Ako je vera lična i ako predstavlja svetlost pa otuda gasimo i palimo sveće po kući, ako je njihov vosak glas i trag, onda neka svetlost bude dan, noć, padajuća zvezda, čovek, reč. Ruka vođena svetlošću održava plamičak, neguje ga, pali i gasi prvo mislima pa vlažnim prstima. Ista ruka ima sposobnost i moć da najnežnije pomazi i raspali najljuću šamaričinu preko čovečnosti, pa valjalo bi imati na umu misao o svetlosti, o večnosti. Biti vođen iskrenošću i dobrotom, i svakodnevno bivati jači od vlastite rđe, podlosti.
Želim vam svima mnogo svetlosti, iskrica, sjaja, pregršt sunaca u ognjištu, u očima, u sadašnjosti. Da budete vođeni svetlošću, toplinom, blagoslovljeni suncem, ušukani među ljudima koje volite, neosujećeni i onih dana kad niste opomenuti bez garavih misli i niskih reči jer reči su vatra, a ljudi ptići koji uče svoj životni let....Srećan Božić svim istinskim, tihim vernicima koji na današnji dan obeležavaju Isusovo rođenje!

Kad je reč lično o meni, 25. decembar mi predstavlja mnogo više izuzev osnovnog poštovanja tuđe vere i uviđanja lepote u izražavanju običaja ako nekad odem kod tetke na ručak tad često posmatram svetlucave crvene perlice i plastične male jabuke raštrkane po stonjaku kao i dogorele sveće.
Najbitnije od svega toga, na današnji dan, u našem domu biva kandilo koje se pali u toku spuštanja zimskog predvečerja i osamljeno izgoreva u beskonačno do samog svitanja, sve do tog trenutka plovi u ulju i vodi, ono bude osveštano i stoji kraj ikone, kao sećanje na jednu dragu preminulu osobu koja nas je tiho napustila na katolički Božić.
Taj plamičak se ne sme ugasiti i obazrivo se prolazi kraj svetlosti budući da ono podseća na čovekovu moć, na tračak svetlosti i procep između dva sveta, kako bi duša mogla da pronađe svoj put putem svetlosti plamena, a dlanovi koji bivaju poput poluraširenih krila leptira uz pomoć kojih je upaljeno predstavljaju zaklon i ljubav. Tih sedamnaest godina se uvek računaju isto i uvek padaju na isti dan... ali to je nešto drugo.