Danas je lep dan i pod tim ne mislim na vreme, treba pronaći dobru i kvalitetnu muziku, nagutati se oblačnog kišovitog najađenog neba, nabaciti svežih krasta. Ispuniti pluća sparinom, ostacima prašine i blata. Volim boju i odsjaj muzičkih instrumenata okupljenih na jednoj tački, tople su to boje, ljudske, a drvo deluje živo i pristupačno. Mesec je kao biser koji se spušta s crne pozadine i uranja u vodu boje mastila ostavljajući srebrnasti trag za sobom; padanje u pompeznom stilu. Riba koja roni noću. Na jednom od tih instrumenata postoje čak i novogodišnje lampice koje treptere malim žutim svetlom koje prelazi u sličnu boju, umirujućeg tempa. Sve to zajedno deluje kao da je boginji otpala omiljena mindjuša kroz oblake na zemlju i da je zasigurno taj antikvitet nešto božanski. Ili je možda to samo broš u obliku debele bube boje smole i meda. Ljudi su pod tim svetlom takođe lepi i nagi kao otkrivene grudi na proplanku, vlažni, mekani i ružičasti. Svako od tih ljudi mora voleti svoj instrument, ili.
Sve ima svoj smisao čak i onaj besmisao na koji sad neću ni pomisliti.