Časopis namenjen boljim polovinama kupio sam zbog knjige, ne plativši račun veći od dve stotine dinara dok je u knjižarama ista knjiga čak osam stotina dinara. Možda se to tako namesti da bismo se mi ciljna grupa osetili gluplje ako kasnije kupimo knjigu umesto časopisa. Eto, pitam se kako se uz ovo što ne čitamo isplati štampati knjigu koju svako može da priušti, a tamo gde bi trebale da budu pristupačne svima stave cene kao da kupujem bubreg ili udese sve samo da bi izmamili vidno odricanje nečeg drugog zarad čitanja.
Za knjige mi na sreću ne treba novac, ako volim čitati s papira za to imam biblioteke sve dok poštujem rokove.
Kritičari ocenjuju da je „Veliki Getsbi“ sanjalačka knjiga, pomalo šljašteća i romantična ali ja, majke mi, uvideh na prvih 10 stranica bar dve dobre univerzalne misli vezane za život. Izgleda da je taj XX vek bio i malo od ovoga i malo od onoga, a ja se i dalje često zateknem uz osećaj kao da živim u XX veku u vrlo napetom okruženju kao kad putuješ vozom na more dvadeset časova pa te boli svaki deo tela.
Jelena kaže da joj je ta knjiga odbojna budući da je klasik i svi je čitaju ali zato čita neku drugu koja nije klasik i koju čitaju odabrani, i ja tu ne vidim neke prevelike razlike, pa staloženo izgovaram:„Ako mi je zanimljivo čitam...“ Jer savremena produktivnost ne trpi dodatne podele...
Željko iz Beča zaključuje: „Knjige su ovde bezobrazno skupe, tamo (u Beču) koštaju bar upola manje.“
Ja momentalno zamišljam kako tek tako idem ulicama Beča, gledam način na koji ljudi ispijaju kuvano vino i voze se konjima po širokim kaldrmama, ulazim u prvu knjižaru bez razmišljanja i kazujem im:„ Daćete mi, molim Vas, četiri umesto dve!ˇ