Abaddon – Ognjeni Jezik Smrti

U 'Hristovom Otkrivenju po Jovanu' snaga koja gospodari nad četiri Velika Princa Zla (koja stoje nasuprot četiri Živa Bića pred Božijim Prestolom) naziva se Abaddon - ßŐÓŃĐ; u hebrejskom dati termin znači 'Propast'. Po judejskim drevnim predstavama zagrobni svet je se nazivao Šeol, i smeštao je se pod zemljom. Dubine, ždrelo Podzemlja, činio je Ponor Propasti, Bezdan, koji je se nazivao i Abaddon. U dnu grotla Ponora Propasti nalazilo je se Tofet, Gehinom, Pakao, Sumporno Jezero. Abaddon je, dakle, Ponor Smrtni u Podzemlju, Šeolu: »Pred Njegovim Okom otkriven zja Šeol, i Abaddon nema vela na sebi.« ('Jov', 26:6) - »Propast Paklena i Abaddon izjavljuju: Za slavu njenu mi smo samo čuli.« (Ibid., 28:22) – »Zar se u Grobu propoveda o Tvojoj dobroti? O vernosti Tvojoj u Propasti?« (‘Psalmi’, 88:12) – »I Šeol i Abaddon stoje pred Jehovom, a nekmoli srca sinova ljudskih.« (‘Izreke’, 15:11) – »Kraljevstvo Smrti i Abaddon ne mogu se zasititi, tako ni oči čovečije.« (Ibid., 27:20) - U odnosu ždrela i jezika slikovito možemo videti i odnos Ognja Pakla i Bezdana, Ponora Podzemlja.

Abaddon se slika kao zvezda koja pada u Bezdan, Ponor Propasti, i iz Ponora oslobađa demone, avetinjsko-pustošiteljske snage koje kinje ljude bez Božijeg Imena na svojim čelima: »I peti Anđeo zatrubi: i videh Zvezdu koja je sa neba pala na zemlju; i dade joj se ključ od ždrela Bezdana. I otvori ždrelo Bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela. I iz dima iziđoše skakavci na zemlju, pa im se dade moć kakvu imaju zemaljske skorpije. I bi im rečeno da ne ude travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikakvom drvetu, nego samo ljudima koji nemaju Božijeg pečata na svojim čelima. I dade im se moć ne da ih ubijaju, nego da ih kinje pet meseci; i njihovo kinjenje beše kao kinjenje skorpije, kad ubode čoveka. A u one dane ljudi će tražiti smrt i neće je naći, i želeće da umru, i smrt će bežati od njih.«
»A prilike, koje se kao skakavci pojaviše, behu slične konjima pripremljenim za boj, a na njihovim glavama behu venci slični zlatu, lica im pak behu kao ljudska lica. I imahu vlasi kao ženska kosa, a zubi im behu kao u lavova, imahu i oklope kao gvozdene oklope, a šum njihovih krila beše kao tutnjava kola sa mnogim konjima koji trče u boj. I imahu repove i žalce kao u skorpija, a u njihovim repovima beše njihova moć da naude ljudima pet meseci. Oni imaju nad sobom cara, Anđela Bezdana, kome je ime na hebrejskom jeziku Abaddon, a na grčkom se zove Apollion.« (9:1-11) – Hrist dopušta Apollionovo izbijanje iz Bezdana, jer On je Taj koji ima ključeve od Smrti i Hada (1:18), koji je pobednički pohodio i najdublje krajeve Zemlje(‘Efescima’, 4:8-9), objavio Evanđelje i mrtvima u onostranoj Tamnici: »Telo su Mu, doduše, ubili, ali je duhom oživljen; njim je sišao i propovedio duhovima /= dušama/ koji su bili u Tamnici, koji su nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme, dok se gradio Kovčeg, u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu.« (‘Prva Petrova’, 3:18-20, v.: 4:6).



U okultizmu Jezik Stare Zmije, pustošitelj i razoritelj AppollýMn (od grčkog ap-óllymi = 'upropašćavati', 'ginuti'; h ap-Mleia = 'razaranje', 'uništavanje', 'stradanje'), koji je i Podela (gospodar principa »podeli pa vladaj – divide et impera«) naziva se i Horonzon, i u hebrejskoj ortografiji dato jeziku ime mu stoji pod brojem 333. U hebrejskom jeziku njegovo ime piše se sa tri udvojena otiota 'Vav' (Hwrwnzwn - ßŐÖŕÖčŐÔ) koja imaju vrednost 6 i izgledaju kao propeta zmija. Hebrejski termin za udvojenost, za sparivanje, glasi 'šagal' - ÜŇé. U hebrejskoj gematriji ime 'horonzon' ima brojnu vrednost 333, kao i 'šagal' - (uz to i jedan od termina za ženu - 'šegal'). Udvostručen broj 333 daje zbir 666, broj zakona solarne bezdanske Zveri. Očigledno je da Abbadon nije duhovna ličnost, već personifikacija Jezika Zla i Laži, paklenog ognjenog Haosa, Druge Smrti, Sumpornog Jezera, pandan Božijoj Ljubavi i Premudrosti, personifikacija Pakla koji izbija iz Bezdana, ponora greha koji odvaja od Boga: »I Smrt i Had /cp.: 6:8/ behu bačeni u Vatreno Jezero. Ovo je Druga Smrt, Vatreno Jezero. I ko god se ne nađe upisan u Knjizi Života, bi bačen u Vatreno Jezero.« (20:14-15) Abbadon je ognjeni jezik Stare Zmije zvane Đavo i Satana. – »A strašljivcima i nevernima i gnusnima i ubicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svima lažama - njima je mesto u Jezeru koje gori od Vatre i Sumpora; to je Druga Smrt.« (21:8) Na kraju vremena, i ljudi i demoni, koji su bili jezik Laži i ruka Zla, koji su veleli i činili greh koji donosi smrt, naći će se u paklenom jedinstvu sa silom koja ih je vodila i inspirisala, sa Drugom Smrću.

Bog kao impersonalni duh je Svetlost i Oganj Života; Protivnik Božiji kao impersonalni duh je Tama i Oganj Smrti. Svetlost je Jezik, Komunikacija, Reč (grč.: ho lógos). Božija Reč i Bog-Reč je Oganj koji daje Život; u Reči su Vatra i Svetlost Života. U 'Evanđelju Istine' se iznosi: »Kroz usta Njegova progovori Svetlost, i Glas Njegov stvori Život.« (cp.: 'Psalmi', 19:2.4-5) Kao Svetlo Istine Reč Božija oživljava i prosvetljuje dušu koja čini svetla, pravednička dela: »Tvoja reč nozi je mojoj svetiljka, i svetlo mojoj stazi.« ('Psalmi', 119:105) Na okupljeno hrišćansko Bratstvo, Duh Sveti, Božiji Jezik, spušta se i kruniše ih ognjenim jezicima: »I odjednom nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar, te ispuni svu kuću u kojoj su sedeli. I pokazaše im se jezici koji se razdeliše, kao da su od vatre, pa se na svakog od njih postavi po jedan. Tada se svi ispuniše Duhom Svetim, pa počeše govoriti drugim jezicima, kako im je Duh davao da govore.« ('Dela', 2:1-4) – Božiji Oganj razgoreva ono što stoji u Njegovoj Lepoti i sagoreva ono što je grešno i truležno: »Siđe Oganj s Neba /= proročki duh/ i pojede ih.« ('Otkrivenje', 20:9; cp.: 10:3) »Bog je naš Oganj koji spaljuje.« ('Hebrejima', 12:29) – Satanski oganj iz Podnebesa i Pakla razgoreva ono što je lažno i bogoprotivno: »I ona /= druga zver, Lažni Prorok/ činjaše velika čudesa, tako da i vatru s Neba spusti na zemlju pred ljudima.« (Ibid., 13.13) – Razgoreni u Nebeskoj ljubavi jesu revnosnici koji su i Božiji lavovi, oni koji hrabro pronose i objavljuju reč Istine: »I govorahu reč Božiju sa smelošću.« ('Dela', 4:31, v.: 4:29) Lucifera sa njegovim knezovima i kneginjama apostol Jovan vidi kao ognjenu aždaju: »I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: Velika Aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju.« ('Otkrivenje', 12:3-4) – Stanje i napredak naše duše pokazuje naš jezik, naše kormilo: koliko i koju vatru točimo: vatru Božiju ili vatru Božijeg Protivnika: »Ako ko u reči ne greši, to je savršen čovek, kadar zauzdati i sve telo. I kad konjima stavljamo žvale u usta, da nam se pokoravaju, mi upravljamo čitavim njihovim telom. Vidi i lađe, kolike su i gone ih žestoki vetrovi, a njima upravlja vrlo mala krma kuda hoće krmareva volja. Tako je i jezik mali ud, ali se hvali velikim stvarima. Vidi kako mala vatra zapali veliku šumu. I /neobuzdan/ jezik je vatra, svet nepravde, jezik se nalazi među našim udovima, skrnavi sve telo i on zapaljuje točak života, a Pakao /ts Geénns/ njega pali.« ('Jakov', 3:2-6) Onaj ko živi u Bogu i Bog, Ognjeni Duh kroz njega, on i ne greši, jer Duh Života određuje njegovo življenje, njegova osećanja, misli, reči i postupke, njegova dela.

Svetlost koja je otpala od Boga je tako začetnik greha i smrti, tvorac Pakla, u koji će se naći sve teško opterećene i tvrdokorne duše.

Ono što su bila Jelisejska polja i ostrva blaženih u grčkoj mitičkoj religiji, to je Avrahamovo Krilo kod Jevreja intertestamentalnog doba: »A kad umre siromah, anđeli ga odneše u Avraamovo Krilo.« ('Luka', 16:22) Avrahamovo Krilo je dubokom provalijom odeljeno od Pakla, Gehene. – I Grci, i Rimljani, i stari Jevreji imali su srodne predstave o Podzemlju (Hadu, Orku, Šeolu) gde odlazi duša-sena kad odleprša iz tela. Jevrejski historik Josip Flavije u svome delu 'Rasprava s Grcima o Hadu' piše: »Postoji ulaz u ovaj podzemni predeo na čijem ulazu stoji jedan arhanđeo s četom anđela. Sve koji ovuda prolaze vode anđeli određeni nad dušama. Pravedni su odvojeni na desnu ruku, gde je sjajni predeo s izgledom na dobro koje će doći. Ovde oni čekaju na večni život na Nebu. Ovo mesto mi /Jevreji/ nazivamo Avramovo Krilo. Nepravedne anđeli vuku na levu ruku. Ti anđeli im prete i guraju ih sve dublje. Zapravo, anđeli ih vuku u blizinu samog pakla /= gehene/, gde slušaju njegovu buku i osećaju njegovu paru. Ovde oni posmatraju taj užasan prizor i već strahuju od budućeg suda, tako da na neki način već unapred trpe kaznu. Oni takođe gledaju mesto na kome se nalaze očevi i pravednici, što je njih takođe kazna. Između njih i pravednih nalazi se dubok ponor, tako da niko ne može preći na drugu stranu.« - Flavije, dakle, Avrahamovo Krilo predstavlja kao osvežavajuće Prednebesje, odakle će jednom pravedne duše da se vinu u najviše Nebo (cp.: 'Jovan', 3:13). Dok su Grci verovali da duša iz onostranog može opet uzeti, obući se u zemaljsko telo, Jevreji (poput fariseja) su verovali da će tela opet vaskrsnuti.

Značajni latinski bogoslov i hermeneutista Tertulijan takozvano Abrahamovo Krilo ne povezuje sa Nebom, već sa Prednebesima, sa Refrigerium-om, onostranim Mestom Osveženja, jer želi da zadrži koncept telesnog vaskrsavanja: »To mesto, hoću reći Avrahamovo Krilo, mada nije nebesko, ali je iznad Pakla, dušama pravednika pruža privremeno osveženje dok kraj stvari ne izazove opšte vaskrsenje i dodeljivanje nagrade, ... /Eam itaque regionem sinum dico Abrahae, etsi non caelestem, sublimiorem tamen inferis, interim refrigerium praebituram animabus iustorum, donec consummatio rerum resurrectionem omnium plenitudine mercedis expungat, .../« (Adversus Marcionem, IV, 34, 13). – Isuviše je jasno da je duša duhovno telo, i njoj za ulazak u najviše Nebo, u Otadžbinu ne treba nikakvo vaskrsavanje u fizičkom telu.

U 'Prvoj Enohovoj knjizi' Šeol se predstavlja s dva Odelenja, u kojima prebivaju duše pravednika i duše grešnika: »I on /- Uriel/ mi pokazaše na zapadu jednu veliku i visoku planinu od tvrde stene. I beše četiri sveta mesta, duboka i široka, i veoma mirna. Kako su mirna šuplja mesta i duboka i tamna za oko. tri od njih behu tamna a jedno svetlo, i beše izvor vode u njegovoj sredini. /.../ Zatim upitah o ovim šupljim mestima: 'Zašto su jedno odvojeno od drugog'? – I on mi odgovori, rekavši: 'Ova tri su stvorena da bi se duhovi /= duše/ mrtvih mogli odvojiti. A ovaj deo je načinjen za duše pravednih, u kojem ima svetli potok vode. A ovo je načinjeno za grešnike kada umru i sahrane se na zemlji, a sud nije na njima izvršen za njihovog /zemnog/ života. Ovde će njihove duše biti odvojene u ovom velikom bolu, do velikog Dana Suda, bičevanja, i muka prokletih zauvek, ...« (22:1-2.8-11)

Helenski termini Had, Gehena i Tartar uglavnom se prevode kao 'pakao', i u unutarnjem značenju ukazuju na stanje duše koja je potonula u nisku vibraciju, koja je u sebi i oko sebe stvorila pustoš i nered, pakao dakle. Pošto ono što imamo u sebi, točimo iz sebe (jer sve je prenos i kretanje), to i oko sebe stvaramo ono što imamo u sebi: tako je pakao ne samo stanje duše već i mesto zajedničarenja pustošiteljskih duša i ljudi. Hrist upozorava neverne i uznosite žitelje Kapernauma: »I ti, Kapernaume, zar ćeš se do Neba podići? Do Hada /héMs Hádoy/ ćeš biti survan; jer da su se u Sodomu dogodila čuda koja su se dogodila u tebi, ostao bi do današnjeg dana.« ('Matej', 11:23) – Had (ho Háds ili Háids ili Áidos, dorski: ho Aíds) je helenski ekvivalent i prevod za hebrejsku reč Šeol (Š’eol – ÜŐĐé) (sir.: Šiul); tako je i u 'Septuaginti' pristupeno. U Petrovom navođenju 'Psalma', 16:10 očigledno se pokazuje da je Had ekvivalent za Šeol: »... Nećeš ostaviti duše moje u Hadu /eis Hádn/, niti ćeš dati da svetac tvoj istrune /u grobu/.« ('Dela', 2:27) – Háds je složenica dobivena od a – 'ne', 'bez' i eídM – 'videti'; otuda Had označava 'nevid-elicu', 'mesto mraka'. Kod starih Helena Had najpre označava nevidljivi svet ideja (cp.: Platon: 'Fedon', pogl. 29), a kasnije u poetsko-narodnim refleksijama i poimanjima on postaje oznaka za podzemni (lat.: inferius, infernus) svet, svet gde sunčevi zraci ne dopiru, gde mrak i sene vladaju:

»... U dvorovima boga Aida /Aídao/ nekakve ima
duše, i utvare ima, ali nikako nema života /= svetlosti/.«
(Homer: 'Ilijada', XXIII, 103-104)


»Kako se odluči da siđeš Aidu /Aidós-be/, gde borave mrtvi
koji nemaju svesti, tek senke pokojnih ljudi?«
(Homer: 'Odiseja', XI, 475-476)

Po antiknim predstavama, u dnu čeljusti Podzemlja, Šeola, nalazi se Pakao, pakleni ognjeni jezici, baš onako kako kod čoveka iz dna ždrela izbija jezik koji toči vatru Istine ili Laži. Ognjeno pakleno jezero u grotlu Podzemlja kod Jevreja je zvano Gehena - Gehinom (ŐÝŕÔŮŇ; grecizirano: h Géenna, u arapskom: Džehennem). Naziv Gehinom nastao je od naziva jerusalimske doline Ben Hinom, doline sinova Enomovih – Gej Ben-Hinom – ÝŕÔľßŃ ŮŇ ('Jeremija', 7:32; 'Jošua', 15:8, 18:16). U dolini Hinom, kod mesta Tofet (ęäę), u monarhističko doba Izraela žrtveno su prinošena deca bogu Molohu ('Kraljevi', II, 23:10 i drugde). Kasnije je Dolina služila kao mesto za deponiju i spaljivanje smeća i leševa. S vremenom je termin Gehinom potpuno odvojen od naziva doline Ben Hinom i ugrađen u cirkularne predstave onostranog sveta i njegovih aspekata: 'Podzemlje' (Š’eol), 'Jama' (Šachath – ×ęé, Šuchah - Ô×Ő*), 'Rupa' (Bor - čŐŃ), 'Bezdan', 'Provalija' (Thehom - ÝŐÔę). U novozavetnim evanđelskim tekstovima pojam Gehena ('Matej', 5:22.29-30, 10:28, 18:9, 23:15.33; 'Marko', 9:43.45.47; 'Luka', 12:5) simboliše i određuje sudbinsku paklenu vatru u kojoj se baca duša i telo duboko predani grešnom životu. Ognjena Peć koja gori u bezdanskim dubinama Podzemlja u 'Otkrivenju po Jovanu' se naziva Sumporno i Ognjeno Jezero (14:10-11, 19:20, 20:10.14-15, 21:8), i stoji nasuprot Kristalnog Jezera Slave, na kome stoje bogougodnici, pročišćene i prosvetljene duše. Nasuprot Gehinomu pojavljuje se i stoji Gan Eden - ßÓâľßŇ ('Edenski Vrt'), kod Hebreja nazvan (po persijanskom ishodištu) i Pardes (áÓčä; grec.: ho Parádeisos, latin.: Paradisus = 'Raj' – 'Otkrivenje', 2:7; 'Luka', 23:43), nasuprot Dolini Pustoši božije Brdo, Sion. Po islamskoj eshatologiji koja reflektuje judejsku, u paklenoj provaliji koja nosi ime Sekar ('Kuran', 74:26), u vatri onostranog Džehennema, nevernici i bezakonici zajedno sa šejtanima bivaju svezani bačeni u sve Vekove nakon Božijeg Suda (69:30-33).



Podzemlje - Had i Šeol su često sinonimi za smrt. U starim hebrejskim tekstovima o umiranju se govori kao o odlasku 'dole', u Podzemni Svet: »Svi su predani smrti, bačeni u podzemne krajeve, posred sinova ljudskih, s onima što silaze u Jamu.« ('Ezekiel', 31:14; vidi i dalje) – Skriptuarno izložena starozavetna vera Šeol gde odlaze duhovi-sene (ref’aim – ÝŮĐäč, od rafeh – Ôäč = 'slab', 'nemoćan') smešta duboko ispod zemlje: »... Smestiću te u najdublje zemljine predele, u večnu samoću, s onima što u grob siđoše, da se više ne vratiš u zemlju živih.« (26:20) U Šeolu vlada večni mrak iz koga nema povratka ('Jov', 10:21-22, 7:9). Samo Bog, gospodar života i smrti, može izbaviti iz Šeola i od Šeola ('Psalmi', 30:4, 86:13; 'Samuel', I, 2:6). Šeol je zatvor sa vratima ('Isaija', 38:10), sa zasunima: »Vode me do grla okružiše, bezdan me opkoli. Trave mi glavu omotaše, siđoh do korena planina. Nada mnom se zatvoriše zauvijek zasuni zemljini. Ali Ti iz Jame izvadi život moj, o Jehova, Bože moj.« ('Jona', 2:6-7). Hrist, Velika Stena i Vrata Života (‘Jovan’, 10:9), ukazuje da Njegovu Crkvu Vrata Hadova neće nadvladati ('Matej', 16:18). Vrata Pakla su svi oni koji su se bezakonjem otvorili za pakleni uticaj i upliv, koji su postali nečasne posude ('Rimljanima', 9:22-23) i poklonici Nečastivog Duha. Vratima Hada se simbolično naziva i himeričko-ekumenska religija Babilona Velikog koja će se u vremenu Posletka gospodarski uzdići. (Hebrejski izraz za 'Babilon' je Bavel – ÜŃŃ, i u 'Knjizi Postanka' se upotrebljava u značenju 'pomešati', 'rasejati'. Hebrejski termin Bavel i grčko-latinski Babylon dolaze od babilonskog izraza Bab-ilu, koji se opet javlja prevodom sumerskog izraza 'božija vrata') Za one koji su još u zemaljskom telu duhovno vaskrsli, grob je kapija vaskrsnuća duše, smrt tela je rođenje duše u novome i svetlome svetu. Za one koji su na zemlji robovali satani čulnosti i razuzdanosti, za duhovno mrtve, robove Tame, smrt tela znači otvoreno padanjeduše u Ždrelo Propasti, u Tamnicu Hada, svezivanje na vrlo niske vibracione ravni, dolazak na svet i u stanje gde se mora bolno, kroz više Eona, otplaćivati duševni dug. Onaj koji nije imao ljubav za Istinu i Dobro on nema ni straha pred grešenjem, pred negativnošću koja baca u Pakao, u ruke Gospodara Tame: »... Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti. Nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo da upropasti u Geheni.« ('Matej', 10:28) Mnogi se još živi, za vreme zemaljskog života, bacaju u Pakao: »... Oboje behu živi bačeni u Vatreno Jezero koje gori od sumpora.« ('Otkrivenje', 19:20, cp.: 'Brojevi', 16:32-33).

Onostrane niskovibracione ravne kojima odlaze kao zemlja teškim grehom opterećene i svezane duše mogu se nazvati 'Podzemljem', jer su te Ravni duboko ispod Zemlje Mira, Nebeske Otadžbine. Apostol Pavle koji je se u viđenju uzdigao »do trećeg Neba« ('Korinćanima', II, 12:2) poučava: »... Naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova u Nebesima /en toís epoyraníois/.« ('Efescima', 6:12, v.: 3:10, 6:9) Dakako, 'nebesa' koja se ovde pominju nisu Nebesko Kraljevstvo Svetlosti, već Podnebesa otpalih zvezda, ravni Čistilišta. Na kraju staroga sveta Stara Zmija gubi uporište i u tim nebesima – Podnebesima: »I nasta rat na nebu; Mihael sa svojim anđelima zarati na Aždaju. I Aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta u Nebu /en tM oyranM/. I bi zbačena Velika Aždaja, Stara Zmija, zvana Đavo i Satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. I čuh snažan glas na Nebu kako govori: "Sad /i u Podnebesima/ nasta Spasenje, i Sila, i Kraljevstvo Boga našega, i vlast Njegovog Mesije, jer je zbačen Tužitelj naše braće koji ih optuživaše pred našim Bogom Dan i Noć. I oni ga pobediše Jagnjetovom Krvlju i rečju svoga svedočanstva, i ne zavoleše život svoj, sve do smrti /u Gospodu/. Zato se veselite Nebesa /hoi oyranoí/ i vi koji boravite na njima. Teško zemlji /v.: 13:11/ i moru /v.: 13:1/, jer Đavo siđe k vama s velikim gnevom znajući da ima malo vremena".« ('Otkrivenje', 12:7-12 ) – Svetlost Božijeg Kraljevstva se iz Neba do Zemlje probija preko Podnebesa: »Pade Bel! Sruši se Nebo!« ('Isaija', 45:12) – Prorok Jovan za nove ljude vidi »novo Nebo i novu Zemlju« (21:1), zemlju oslobođenu od 'mora' bezbožnog mnoštva, i Podnebesa oslobođena od satanskog upliva: »Mi na osnovu Njegovog obećanja očekujemo nova Nebesa i novu Zemlju.« ('Petar', II, 3:13) Otkazujući poslušnost demonu ljudi i duše prestaju biti njegov oslonac u borbi Tame protiv Boga i Neba. Tako i Podnebesa Božiji Sud zahvata: »Nebesa ću potresti, maknuće se zemlja s mesta od Gneva Jehove nad Vojskama, ...« ('Isaija', 46:1; v.: 'Psalmi', 50:4; 'Otkrivenje', 6:13-14) - Silazeći u utelovljenje i vaskrsiteljski uzdižući se iz smrti, Sin Božiji je prošao i Podnebesa: »... Imamo Velikog Prvosveštenika koji je prošao Nebesa, Isusa sina Božijeg, ...« ('Hebrejima', 4:14) – »Onaj koji siđe to je Isti koji i uziđe više sviju Nebesa da ispuni sve.« ('Efescima', 4:10, v.: 'Filipljanima', 2:10)

Na Božija Nebesa, Prednebesa i Podnebesa ukazuju i neki starozavetni tekstovi: »Ta nebesa, ni Nebesa nad Nebesima ne mogu Ga obuhvatiti.« ('Kraljevi', I, 8:27; v.: 'Sirah', 16:18) – Psalmista ushićeno deklamuje: »Nebo je nebo Jehovino, a zemlju dade sinovima čovečijim.« (115:16) – Mojsije ukazuje Izraelu da njihov Bog stoji iznad bogova nižih nebesa: »Evo, Jehovi, Bogu tvome, pripada nebo i Nebo nad Nebesima, zemlja i sve što je na njoj. /.../ Jehova, Bog vaš, Bog je nad bogovima, Gospodar nad gospodarima, ...« ('Ponovljeni Zakon', 10:14-17) – Među mnogobošcima je stolećima postojao kult i običaj obožavanja raznih astralnih duhovnih sila, duša i demona Podnebesa, koji su poistovećivani sa Suncem, Mesecom i zvezdama (Ibid., 4:19, 17:3; 'Kraljevi', II, 21:3.5, 23:5; 'Letopisi', II, 35:5; 'Jeremija', 8:2; 'Dela', 7:42-43). – Za Ognjenu Aždaju čije je uporište u borbi protiv Boga planeta Zemlja, a čije Hijerarhije se nalaze u Podnebesima, kaže se slikovito u patmoskom 'Otkrivenju': »I rep njezin vuče trećinu zvezda Nebeskih /to tríton tMn astérMn toý oyranoý/, ...« (12:4) – Božije zvezde čine sjajni Božiji anđeli i oni ljudi i duše koji su svoju nutrinu pročistili snagom duha, postali duhovno sunce, uzdigli se u najfiniju vibraciju ('Danilo', 12:3): »Ti si stvorio nebo, i Nebesa nad Nebesima, i vojsku njihovu, ...« ('Nehemija', 9:6) – Jedno od imena Gospodara Neba u hebrejskom jeziku glasi JHWH Cevaoth (ęŐĐŃć) – Onaj Koji Jeste nad Vojskama’ (Gospod nad nebeskim zvezdama/anđelima’; cava = 'vojska'): »Svojim sam rukama razapeo Nebesa i zapovedam svim Vojskama njegovim.« ('Isaija', 45:12)

Čineći bezakonje čovekova životna vibracija se smanjuje, on tone i pada u sve nižu vibraciju, gde sve manje Božija Svetlost dopire; on dospeva u Tamu Ambisa koji razdvaja dušu od Boga, Duha Života; teški gresi, poput olova nas strovaljuju i svezuju: »Kao slama koja padne u vatru će da izgore pred licem svetih: kao olovo što tone u vodu će da potonu pred licem pravednih, i neće ni traga od njih ostati.« ('Enoh', I, 48:9)

Onostrana Tamnica ('Matej', 5:25) - Bezdan, u grčkom jeziku susrećemo pod udarnim terminima h Ábyssos i ho Tártaros (ili ta Tártara). Po patmoskom 'Otkrivenju' Gospod nakon Zlatne Hiljadugodišnjice u Bezdan svezuje, utamničuje Staru Zmiju, a nakon njene ponovne pobune i ustajanja na Grad Novi Jerusalim, baca je i u Ognjeno Jezero, koje gori u grotla Hada: »A Đavo, koji ih je dovodio u zabludu, bi bačen u Vatreno i Sumporno Jezero, gde je i Zver i Lažni Prorok, i biće mučeni Danju i Noću u sve Vekove.« (20:10) – Iako se u sakralnim eshatološkim naznakama govori prevashodno o ognjenim mukama u Hadu, Had ima i svoje 'ledene noći', gde će proklete duše i hladnoća moriti: »A nekorisnoga slugu izbacite u Krajnju Tamu /eis to skótos to exMteron/; onde će biti plač i škrgut zuba.« ('Matej', 25:30) – U Krajnu Tamu, u Tamu Vanjštine (exMteros = 'krajnji', 'spoljašnji') dospevaju oni koju robuju masivnim željama niskih nagona i grubih čula, koji su svim nitima svoga učaurenog življenja vezani za spoljašnji privid, koji su bezakonjem izgnali (exMthéM = 'isterati') sebe iz unutarnjeg mira i radosti, koji samo u spoljašnjem sjaje, presijavaju, pokazujući se ljudima 'pravednima' i 'dobrima' ('Jov', 5:14, 23:16-17; 'Tužaljke', 3:1-9; 'Psalmi', 143:3-4; 'Propovednik', 5:16): »Napolju su psi, i vračari, i bludnici, i ubice, i idolopoklonici, i svi koji vole i čine laž.« ('Otkrivenje', 22:15; v.: 21:27 ) – »A strašljivcima, i nevernima, i gnusnima, i ubicama, i bludnicima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama - njima je mesto u Jezeru koje gori od Vatre i Sumpora; to je Druga Smrt.« (21:8) U Drugu Smrt bivaju bačeni čak i četiri jahača Zla: »I ‘more’ dade mrtvace koji su u njemu, i Smrt i Had dadoše mrtvace koji su u njima, i svako bi osuđen po delima svojim. I Smrt i Had behu bačeni u Vatreno Jezero. Ovo je Druga Smrt, Vatreno Jezero.« (20:13-14)

U Platonovoj 'Gorgiji' Div govori Plutonu da je svoja tri sina odredio za suđenje pokojničkim dušama: »Ovi, dakle, posle svoje smrti sudiće na sveštenoj livadi, na raskršću, odakle vode dva puta: jedan na Ostrva blaženih /makórn nsos/, a drugi u Tartar.« (523 E). U Tartar je, po grčkoj mitologiji, Zevs bacio Hronosa (Saturna) i pobunjene Titane. U 'Ilijadi' Div gromobija upozorava na Olimpu bogove da nesmeju trojanskoj ili danajskoj vojsci u pomoć doći:

»... Zgrabiću ga i dole u mračni baciti Tartar,
vrlo daleko, gde zjapi pod zemljom najdublji ponor,
gde su od gvožđa vrata i od medi prag, te ispod Hada
toliko leži koliko nebo se diže nad zemljom.«
(VIII, 13-16)

Za Titane svezane u mračni i duboki Tartar Hesiod ukazuje:

»Onde su bozi Titani, u mračnom podzemnom svetu,
po volji Zevsa boga oblačitelja skriveni
na mestu plesnivome, na kraju ogromne zemlje.«
(Theogonia, 729-731, v.: 720-721)

Za otpale duhove vezane u Podzemlje apostol Petar naznačuje: » ... Bog ne poštedi ni anđele koji sagrešiše, nego ih baci u okove mraka paklenoga /tartarMsas/, i predade ih da se čuvaju za Sud.« (II, 2:4; v.: 'Juda', 6)

Pod Homerovim uticajem Platon govori o Tartaru kao o ždrelu gde se slivaju sve reke i iz njega opet izviru; Tartar nema dna, vetrovi ga pustoše. Za treću veliku reku (koju on naziva Piriflegetont) ukazuje da u Tartaru formira ognjeno jezero: »... U blizini svoga izvora se ruši u golem prostor koji bukti jakim ognjem, i stvara jezero koje je veće od našega mora i kipi vodom i muljem.« ('Fedon', pogl. 61)

Kod starih Izraelaca Bezdan - Thehom, označava nepreglednu morsku dubinu: »Zar si ti prodro do izvora morskih, po dnu bezdana zar si kad hodio?« ('Jov', 38:16, v.: 'Postanak', 1:2; 'Jov', 28:14); bezdani se nalaze i pod zemljom i iz njih izbija voda: »... Navale svi izvori bezdana, rastvore se ustave nebeske.« ('Postanak', 7:11; v.: 8:2) – »Do neba se dizahu, u bezdan se spuštahu, ...« ('Psalmi', 107:26, v.: 'Izreke', 8:28)

Kako se demonsko svezuje u Ponor Razdvajanja? Tako što troši svoje snage u borbi protiv Boga i Božijih ljudi, tako što čini greh. »Adamas, veliki tiranin, i svi tirani koji borave u eonima počeli su se uzaludno boriti protiv Svetla. A nisu znali protiv koga se bore jer nisu videli ništa osim Svetla koje je sve nadjačavalo. Kada su zapodenuli borbu protiv Svetla, iscrpela se njihova zajednička snaga. Stropoštali su se u niže eone i bili su mrtvi i bez životnog daha poput žitelja zemlje.« ('Vera Mudrost', pogl. 15) Tako energija sa kojom rade postaje sve inertnija i tromija. U 'Vernoj Mudrosti' iznosi se i da je Vaskrsli i Uspinjući Gospod uzeo snagu pakosnim eonskim arhontima koji su delovali na zemlji remetilački preko gatara, zvezdočatca i zazivača duhova, da je uneo zabunu među njima, okrenuvši putanje i kružni tok njihovih eona i sudbinskih sfera: »Svima sam oduzeo trećinu snage kako ne bi ustrajali u svojoj zloći i kako ne bi mogli dovršiti svoja zla dela, ako bi ih ljudi sa zemlje zazvali u njihovim misterijama – naime, u onima koje su anđeli koji su zgrešili doneli na zemlju, dakle, njihovoj magiji. /.../ Kada sam došao u njihovo područje, usprotivili su se i borili su se protiv Svetla. I uzeh trećinu njihove snage kako ne bi mogli dovršiti svoja dela.« (Pogl. 15.-16; v.: 18, 20, 27-28, 66-67) –


Ko je život provodio prihvatajući i dajući Zmijin Oganj, on će i sa Starom Zmijom goreti u njenom paklenom ognju: »Svi su oni preljubnici, kao peć su ražarena koju pekar više ne potpaljuje kad zamesi testo pa dok ne ukisne.« ('Hošea', 7:4, v.: 'Jeremija', 11:4) – Oganj Duha koji je kroz nezakoniti život transformisan u vrlo nisku vibraciju, on mora biti vraćen u svoj iskonski vibracioni broj: kroz pokornički život ili ispaštanje. Rimski pesnik Vergilije (Vergilius, 70.-19. g. se.) u svojim 'Eneidama' peva o onostranoj vatri ispaštanja koja čisti dušu:

»... Druge peru prestup u ogromnom viru
ili ih oganj čisti od grehova njinih.
- - - - - - - - - -
... Dugo vreme, deset hiljada godina,
skine nečistoću i ostavi čistu
etersku dušu i vatru prostog zraka ...«
(IV, 741-742. 745-747)

Pošto sem Boga i bez Boga ništa nije večno, to ni Druga Smrt, Pakao Podzemlja ne može biti večan. Ipak, pošto je Pakao goreo Vekovima i goreće još dugo, to se on u prenosnom i aproksimativnom smislu reči naziva 'večnim', odnosno 'vekovnim', 'dugovečnim': : »... Idite od Mene, prokleti, u večni oganj /eis to pyr to aiMnion/ pripremljen Đavolu i njegovim anđelima. /.../ I otići će ovi /nemilordni/ u večnu kaznu /kólasin aiMnion/, a pravednici u život večni.« ('Matej', 25:41. 46) – »... Biće mučen u Vatri i Sumporu pred svetim anđelima i pred Jagnjetom. I Dim njihovoga mučenja dizaće se u sve Vekove, i neće imati pokoja Danju ni Noću oni koji se klanjaju Zveri i njenom Liku, i ko prima žig njenoga Imena.« ('Otkrivenje', 14:10-11) – Oni koji su se teško ogrešili o sedam Božijim Snaga, oni će i teško i dugo patiti na sedam načina: »Septima via, quae omnium supradictarum viarum maior est, quoniam detabescent in confusione et consumentur inhonoribus et marcescent in timoribus, videntes gloriam Altissimi coram quem viventes peccaverunt et coram quem incipient in novissimis temporibus iudicari.« ('Ezdra', IV, 6:87) Pobednici nad Zlom će, pak, uživati u sedam poretka (ibid., 6:91-98). U onostranome svetu sazrele uzroke svojih mračnih dela duša doživljava kao vatru i hladnoću, kao slike koje u sebi nose bol i patnju: »Proklet bio ti, bez samilosti neka si u tmini svojih dela. I omražen bio ti u tmini večitog ognja.« (Kumranski 'Pravilnik zajedništva', 2:7-8, v.: 2.15) Duša pati sve dok zahvalno ne oduži, otplati svoje grehe, odnosno (ako je grešila u neznanju) dok Duhu Života pokajnički ne preda na spaljivanje spoznate grehe protiv Božijeg Zakona. U Besedi na Gori Hrist ukazuje: »Nećeš izići odande /– iz Tamnice/ dok ne platiš i poslednji kondrant.« ('Matej', 5:26). U Dimu i Sumporu Ognjenoga Jezera teško opterećene i tvrdokorne duše mogu da se očiste kroz veliku patnju (cp.: 'Korinćanima', I, 3:15, 5:5), a mogu i da potpuno sagore (cp.: 'Ezekiel', 24:11), da se razgrade (pretvore u duhovni prah i pepeo), čime se i Božija Snaga potpuno povlači iz njih. Ko se dakle u ognju i Ognjem ne očisti, on će biti sasvim izjeden, istopiće se poput voska na vatri. I sama Druga Smrt mora, na kraju Vekova, kad joj nestane goriva, biti izjedena.

U rabinskoj eksegezi izbavljenje i izlazak iz paklenoga ognja Podzemlja nekim kategorijama grešnikâ je dozvoljen i omogućen. Tako se u talmudskom traktatu ĐâŮćŢ ĐŃŃ ('Bava mecia') iznosi: »... svi koji silaze u Pakao vraćaju se gore, izuzev trojice koji silaze, a ne vraćaju se gore. a to su: ko opšti sa udatom ženom, ko javno osramoti svoga druga, i ko svoga druga naziva ružnim nadimkom.« ('Gemara', fol. 58 B) – U traktatu R’oš haššanah prenosi se Šemajevo učenje: »Na Sudu će se naći tri skupine: skupina potpunih pravednika, skupina potpunih bezbožnika i skupina onih osrednjih. Potpuni pravednici su odmah upisani i zapečaćeni za večiti život; potpuni bezbožnici su upisani i zapečaćeni za Pakao, prema tome kako je rečeno /'Danilo', 12:2/. A oni osrednji silaze u Pakao, stisnuti, potom se ponovo penju kako je rečeno /'Zaharija', 12:9; 'Samuel', I, 2:6/. - Ali kod Hilelita se kaže: /.../ Izraelski grešnici i dobri koji su u puti grešili, kažnjavaju se paklom 12 meseci, potom su uništeni ...«




Četiri velika Princa Zla

Sami Prinčevi Zla, nad kojima stoji Anđeo Bezdana, Abaddon, u 'Apoklipsi' se slikaju kao jahači na konjima različitih boja: belome, riđome, crnome, i zelenkastome, koji se pojavljuju po otvaranju prvih četiri Pečata sa Jagnjetove Knjige života, i na glas četiri Živa Bića: »I videh kad Jagnje otvori jedan od sedam Pečata i čuh jedno od četiri Živa Bića kako gromoglasno govori: "Dođi". I videh, i gle, beo konj, a onaj što seđaše na njemu imaše streljački luk, i dade mu se venac, pa iziđe pobeđujući i da pobedi.«
»I kad otvori drugi Pečat, čuh drugo Živo Biće gde govori: "Dođi". I iziđe drugi, riđi konj, a onome što seđaše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje pa da ljudi kolju jedan drugoga, i dade mu se veliki mač.«
»I kad otvori treći Pečat, čuh treće Živo Biće gde govori: Dođi. I videh, i gle, vrani konj, a onaj što seđaše na njemu imaše vagu u svojoj ruci. I čuh kao da /Gospodnji/ glas između četiri Živa Bića govori: "Merica pšenice za dinar i tri merice ječma za dinar; a ulju i vinu nemoj da naškodiš".«
»I kad otvori četvrti Pečat, čuh glas četvrtog Živog Bića gde govori: "Dođi". I videh, i gle, zelenkast konj, a onome što seđaše na njemu beše ime Smrt, i Had iđaše za njim, i dade im se vlast nad /po/ četvrtinom zemlje, da ubijaju Mačem, i Glađu, i Kugom, i Zverinjem zemaljskim.« (6:1-8) – Četiri Jahača Zla deluju na liniji četiri Vetra Nebeska: »U sva četiri vetra nebeska razasuo sam vas ...« ('Zaharija', 2:10, v.: Enoh’, I, 12:2; Daniel’, 7:2; Otkrivenje’, 7:1)


U Kabali najniža Sefira, Malhut, je četvorobojna, i nosi boje (belu, riđu, crnu i zelenu) konja četiri apokaliptička Jahača. Četiri Jahača – koji se tradicionalno nazivaju Rat, Kuga, Glad, i Smrt. Četiri Jahača gospodare Zemljom sa četiri njezina 'kraja', odnosno oni će u svoje vreme imati svu pustošiteljsku vlast nad Zemljom i ođavoljenim ljudima. Četiri Jahača Zla pominje i profetska 'Zaharijina knjiga': »Imao sam noću viđenje. Gle, na riđanu čovek jaše među mirtama koje imaju duboko korenje, a iza njega konji riđi, smeđi i beli. Upitah: "Koji su ovi, gospodaru?" - Anđeo koji je sa mnom govorio reče mi: "Ja ću ti pokazati koji su." - Čovjek koji stajaše među mirtama odgovori: "Ovo su oni koje je poslao Jehova da obilaze zemlju." - Oni se obratiše anđelu Jehovinom, koji stajaše među mirtama, i kazaše: "Obišli smo zemlju, i gle: sva zemlja počiva i miruje".« (1:8-11) - »... Podigoh oči i videh: gle, četvera bojna kola izlaze između dveju gora; a gore bejahu od medi. U prvim kolima bejahu riđi konji; u drugim kolima crni konji; u trećim kolima beli konji, a u četvrtim kolima konji šareni. Obratih se anđelu koji je govorio sa mnom i upitah ga: "Što je to, gospodaru?" - Anđeo mi odgovori ovako: "Ti kreću u četiri vetra nebeska pošto su stajali pred Gospodarem sve zemlje. Riđani kreću u zemlju istočnu; vranci u zemlju severnu; belci kreću u zemlju zapadnu, a šarci kreću u zemlju južnu. Krepko oni stupaju, nestrpljivi da obiđu zemlju." - On im reče: "Idite, obiđite zemlju!" - I oni krenuše obilaziti zemljom.« (6:1-7)

Pričevi Zla se predstavljaju i kao četiri Anđela »kojima je dano da naude zemlji i moru.« (7:2). Za njih se kaže da su svezani na bezdanskoj reci 'Eufratu' i da za sobom vode vojsku od 200.000.000 demona: »I šesti Anđeo zatrubi: i čuh jedan glas od četiri roglja zlatnog Žrtvenika pred Bogom, gde govori šestom Anđelu koji imaše Trubu: "Odreši četiri Anđela koji su svezani na velikoj reci Eufratu". I behu odrešena četiri Anđela, pripremljena za čas, i dan, i mesec, i godinu, da pobiju trećinu ljudi. A broj te vojske beše dve stotine miliona konjanika, čuh njihov broj. - I u tom viđenju ovako videh konje i one što seđahu na njima: imali su vatrene, i plavetne, i žuto obojene oklope, a konjske glave behu kao glave lavova, i iz njihovih usta izlažaše /crvena/ Vatra, i /plavetni/ Dim, i /žuti/ Sumpor. Od ove tri nedaće pogibe trećina /preostalih/ ljudi, od Vatre, i Dima, i Sumpora što izlažaše iz njihovih usta /iz Bezdana/. Jer sila tih konja beše u njihovim ustima i njihovim repovima: njihovi repovi su, naime, slični zmijama, imaju glave i njima ude.« (9:13-19)

Četiri Jahača Apokalipse, dakako, ne možemo videti kao ličnosti, već kao dijaboličko-karmičke snage, čije delovanje prepušta Božija Snaga (kako bi osvetila prolivenu pravedničku krv), baš onako kako prepušta delovanje Abaddona, Anđela Bezdana, Zveri (11:7) i kako posle Hiljadugodišnjice pušta Staru Zmiju.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se