Posmatram svet oko sebe i ništa me ne boli u dovoljnoj meri jer u tolikom samotnom prostoru egzistira pregusta sujeta i pregršt vlastitih ubeđenja pitam se šta ljudi sve propuštaju u životu i šta smo mi propustili od vremena jer čak i kad vidno krvare nikad iskreno ne potraže zavoje. Vreme je staklo, a ljudi trag musavosti koji se ne menja u drastičnoj meri. Odsjaj sobne lampe preliva se na otvoreno i ranjivo dvočlano prozorsko staklo. Prizor me podseća na čistu suzu, ima oštrine a sijalica je umnožena mada to je iluzija. I čak i danas u toj iluziji tiha muzika protiče kroz Vinamp. Sad je noć i dan lagano ljušti sa sebe košuljicu poput zmije; svaka napravljena poderotina je trag zvezde, nebeskog tela i mi mali, maleni.