Imam na sebi kaput koji nemam i rukavice koje imam. Imaginarni kaput je slične boje stvarnim rukavicama; boje lešnika. Ali to nije bitno. Ljudima svašta smeta i meni smeta ali više kao da mi ne smeta. Ne ide mi na nos ni mrak, ni sijalice, ni raspoloženja, ni ljudska narav, ni gaženja cipelima. Ako ne volim gužve u marketima, ja ostanem kući, uvek stvorim izbor po svojoj meri, ostanem tu gde jesam. Pomerim se, pustim ispred one koji vole. Uzaludno je boriti se protiv procvalih borova, zidova, tmine. Ne smetaju te cvrene bobice, ne smetaju mi pupoljci nastali putem magije. I ništavilo prirodno ima vlastitu šminku, ukras, nas velike i večne. Ima neke lepote u mirisu borovine, u staračkom doživljaju mladosti, ali to nije zameriti, ja imam tek sedamdeset godina i sve novo mi je staro, i sve neispričano čuo sam negde u prolazu.
Imam na sebi crvene gaće zbog sreće i prisećam se seksa iz dve hiljade i neke. A, na crvenim gaćama imam malog Deda Mraza koji se kikoće debelih obraza, što me čini mnogo ozbiljnom osobom. Grebem ljude teškim oštrim džemperima koji podsećaju na kaktuse. Mase uvek nađu način da se zabave, pojedinci neretko znaju bolje. Crne prozore će okupati vatrometi, buketi boja po crnoj površini i praskalice će u rukama prskati zlato, srebro, u bezbroj iskrica koje deluju poput jata riba u dubokom okeanu. Sreća je tu gde jesi.