26.07.2006., srijeda

020 NENAD Godine 1999. početkom aprila, poginuo je moj tata. Imala sam 20 godina. U tom trenutku sam živela u Aachenu, Nemačka, nekih 2000km daleko od Beograda. Poginuo je u nejasnim okolnostima, saobraćajna nesreća. Tako su mi rekli. Bio je petak. Sve se desilo u 17h popodne. Meni je javljeno oko 23h. Te večeri sam razbijala pikado u nekom pabu, sa svojim tadašnjim dečkom i njegovim najboljim drugom. Kada smo došli kući, sijala je mala crvena lampica na sekretarici. Bezbroj malih zloslutnih crvenih lampica. I nečiji glas, mermeran, muški, nepoznat. Dok ovo kucam, tresu mi se ruke, kao što su mi se tresle kada sam stala pored našeg velikog radnog stola, napravljenog od nekih vrata koje smo našli na ulici. Pozvala sam telefon koji mi je ostao usnimljen. "Desilo se ono najgore". To je ta rečenica. Farewell. Nema nazad. Ne možeš ništa da popraviš. Ne možeš da spustiš slušalicu i da prekineš loš trip. Ne možeš nigde. To se desilo. Sve je već gotovo. Njega već nema. Te sve suze, glupave do ludila, ništa ne vrede. Nikog nema ni u mojoj glavi da učini nešto. Nema glasova. Samo jedna ogromna pukotina u koju je strmoglavo uletelo sve što sam znala o sebi, njemu, nama, našim tužnim životima, svim našim bolnim i sretnim trenucima...Ta noć je bila bolesna. I ja sam se zanavek promenila. Suze su zaista nebitne. To je spolja manifestacija, vrlo tanka i nevažna, nečega što se u meni zbivalo. U njegovom stanu sve je izgledalo kao da je malo pre đipio iz kreveta i otišao negde na pet minuta. Nerazmešten krevet. Papuče. Do pola popijena kafa. Prljave šoljice. Ispisani papiri, onim rukopisom. Njegov grob je vrlo nevešt pokušaj da ga zadržim u svom životu. Moji snovi i naši susreti u njima, moje su slamke kroz koje dišem. Nedostaje mi. Isto onako kako mi je nedostajao i kad je bio živ. Poginuo je sa 44 godine. I ponekad ga zamišljam kako bi izgledao danas, kada bi imao 51. Kako bi to izgledalo kada bi video moju decu. Da li bi umeo sa njima. Razmišljam o njegovom životu, prepunom kaprica i nekanalisanih energija. O rečima s kojima nije umeo. O besovima takođe. O tajnama koje sam od njega čuvala, i koje je on redom otkrivao. O najnespretnijem ocu na planeti, čini mi se. Kada sretnem žene koje je voleo, i koje su njega volele, uhvatim uvek onaj pogled. Onaj, poluuvređeni. Uhvatim njihovu želju da me što pre zaobiđu, da ne razgovaramo predugo. Kada sretnem njegove prijatelje, primorana sam da slušam kako ga se sećaju i šta ih sve na njega podseća. Šale. Viceve. Neke događaje. Za moju majku on je davnašnja prošlost. Za moju decu on je apstrakcija do koje ne mogu. On je "mrtav", tako kažu, i upišavaju se od smeha. A i ja s njima. Pa jeste, jebeno je smešno. Smešno je do suza. Kovitlac energije koji se odjedanput pretvorio u ništa. Jeste smešno. I taj grob je smešan. I natpis na grobu. I njegovo ime. I čitulje koje su mu date. Ma jel to mene neko zajebava?! Smešno je i to što mnoge ni dan danas ne napušta paranoja da je ovo sve jedan od njegovih tripova, da je u stvari zbrisao, odjebao nas sve... Uopšte vas ne lažem, ja se takvim stvarima smejem. A plačem, tek ponekad, onako usput,pukne me neki flesh, iznenada, onda kad se najmanje nadam, razvali me kao da mi je neko zveknuo najjaču dandaru na svetu, pa mi kosa padne preko lica, a ja sam na asfaltu. E tad počnu opet te suze. Al ja brzo ostanem bez volje da plačem. Pre nekoliko godina sam na jedvite jade iskopala (protivno svim zakonima) izvod sa autopsije. Jebena budala. I čitala. Mislim, ko to još radi. Čitala red po red o tome kako su kopali po telu mog oca. Držala sam ruku preko usta, valjda da ne vrištim, otkud znam, i lagano se raspadala na fotelji na kojoj sam sedela. Saznala sam šta je jeo tog i prethodnog dana. Koliko mu je bio težak mozak. I još gomilu nekih idiotskih podataka. Zašto... Očaj, valjda.

- 18:25 - Komentari (6) - Isprintaj - #