Kineskinja je prošaputala nešto na jeziku koji zvuči poput pčele, i onda podignuvši ovoliku staklenu loptu iznad glave krenula da se provlači pored stolova sitnim koracima kao da pravi od nas štof. Mi sedimo u zimskim pernatim jaknama u improvizovanoj vanjskoj bašti. Dim leluja po tmini i uličnim svetiljkama, otisci ostaju po crnim podlogama. Tamo smo mi i veštačko bilje, cveće, kao i hladan vazduh. Kose nam izgledaju poput načetog jauka. Sedimo i srčemo crnu kafu iz teških belih šolja koje podsećaju na sapune. Svetla veselo žmure poput razigrane dece.
U tom trenutku ustaje i meni dobacuje: „Ostani, uživaj malo u ovome, sad ćemo mi.“ A, ja ne znam kako se to ostaje, uživa i u šta se tačno gleda kad se zatekneš tu. Najteže od svega je čekati i izgledati kao da ne čekaš nikoga, bilo šta. Jer čekaš... Uranjaš u sebe poput onog jedinstvenog srebrnog galeba u vodu i istražuješ savršeno nebo. Vadim telefon i pišem ovaj tup post, iz neosveženih usta miriše kineska plastika, razmišljam kako mi ne smeta grad koji šljašti, deluje mi to malo snobovski u vremenu kad seoska direktora ambulante prevozi u slobodno vreme vozilom hitne pomoći ormane ili kad učiteljica koja je svrstana u pedeset najboljih na svetu prosto polako bledi do nekog novog zaborava, nekako, svi ti ljudi koji se i sad kezlaju uvek se kezlaju, i ne treba im suviše povoda za akrobaciju. Ne, meni ti ukrasi ne smetaju, štavište, ukrasi mi samo odvraćaju pažnju i kao da su te praznine sad popunjene, a da je hladno, uvek su bili ti prostori čelično hladni...