Miris pokošene trave uranja u njuh i budi se lagani svrbež dok grašak znoja klizi niz leđa. Kroz kuhinjski prozor kuće uviđam na fudbalskom stadionu ljude po tribinama koji deluju poput razbacanog jesenjeg lišća ispod drveta, a njihov urlik na galopiranje. Leto je, sunce je nadmeno i razbacuje se svojim sjajem, okolna šuma nije u stanju da provetri gradić. Nakon nekog vremena silazim i dečak, koji je na tik da sklizne u momačko doba, imena Arnel prislonjen na stativu ispituje me radoznalo o mestu iz kog dolazim. Primećujem da oponaša starije, pričom, gestikulacijom, uvek je interesantno koliko se mladi ljude trude da ostave utisak zrelosti. Ja mu kažem da slobodno poseti Beograd, možda mu se dopadne, i pitam ga kako mu je u tom gradiću, on kaže da svi žive u miru. Nakon par sekundi odgovara: „Stvarno sam dobar u ovome. U fudbalu. Kruže priče da su zainteresovani... Mnogo treniram, mnogo.“
U drugu ruku, ja ništa od toga ne razumem na taj jedan umetnički način; za moj razum je i dalje lopta - lopta, ali prepoznajem žar. Ne podsmehujem mu se u lice, uzimam ozbiljno njegova promišljanja verujući da može i više od toga.
Znam da ima dosta dečaka poput Arnela koji isto misle i govore, i da je Arnel samo jedan od njih, i da mali procenat njih uspe da baci rukavicu svetu u lice i da ućutka svet koji je spreman da protera gubitnika iz vidokruga, ali to ne menja činjenicu da je reč o sanjaru.
Jer sve dok ima jedan dečak imena Arnel koji šutira loptu po širokim bosanskim poljima i koji ganja svoju dečačku viziju, on živi taj san i štaviše on je sam po sebi san, takođe i najbolji fudbaler na svetu, a sve to zajedno nije mala stvar - ni za Arnela, a ni za nas.