sreća

Sestra je otišla s malom Ružicom u knjižaru da joj zajedno kupe poklon za Novu godinu. Listam iza rafova knjigu i osećam belilo po licu, slova udubljena poput beba u pastelnim kolevkama. Žena pokretima makaza kovrdža duge krajeve mašne postavljene tik na svetlucavi ukrasni papir ispunjen širokim zvezdama i dugama. Ispočetka je mašna podsećala na meduzu ali sad na sitne zagrljaje. Preko poklona provučena špaga sa sitnim čvorovima koji podsećaju na rane pupoljke po seoskim prolećnim dvorištima. Red cvokće. Dame i gospodo, malo strpljenja, dete je među nama, i ovo je čarolija na delu. Ne dopada joj se mašna; plava je poput borovnice, isuviše natapirana. Dobra vest je što je Deda Mraz već uveliko došao dok je ona kupovala poklon za nju i njenu mlađu sestru, i doneće joj baš taj poklon koji je najviše volela. Za nju dani ionako ništa ne znače kao ni datumi, tek pomisao: „Kako ću potpuno iskoristi današnji dan?“
-
A u Republici Dece odzvanjaju tanki zvončići i miriše sirup od čokolade, zatim plah muk hitro priguši svaki pokret. Granje krcka po hladnim osunčanim putevima. Odraslima tu nije mesto; tamo ništa nema svoje mesto, striktno pravilo ali je sve kristalno jasno, odiše na čistotu i lepu, ljubaznu reč. Roditelji su pristigli do njihovih duboko skrivenih jazbina da im isporuče poklone, pa je ono glavno, najmlađe, dete najčistijeg srca, poslalo lift od tkanine i grane ka površini i roditelji staviše poklone, nakon par minuta pokloni su se pregledani, oguljeni poput banane vratili. Jer sve ono što ljudi žele...

24.12.2017. u 13:03 | 7 Komentara | Print | # | ^

Jedna reč, domaći film

Ljubazna prodavačica se strašno zadihala dok se penjala iz magacina ka gornjem spratu, činilo se kao da je prošao čitav minut a ona se i pre toga pojavila; morala je biti brža od misli, imala je u rukama kutiju petardi, koju je mama Ruženka kupila sitnišem, da bi je potom dodala malom s nabijenom kapom na glavi koji je bezooko sad već posmatrao majku poput heroine. Ruženka mu kupuje celu kutiju petardi jer je on ove godine bio dobar dečak, a ako malo zaškilji okicama tužnog psa dobiće još više... jer mama ništa ne valja. I, ne sluša.
Dobio je petarde i krenuo da ih baca. U jednom trenutku, tokom bacanja, dokučio je da se ništa ne dogodi kad pukne, dogodi se ali ništa specijalno, psi lutalice su se već putem straha raštrkale po tmini, hteo je nešto dramatičnije, bolje, senzacionalnije, dostojno prepadanja, pa se dosetio da petardu stavi u usta...uključio je prednju kameru i kresnuo šibicu, shvativši šta je uradio brzo je pokušao da baci petardu što dalje od sebe ali ista mu je eksplodirala u šaci.
Frknuo je očevidac Toma sebi u brk: „Mali, nakon ovoga, očigledno nikad neće pobediti u pantomimi.“ Drugi su se grohotom nasmejali šali. Nežna Anja je dodala:„Nemojte tako olako o tragediji, možda je on Mocart... ali to doduše sad nikad nećemo doznati.“

23.12.2017. u 18:15 | 6 Komentara | Print | # | ^

Smiljin efekat

Kineskinja je prošaputala nešto na jeziku koji zvuči poput pčele, i onda podignuvši ovoliku staklenu loptu iznad glave krenula da se provlači pored stolova sitnim koracima kao da pravi od nas štof. Mi sedimo u zimskim pernatim jaknama u improvizovanoj vanjskoj bašti. Dim leluja po tmini i uličnim svetiljkama, otisci ostaju po crnim podlogama. Tamo smo mi i veštačko bilje, cveće, kao i hladan vazduh. Kose nam izgledaju poput načetog jauka. Sedimo i srčemo crnu kafu iz teških belih šolja koje podsećaju na sapune. Svetla veselo žmure poput razigrane dece.
U tom trenutku ustaje i meni dobacuje: „Ostani, uživaj malo u ovome, sad ćemo mi.“ A, ja ne znam kako se to ostaje, uživa i u šta se tačno gleda kad se zatekneš tu. Najteže od svega je čekati i izgledati kao da ne čekaš nikoga, bilo šta. Jer čekaš... Uranjaš u sebe poput onog jedinstvenog srebrnog galeba u vodu i istražuješ savršeno nebo. Vadim telefon i pišem ovaj tup post, iz neosveženih usta miriše kineska plastika, razmišljam kako mi ne smeta grad koji šljašti, deluje mi to malo snobovski u vremenu kad seoska direktora ambulante prevozi u slobodno vreme vozilom hitne pomoći ormane ili kad učiteljica koja je svrstana u pedeset najboljih na svetu prosto polako bledi do nekog novog zaborava, nekako, svi ti ljudi koji se i sad kezlaju uvek se kezlaju, i ne treba im suviše povoda za akrobaciju. Ne, meni ti ukrasi ne smetaju, štavište, ukrasi mi samo odvraćaju pažnju i kao da su te praznine sad popunjene, a da je hladno, uvek su bili ti prostori čelično hladni...

22.12.2017. u 19:14 | 7 Komentara | Print | # | ^

Podsetnik

CTRL + Y

Tastaturska prečica, u slučaju brisanja teksta, za nepostojeće Redo (opozit od Undo - zanimljiva igra reči i akcije) u meniju za kompjuterski program Beležnica (Notepad).

21.12.2017. u 11:10 | 10 Komentara | Print | # | ^

Orkestar

Danas je lep dan i pod tim ne mislim na vreme, treba pronaći dobru i kvalitetnu muziku, nagutati se oblačnog kišovitog najađenog neba, nabaciti svežih krasta. Ispuniti pluća sparinom, ostacima prašine i blata. Volim boju i odsjaj muzičkih instrumenata okupljenih na jednoj tački, tople su to boje, ljudske, a drvo deluje živo i pristupačno. Mesec je kao biser koji se spušta s crne pozadine i uranja u vodu boje mastila ostavljajući srebrnasti trag za sobom; padanje u pompeznom stilu. Riba koja roni noću. Na jednom od tih instrumenata postoje čak i novogodišnje lampice koje treptere malim žutim svetlom koje prelazi u sličnu boju, umirujućeg tempa. Sve to zajedno deluje kao da je boginji otpala omiljena mindjuša kroz oblake na zemlju i da je zasigurno taj antikvitet nešto božanski. Ili je možda to samo broš u obliku debele bube boje smole i meda. Ljudi su pod tim svetlom takođe lepi i nagi kao otkrivene grudi na proplanku, vlažni, mekani i ružičasti. Svako od tih ljudi mora voleti svoj instrument, ili.
Sve ima svoj smisao čak i onaj besmisao na koji sad neću ni pomisliti.

20.12.2017. u 14:02 | 11 Komentara | Print | # | ^

Mango za poneti

- Dakle, hortikultura ti je hobi?
- Da, imam svašta... Mango, avokado..
- Da li daju plodove?
- Molim?
- Pa, mango. Mango i avokado obično imaju plod...
- Ma, kakav crni plod... Nema toga.... Bar ne u saksiji kad se gaji.
- Čuo sam - ne odustajem ja - da limun premda u saksiji daje plod, pa pomislih možda je tako i sa avokadom; lepo je imati neprskani limun.
- Pa, može ali nije mi to cilj.
- A, kako ti nije cilj da imaš plod? Imaš li peršun?
- Imam kaktuse.
- Da li su procvali?
- Počinju.

19.12.2017. u 11:22 | 29 Komentara | Print | # | ^

Pun krug

Tri dana bez dolaženja na kompjuter. Trista šezdeset pet dana bez cigarete. Dakle, nekako mogu i može se. Jedino bez bloga još uvek ne želim. Ispod motivacionog novinskog teksta jedan free smoker u komentaru ubeđeno izjavljuje: „Psihički ostaje samo osećaj stida zbog sopstvene gluposti, što ranije ne ostavih duvan.“
Ja baš mislim da je bilo glupo što sam ikad ostavio cigarete. Često me opsedaju ti demoni dvojbe. Sve u svemu, ni u čemu se u tom samouverenom elaboriranju ne pronalazim i u svemu vidim kontre i gluposti... osećam sve, baš sve, sem stida iz prošlosti.
Ispočetka fantazija. Kasnije puka sreća. Kako to ide?
Nošenje isključivo belog dok iz žute nijanse ne pređeš u mesečevu. Oprao kosu. Isekao nokte. Ispirao jezik vodicom za usta. Bilo čisto... kao mesto zločina nakon uličnih perača. Bio normalne težine, pa nenormalne, pa normalne... pa ni tu - ni tamo, nikad premalo, nikad previše.
Prvi put naglasio svima da više ne pušim pa propušio da bih zatekao samog sebe kako opet krišom pušim, to mi je tajna uspeha ovog drugog puta od godinu dana; svestan sam da vrebam. Ne držim govore, nije mi stalo da preobratim.
Na jedan zanimljiv način nemam živaca da propušim, pa da opet glumim doktora Filguda (zapravo iz drugih razloga) i samo zbog toga za sebe mogu da kažem ne pušim.
Iako bih pušio.
Nemam velike ambicije u životu, belo ne volim, cigareta mi pristaje. Fale mi maglovitosti i mali rituali koji nigde daleko ne vode nego do prigušene otupljenosti.
Kažu da sam uštedeo 950€ ali ono što nemaš nisi ni mogao da uštediš, možda si pre bio samo snalažljiviji u spajanju dva dela i možda je crvena mašna bila upadljivija zbog dima. Kažu da je uginulo: 426 pacova, 13 konja, 63 magaraca i oko 5, 261, 828 ljudi od posledice konzumiranja duvana ali dok ne vidim ne verujem. Bitno je da ja imam negde hiljadu evra, samo još da otkrijem gde.

18.12.2017. u 11:11 | 20 Komentara | Print | # | ^

Svetla velikih izloga

Časopis namenjen boljim polovinama kupio sam zbog knjige, ne plativši račun veći od dve stotine dinara dok je u knjižarama ista knjiga čak osam stotina dinara. Možda se to tako namesti da bismo se mi ciljna grupa osetili gluplje ako kasnije kupimo knjigu umesto časopisa. Eto, pitam se kako se uz ovo što ne čitamo isplati štampati knjigu koju svako može da priušti, a tamo gde bi trebale da budu pristupačne svima stave cene kao da kupujem bubreg ili udese sve samo da bi izmamili vidno odricanje nečeg drugog zarad čitanja.
Za knjige mi na sreću ne treba novac, ako volim čitati s papira za to imam biblioteke sve dok poštujem rokove.
Kritičari ocenjuju da je „Veliki Getsbi“ sanjalačka knjiga, pomalo šljašteća i romantična ali ja, majke mi, uvideh na prvih 10 stranica bar dve dobre univerzalne misli vezane za život. Izgleda da je taj XX vek bio i malo od ovoga i malo od onoga, a ja se i dalje često zateknem uz osećaj kao da živim u XX veku u vrlo napetom okruženju kao kad putuješ vozom na more dvadeset časova pa te boli svaki deo tela.
Jelena kaže da joj je ta knjiga odbojna budući da je klasik i svi je čitaju ali zato čita neku drugu koja nije klasik i koju čitaju odabrani, i ja tu ne vidim neke prevelike razlike, pa staloženo izgovaram:„Ako mi je zanimljivo čitam...“ Jer savremena produktivnost ne trpi dodatne podele...
Željko iz Beča zaključuje: „Knjige su ovde bezobrazno skupe, tamo (u Beču) koštaju bar upola manje.“
Ja momentalno zamišljam kako tek tako idem ulicama Beča, gledam način na koji ljudi ispijaju kuvano vino i voze se konjima po širokim kaldrmama, ulazim u prvu knjižaru bez razmišljanja i kazujem im:„ Daćete mi, molim Vas, četiri umesto dve!ˇ

17.12.2017. u 18:44 | 7 Komentara | Print | # | ^

Blato

Vreme me asocira na blato i drveće na sitno granje kako izvire iz njega nakon mućenja. Kiša jadikuje ceo dan, a dan mokar, težak kao pokisli lokvanj u sred močvare - ne stoji uspravno. Čitam Krležu ponovo i ponovo...kao da je glas u bradu. Težak je. Obratim pažnju i na poeme koje su mi strane i daleke poput trava i kamenja s ostrva Sartsej. Umirujući je njegov bolešljiv glas koji ima prizvuk kao da drži sebe za ruku dok leži na posmrtnoj posetlji, a ejscag kikoće i blješti, tanjiri smrde na drečavi hlor i čuje se graja okupljenih.
Ljudi i ja ovih dana ne vidimo isto; oni se žale na bezobrazne vozače, ja uvek odem tačno u milimetar do pešačkog, zastanem i pričekam par sekundi, i znate šta - uvek me puste. A, kad me puste onda svi skupa klimamo glavama, svako iz svojih ubeđenja, dok prelazim, imam utisak kao da idem po jajima ili toliko nesigurno kao da imam kakav anksiozni napad, pa nismo sigurni hoću li uspeti. Kad doplivam do druge strane, tad odahnemo.
Ili možda da navedem kao primer kad je pre neki dan urlao sneg. Ni tad nisam video isto. Zelenkasto-siva brda izviru. Tako je to s vremenom; juče belilo koje asocira na alkohol kao i na onaj medicinski rastvor, smrt, mraz, s vremena na vreme na neki zagrljaj ili suv poljubac, na kolevku veličanstvenog anđela, a danas svo to belilo postaje blatnjavo, nepostojeće, crno, poput bele ćurke koja je nespretno skliznula u blato...želimo da zaboravimo.

16.12.2017. u 11:19 | 5 Komentara | Print | # | ^

Shiny, zelena

Grad ukrašen ko tinejdžersko lice crveno žutim bubuljicama, prepun hormona i staklenih kugli, sve se presijava na srebrnasto i klizavo je poput...masti. Doba godine kad se porodice sastaju pa izogovaraju jedni druge nad belim stolnjacima... sve dok od te osobe ne ostane najsitniji mitiser koji se ne da istrebiti.
Kažu da je Deda Mraz prvobitno bio plave boje dok ga Kola-kola nije uzela pod svoje. Ja bih baš silno voleo da vidim plavog Deda Mraza ali njega nema.

Život u ovoj porodici je olakšan tokom ovih dana jer većinski deo moje porodice nisu veliki vernici, u drugu ruku moji bi možda tek ponekad voleli da izgledaju kao da veruju ali to im teško ide zbog karaktera. Strašno se mrzovoljno okiti jelka uz pregršt sočnih psovki, te brige da iz jelke i ukrasa ne istrči podgojen pacov jer je bila u prašnjavom podrumu, i retko kad se pušta muzika jer muzika oslikava raspoloženje a oni kao introvertni par nemaju naviku da dele preterano osećanja.
Pa, ipak, sve mi to deluje kao neka zdrava vera... kao neka vrsta da se ode u crkvu strašno intimno i onda nedugo zatim ako se spominje, to se kaže tek u tragovima. Bila sam... bio sam... i uvek sveća.
Nevešt posmatrač bi rekao da se oni pretvaraju kao da silno veruju ali oni koji ih iole poznaju znali bi po licima da oni zapravo veruju jedino u mrtve, ljube ih trudeći se da ih ne probude, u one koji su ih odgojili ljubavlju i pažnjom... I šta mi je onda teško da pristanem na to dok prinosimo kašike, kofe, činije pudinga, punjače za mobilni telefon, čašice ispunjene ljutom rakijom preko stola?

Ima i onih drugih ljudi koje taj praznični duh potpuno obuzme poput nekog zlog demona i onda samo gledaju šta bi mogli da poprave, ulepšaju sjajem i girlandama, zašiju svećicama. Pitam se samo kako nekome padne na pamet da dekoriše zgradu, sigurno ima zanimljiv um. Kao da živim na Severnom polu.

Ding - dong, čarolija.

15.12.2017. u 18:12 | 6 Komentara | Print | # | ^

r

Ne mogu da opišem rečima koliko mi je bilo neprijatno u trenutku spoznaje da sam omašio vokativ ali kad nešto pogrešiš potrudiš se da što brže i veštije prikriješ vlastitu glupost, to je valjda u prirodi čoveka, naročito u situacijama kad ti se ime takođe završava na slovo r, pa okrenuh na to da su mi šale visoko razvijene i umne, i iz mozga izvukoh neki podatak koji sam pokupio u školi ili ovako kroz radoznalost: „...znaš, inače suglasnik r nekad ima funkciju samoglasnika u rečima poput „krv“, „trn“ i sličnim.“
Htedoh i o tome da je r poluprečnik čini mi se kruga, dok je R...

14.12.2017. u 17:51 | 13 Komentara | Print | # | ^

Irene

Na veronauku sam išao u dva navrata i to sve zbog toga što sam još kao mladunče jednog jesenjeg dana na putu do škole iznenada prolazeći kraj katoličke crkve koja beše na samoj raskrsnici širom otvorenih vrata te znatiželjno provirih unutra; pomislih o smislu života i o nama na zemlji, strašan besmisao me beše obgrlio jer mi je sve bilo na trenutak jasno a osećaj ničega uvukao se duboko u kosti i danas mi se javi ponekad osećaj ništavila ali to izroni baš kad imam želje da se skoncentrišem o veličini kosmosa i o onom svetu iznad oblaka koji ne vidim kao romantičan i tad uvidim i shvatim jedini istiniti osećaj o večnosti i da su ljudi poput cvetova pobacani putem suvog vetra u reku. Danas sam tu i mirišem, naginjem ka sunčevoj svetlosti proizvodeći pokrete, sutra neću biti jer neko drugi će iznići i svi ti cvetovi su naizgled jedinstveni zahvaljujući svojim vrlinama ali naizgled sve je to isto poput pahulja u jednoj grudvi mokrog snega.
Telo.

13.12.2017. u 13:14 | 9 Komentara | Print | # | ^

Oblaci

Blago odškrinut prozor piri unutra vazduh i pahulje vijore kroz tminu ublaženu uličnom svetiljkom; pahulje deluju poput ploda procvalog maslačka iznad zrelih livada i miris omekšivača duboko uranja u nos; hladnoća i mraz ljubi rub lica i golica uši... Vreme je nepomično, stoji u mestu, i jedino lepršava pomisao titra o prolaznosti i dolaženju na svoje.

12.12.2017. u 09:40 | 7 Komentara | Print | # | ^

Dremež

Zanese me lepota škrtih opisa glamura i bleštavila; tek u naznakama blaženstvo. Jer lepota... Ovih dana ljudi traže skrivenog Isusa u rečima, među promenjivim ljudima i svi su povezani tankim zlatnim nitima pušteni u zimska roza svitanja. Nedugo zatim prelazim pogledom preko naslova u dnevnim novinama: „Koliko dugo namirnice smeju da stoje u zamrzivaču?“ Pitam se na trenutak za koga je taj novinski tekst namenjen, u našem frižideru jogurt u časi uvek biva i dan nakon roka.

Jedna plava senica je skočila s jedne grane na drugu i nehajno obrušila sneg kao da je reč o belom brašnu. Pahulje su lagano u grumenima lebdele s ruba grane rasipajući se iz paperjastog belila u nestajući prah. Ptica senica je prosuta kašmirom, ispunjena zimskom izmaglicom, crvenim bobicama i prazničnim mrazom, strašno korisna i veličastvena ali takođe neviđeno krvoločna; u njenom srcu plamte strasti, i neretko zaprljani i ugaženi sneg obeležen pikavcima i kafaom bude umrljan tragovima krvi.

Kroz prozor se naziru mokri dani i još teže zimsko granje, obgrljeni mokrim snegom koji lagano prelazi u led.
Anja ispušta dim uz usta dok lagano pomera kosu sa čela pogleda uprtog u luster: znaš, golubovi su smrdljive štetotične.
Crvenim noktima prelazi po cigareti, vidno zadovoljna prstima budući da je podsećaju na skoro procvalu Božićnu zvezdu koja je čeka kući, u uglu sobe.
Zimski dani su tako kratki, a golubovi iako mokri imaju svoje malo gnezdo u koje se zgrče i čekaju novi dan; podbočenim kljunovima, ušuškani u prolazni san. Čak i ti golubovi kao da preciznije i ozbiljnije shavataju važnost topline i ljubavi, i uviđaju mnogo dublju vrlinu čistote od nas ljudi.

Pas Tini zaspade na džepnom rusko – srpskom rečniku od trideset pet hiljada reči. Petarda pade stvorivši huk topa, a Tini otvori oči, vlažnom njuškom obori rečnik na pod kao da je oblutak na ivičnjaku svemira i potom ponovno prisloni šape tik uz njušku i oči... Sad kad zalaje imam utisak kao da govori na ruskom jeziku. Ništa se ne razumemo ali se i dalje bezuslovno volimo.
Pasja ljubav, prljava i ponizna.

11.12.2017. u 10:34 | 21 Komentara | Print | # | ^

Ka Suncu

Dok se kompjuter ažurirao uspeo sam da pročitam jedno i po poglavlje knjige. Žao mi da šaram po papiru, uvek se setim profesorke i onih drugih, pa radije pamtim koliko mogu. Shvatam da su rečenice poput mačovanja a slova poput ratnika, i da književnost vuče subjekta za uši u kovitlac žamora, zatim hitro na dno muka; razumem taj strah od tišine; listanje papira, izoštren otkucaj sata, huk vetra, ispreplitanost raznih misli koje beže u nepoznato... Čitanje bi moglo biti opasno.
To mi je kazala i profesorka kako ću jednom načisto prolupati ali to je uradila iz sujete jer sam joj prekorno nagovestio da joj više neću pozajmljivati knjige budući da ih vraća izgužvane i isflekane. Ona se čudila svemu tome jer joj je delovalo kao da ih niko nije ni držao u ruci kamoli čitao.
Progovara nakon kratke pauze - plakala sam uz „Lovac na zmajeve“.
Ja odlazim u tišini.

Turski sed možda jača kičmu, noge su mi kao listovi lale a vrhovi lakta blago ishabani i pocrneli zbog grubog, verovatno, nekvalitetnog materijala trenerke koju imam na sebi po kući, pa razmišljam možda da smanjim s tim vidom sedenja. Trebalo bi sad da krpim taj deo kože, da ga natapam raznim kremama ali oduvek sam bio mišljenja da se jedino cipele glancaju do besvesti budući da ljudi nikad toliko ne mogu sijati.

10.12.2017. u 11:07 | 12 Komentara | Print | # | ^

Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

  prosinac, 2017 >
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31

Opis bloga

pravim nešto lepo

Kupa


anonimac1402@gmail.com

Trougao

mindwalk image anonimac

Kocka

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se