Stara Zmija: Levijatan i Behemot

Mnogi drevni mitovi i predanja govore o borbi Božijih Svetitelja protiv Zmije i Aždaje, koje oličavaju Haos i Zlo. ‘Dela Apostolska’ pominju »robinju koja je imala /pogađački/ duh Pitona i koja je gatajući donosila veliki dobitak svojim gospodarima.« (16:16)

Stara Zmija, Otac Zla i Laži, zvan Đavo (grč.: ho Diábolos = ‘opadač’, ‘klevetnik’) i Satana (hebr.: has-Satan/a - ĐßŘéÔ = ‘protivnik’, ‘tužitelj’ /sitnah - ÔßŘé = ‘optužba’, ‘pohlepa’/; grč.: ho Satán - Satanás) (‘Otkrivenje’, 12:9, 20:2) apokaliptički se slika sa sedam glava i deset rogova. To kaže da na čelu Države Smrti, paklene hijerarhije, uz ‘Lucifera’, predvodnički stoje sedam Kneza (Baala) i deset Vojvode. Te dve pakleno-zavodničke čudovišne hijerarhijske grane u jevrejskom religijskom narodoslovlju nose nazive Levijatan i Behemot. Ako Stara Zmija ima sedam ‘glava’ i deset ‘rogova’, to znači da neke glave nose veći broj rogova od drugih. Jedna od njih nosi tri ‘roga’, a jedna ‘dva’. Glava sa tri ‘roga’, tri savetnika, je i najača paklena glava, i predstavlja najačeg Sataninog kneza.


Psalmista Levijatana vidi kao čudovište morskih dubina, kao čudovište vodenog Bezdana: »Eno mora, velika i široka, u njemu vrve gmizavci bez broja, životinje male i velike. Onud prolaze nemani, Levijatan kojeg stvori da se igra u njemu.« (104:25-26) Bog se prikazuje kao pobednik nad čudovištima Haosa: »Ti svojom silom raseče more, smrska glave nakazama u vodi. Ti si Levijatanu glave zdrobio, dao ga za hranu nemanima morskim.« (‘Psalam’, 74:13-14)

U starozavetnoj ‘Knjizi o Jovu’ Levijatan i Behemot se slikaju kao krokodil (Crocodylus niloticus) i nilski konj jaki poput zmaja: »A noć ona bila žalosna doveka, ne čulo se u njoj radosno klicanje! Prokleli je oni štono dan proklinju i Levijatana probuditi su kadri! /.../ Zar loviš Levijatana udicom? Zar ćeš mu jezik zažvalit' užetom? Zar mu nozdrve trskom probosti možeš ili mu kukom probiti vilicu? Hoće li te on preklinjati za milost, hoće li s tobom blago govoriti? I zar će s tobom savez on sklopiti da sveg života tebi sluga bude? Hoćeš li se s njim k'o s pticom poigrati i vezati ga da kćeri razveseliš? Hoće li se za njega cenkati ribari, među sobom podijeliti ga trgovci? Možeš li kopljem njemu kožu izbost ili glavu mu probiti ostima? Podigni de ruku svoju na njega: za boj se spremi - biće ti posljednji! Zalud je nadu u njega gojiti, na pogled njegov čovek već pogiba. Junaka nema da njega razdraži, ko će mu se u lice suprotstaviti? Kko se sukobi s njim i živ ostade? Pod nebesima tog čoveka nema! Prećutati neću njegove udove, ni silnu snagu, ni lepotu stasa. Kko mu sme razodenuti odeću, ko li kroz dvostruk prodreti mu oklop? Ko će mu ralje rastvoriti dvokrilne kad strah vlada oko zubi njegovih? Hrbat mu je od ljuskavih štitova, zapečaćenih pečatom kamenim. Jedni uz druge tako se sljubiše da među njima dah ne bi prošao. Tako su čvrsto slijepljeni zajedno: priljubljeni, razdvojiti se ne mogu. Kad kihne, svetlost iz njega zapršti, poput zorinih veđa oči su mu. Zublje plamsaju iz njegovih ralja, iskre ognjene iz njih se prosiplju. Iz nozdrva mu sukljaju dimovi kao iz kotla što kipi na vatri. Dah bi njegov zapalio ugljevlje, jer mu iz ralja plamenovi suču. U šiji leži sva snaga njegova, a ispred njega užas se prostire. Kad se ispravi, zastrepe valovi i prema morskoj uzmiču pučini. Poput pećine srce mu je tvrdo, poput mlinskoga kamena otporno. Pregibi tusta mesa srasli su mu, čvrsti su kao da su saliveni. Zgodi li ga mač, od njeg se odbije, tako i koplje, sulica i strijela. Poput slame je za njega gvožđe, med je k'o drvo iscrvotočeno. On ne uzmiče od strelice s luka, stenje iz praćke na njega k'o pljeva pada. K'o slamčica je toljaga za njega, koplju se sme kad zazviždi nad njim. Crepovlje oštro ima na trbuhu i blato njime ore k'o drljačom. Pod njim vrtlog sav k'o lonac uskipi, uspeni more k'o pomast u kotlu. Za sobom svetlu ostavlja on brazdu, regbi, belo runo bezdan prekriva. Ništa slično na zemlji ne postoji i niti je ko tako neustrašiv. I na najviše on s visoka gleda, kralj je svakome, i najponosnijim.« (3:7-8. 40:25:32. 41:1-26) - »A sada, de promotri Behemota! Travom se hrani poput govečeta, u bedrima je, gle, snaga njegova, a krepkost mu u mišićju trbušnom. Poput kedra rep podignut ukruti, sva su mu stegna ispreplele žile. Medene cevi kosti su njegove, zglobovi mu od gvožđa kvrge. Prvenac on je Božijega stvaranja; mačem ga je naoružao Tvorac. Gore mu danak u hrani donose i sve zverje što po njima se igra. Pod lotosom on zavaljen počiva, guštik močvarni i glib kriju ga. Senu mu pravi lotosovo lišće, pod vrbama on hladuje potočnim. Nabuja li reka, on ne strahuje: nimalo njega ne bi zabrinulo da mu u žvale i sav Jordan jurne. Ko bi za oči uhvatio njega i ko bi mu nos sulicom probio?« (40:15.24) – Primećujemo da se o Levijatanu i Behemotu sa udivljenjem, u seni narodnih poimanja, govori kao o 'Božijim stvorenjima'. Dakako Levijatan i Behemot nisu stvoreni kao paklena čudovišta, več su oni to postali okretanjem leđa Gospodu i nepreglednim gomilanjem greha na greh. I njihov greh će ih dovesti u Ponor Propasti, u Oganj koji su bljuvali i kojim su razgorevali zlo, u Ognjeno Jezero, Drugu Smrt: »U onaj Dan kazniće Jehova mačem ljutim, velikim i jakim Levijatana, Zmiju hitru, Levijatana, Zmiju vijugavu, i ubit će Zmaja Morskoga.« ('Isaija', 27:1; cp.: 'Ezekiel', 29:3-5; 32:2-4; ‘Psalmi’, 68:31) – »U taj dan biće biće rasturena za hranu dva čudovišta: žensko čudovište čije ime je Levijatan, koje boravi morskim dubinama, iznad vodenih izvora, i muško čudovište, koje se zove Behemot, koje zaposednu nevidljivu pustoš, koja mu se pokreće na prsima. Njeno ime je Dendajen, na istoku Vrta gde će prebivati izabrani i pravedni.« ('Enoh', I, 58:7-9) Levijatan je, dakle, Luna Države Smrti, a Behemot Sunce Pakla.


U 'Četvrtoj Ezdrinoj knjizi' o Levijatanu i Behemotu se govori kao o 'Božijim stvorenjima': »Petog dana Ti reče sedmom delu /zemlje/, na kome bi sabrana voda, da pusti životinje, ptice i ribe, što i bi. Voda prazna i beživotna, na znak ruke Božje, pusti žiotinje, kako bi sva pokolenja svedočili o divnim delima Tvojim. Tada Ti sačuva dve životinje: jedna se zvaše Behemot, a druga Levijatan. I Ti ih razdvoji jedan od drugog, jer sedmi deo, gde beše sabrana voda, ne mogoše držati ih zajedno. Behemotu Ti dade jedan deo zemlje, isušene u trećem danu, da obitava u njemu, na kome je hiljadugora. Levijatanu dade sedmi deo vodeni, i sačuva ga, kako bi bio hrana onome, kome Ti hoćeš, i kada hoćeš.« (6:47-52)

Kao što Bog u Nebu ima sedam Arhanđela (sedam Princa/Kneza, sedam Zastupnika sedam Svetih Zraka Duha Svetog), tako je i Lucifer, izvrnuti Bog, sebi podložio i kao knezove postavio sedam najstarijih i Zlu najodanijih otpadnika. - U traktatu 'Isida i Osirid' veliki helenski enciklopedista Plutarh prezentira kosmogonijski-dualističke mitove Persijanaca: »Ormuz je rođen u najčišćoj svetlosti a A(h)riman je nastao iz tame. Njih su dvojica u stalnom sukobu. Ormuz je stvorio šest bogova: prvi je bog dobrostivosti, drugi istine, treći pravednosti, a od preostale trojice jedan vlada mudrošću, drugi obiljem, dok treći ima povlasticu stvaranja ugode dobroćudnosti koja prati dobra dela. Ariman je sa svoje strane stvorio jednak broj bogova koji bi trebali predstavljati suprotnost Ormuzovim bogovima.« (47 ) - I kod Haldejaca je bila poznata sedmorka 'bogova': »Haldejci svoje bogove nazivaju imenima planeta koje su ih stvorile. Dvojica su dobrostivi, dvojica zloćudni, a za trojicu preostalih bogova kažu da su posrednici između četiri suprostavljenih božanstva.« (Ibid., 48 )

U patmoskoj ‘Apokalipsi’ uz Crvenu Aždaju slika se i Crvena Zver koja izlazi iz mora uskomešanih naroda, punkt najvećih saveznika Tame, koji će na kraju sveta dati gvozdenu svetsku vladu. »I videh Zver kako izlazi iz mora, koja je imala deset rogova i sedam glava, a na njenim rogovima deset kruna, ...” (13:1, 17:3) – Više nego očigledno je da će svaki knez svetske vlade kao patrona imati jednog od od sedam Sataninih knezova, a svaki od savetnika svetske vlade jednog od deset vojvode, učitelja Laži. – Kao njihova praslika pojavljuju se edemski kraljevi i kneževi, koji su kraljevali »pre nego je zavladao kralj sinova Izraelovih.« ('Postanak', 36:31)

Emanuel Svedenbor (Swedenborg, 1688.-1772. g. ne.), skandinavski naučnik, bogoslov i videlac, koji je kako u Nebu tako i u Paklu razlikovao tri nivoa, demone vidi kao ljudske duše teško zarobljene u sebičnu ljubav, te ih razvrstava na genije i duhove, zlotvore i lažljivce: »Najgori su od svih oni koji su bili u zlima iz ljubavi prema sebi, a koji su u isto vreme unutra, u sebi, postupali prevarno; jer varanje prodire dublje u misli i namere i zagađuje ih, pa tako uništava cep čovekov duhovni život. Većina ovih je u Paklovima iza leđa, i nazivaju se Geniji; i tamo uživaju da se prave nevidljivi, i da lete oko drugih kao prikaze, tajno u njih ulivajući zlo, koji šire naokolo kao otrov gujin. Ovi se strašnije muče od ostalih. A oni koji nisu prevarni, i koji nisu bili ispunjeni ovakvom zlobom, a ipak su u zlima iz svoje ljubavi prema sebi, ti su u Paklovima takođe iza, ali ne tako duboko. S druge strane, oni koji su bili u zlima iz ljubavi prema svetu, nalaze se u Paklovima napred, i nazivaju se Duhovi. Ovi Duhovi nisu takvi oblici zla, to jest mržnje i osvetoljubivosti, kao što su to oni koji su u zlima iz ljubavi prema sebi; stoga nisu tako zlobni i podmukli; zbog toga su njihovi Paklovi blaži.« (‘Nebo i Pakao ...’, prg. 578 – prevod: Risto Rundo) – Pod ‘Satanom’ Svedenborg podrazumeva najdublji Pakao u kojem su najgore duše, Zli Genije, a pod ‘Đavolom’ (Diabolosom) manji Pakao, u kojem su Lažljivi Duhovi. On odbacuje postojanje Đavola kojemu bi svi ostali bili potčinjeni (prg. 544).


Demonski kneževi bili su mentori i 'anđeli čuvari' svih velikih osvajača, despota, tirana, tokom historije: Nerona, Aleksandra Velikog, Heroda Velikog, Antioha Epifana, Napoleona Bonaparte, Hitlera, ... Na kraju staroga sveta, u liku gvozdene svetske vlade, Krvnik ljudski opet će podići sedam svojih velikih zemaljskih pomagača, 'giganta' (‘Otkrivenje’, 13:1), davši im vlast nad celim čovečanstvom koje će potonuti u bezdan greha. - Demonski poglavari se, kako sledi iz izloženog, javljaju i kao patroni velikih despotija, tiranija i imperija, kakve su na primer bile Babilonsko, Persijsko, Grčko i Rimsko carstvo. U Babilonskom sužanjstvu Hrist Božiji ukazuje vidiocu Danilu: »Knez carstva persijskoga protivio mi se dvadeset i jedan dan, ali Mihael, jedan od prvih /Božijih/ Knezova, dođe Mi u pomoć.« (10:13) – Knez Tame Sammael, tradicionalno se uzima kao neprijatelj Izraela.

Simbol ljudske gordosti, Drevnu Babilonsku kulu, njenu kapelu i njenih sedam paviljona ('Postanak', 11:1-9 ), možemo videti i kao svojevrsnu rezidenciju i presto Satane, Velikog Tiranina, i njenih sedam Kneževa. Helenski historik Herodot koji je Babilonsku kulu, Etemenaki ('kuća kamena temeljca neba i zemlje') video samo u ruševinama, piše za taj cigurat, zdanje od opeka: »U sredini ovog svetilišta /Zevsa-Bela/ sagrađena je masivna kula, široka i duga jedan stadij /= 92 m/, a na njoj druga, a na ovoj još jedna, i tako redom: svega osam kula, sve jedna na drugoj. /.../ Na najvišoj kuli nalazi se veliki hram i u njemu veliki i raskošan krevet, a kraj njega stoji zlatan sto.« (I, 181 )

U koptskom gnostičkom spisu 'Pistis Sofija', koji reflektuje 'gnozu' iz Valentinove škole, Isusu Pobedniku se pripisuju sledeće reči upućenje učenicima: »... Izveo sam Pistis Sofiju iz Haosa /u koji je pala/, dok je gazila Autadesovo stvorenje s zmijskom glavom. Nogama je zgazila i sedmoglavo stvorenje baziliska i snage s lavljom i zmajskom glavom.« (Pogl. 66)

U drevnom vizionarsko-apokrifnom spisu 'Prva Enohova knjiga' opisuje se porobljenost sedam demonskih poglavara u ognjenoj pustoši: »... Videh sedam nebeskih zvezda zajedno svezanih, poput golemih planina i plamteće buktinje. Viknuh: 'Zbog kojega su zločina one svezane, i zašto su onde smeštene?' - Uriel, jedan od svetih Anđela koji bejaše sa mnom i koji me vodio, tada odgovori: 'Enoh, zašto pitaš; zašto u sebi razmišljaš i znatiželjno zapitkuješ? Zvezde su to koje prekršiše zapovest Svevišnjega Boga; stoga su onde svezane sve dok beskonačan broj dana njihovih zločina ne bude dovršen'.« (21:3 - Sedam demonska poglavara se slikovito prikazuju i kao sedam pustošne, goruće planine: »... Videh sedam zvezda, poput golemih plamtećih planina i poput duhova koji me preklinjahu.« (Ibid., 18:14, cp.: ‘Otkrivenje’, 17:9 ) - U 'Apokalipsi' se ukazuje da će sa Hristovim Slavnim Dolaskom i nastupom Hiljadugodisnjeg Kraljevstva Mira Ognjena Aždaja biti svezana u Bezdanu Pustoši, a na kraju Hiljadugodišnjice, nakon ponovnog svog razgorevanja protiv Boga, biće bačena u ponor Bezdana, u Ognjeno Jezero, među ognjene jezike vlastitih laži i rušilačkih nadahnuća.

U gnostičkim spisima i kodeksi pronađenim kod Nag Hammadija, takođe se govori o sedam arhonta, vladara Tame, koji su ljudima doneli pogubna umeća: »Kada je sedam vladara bačeno s njihovih nebesa na zemlju, načinili su sebi sluge, mnoštvo demonskih anđela. Ovi su ljude podučili raznim vrstama greha, te magiji, čarobnim napicima, obožavanju idola, prolivanju krvi, svetilištima, hramovima, prinosima, te žrtvovanjima svim zemaljskim duhovima, imajući sudbinu njihova suradnika koji je došao u život sporazumom između bogova nepravde i pravde. Svet je, dakle, od početka gresio. Jer, svi ljudi na zemlji, od postanka do svršetka, obožavali su duhove, kako pravedni anđeli, tako i nepravedni ljudi. Tako je svetom vladala zaluđenost, neznanje i nepomičnost. Svi su grešili, sve do pojave Istinskog Čoveka.« ('O poreklu sveta', 27 ) - A u 'Evanđelju po Mariji' govori se o sedam oblika Gneva (- zapaziti da se u 'Apokalipsi' Protivnik Božiji slika kao razjarena, crvena (ognjena) Aždaja!): »Prvi je oblik tama, drugi žudnja, treći neznanje, četvrti ushit smrti, peti kraljevstvo tela, šesti varljiva mudrost tela, sedmi gnevna mudrost. To su sedam moći gneva.« (8:19 ) - Gnostička 'Tajna knjiga Jovanova', pod uticajem egipatskih predstava opisuje arhonte-kneževe slepog boga Saklasa ('blesana'): »I arhonti stvoriše sedam sila za sebe, i te sile stvoriše svaka za sebe po šest anđela sve dok tako ne bejaše stvoreno 365 anđela. I oni su tela kojima pripadaju imena: prvi je Atot, koji ima obraz ovce; drugi je Eloaju, koji ima obraz magarca; treći je Astafajos, on ima obraz; četvrti je Jao, on ima obraz sa sedam glava; peti je Sabaot, i on ima lice aždaje; šesti je Adonin, i on ima lice majmuna; sedmi je Sabade, on ima obličje sjajna plamena. Ovo su sedam dana u nedelji.« (11 ) - Sumerski ep 'Sedam zlih duhova' vodeće sile mraka prikazuje u liku nekih životinja, te kao vetrove.

Kao što Gospod ima sedam Nebesa-Sfera, kojima vladaju sedam Arhanđela, tako i Gospodar Podzemlja, ima sedam svojih 'svodova': »I on postavi sedam kraljeva - svaki od njih odgovaraše nebeskom svodu Raja - iznad sedam nebesa, i pet iznad dubine bezdana, kako bi mogli kraljevati.« ('Jovanov apokrif', 11) - Sumerski epovi 'Gilgameš' i 'Ištarin silazak u podzemlje' opisuju podzemni svet kao sedmerostruki.

Čovečanstvo stolećima govorio Satani i Đavolu koji vlada ovim svetom. Ko je uistinu ta Satana, te kako je ona postala zemaljski knez i gospodar sveta greha, zna i nazire najmanji deo ljudi. Satanino ime i njen status u Kraljevstvu Tame često se poistovećuje i zamenjuje sa njenim knezovima. Za ljudsko mnoštvo opijeno svetovnim ugođajima, kojima je zemno ‘sva realnost’, Satana i njene legije su samo ljudska mitološko-folklorna fikcija i izum. Baš na ljude kojima je čulni život najviši ugođaj i koji priznaju samo ono što mogu videti i izmeriti, satanske snage ponajprije mogu zavodnički i huškački delovati, koristiti ih kao svoju rukavicu. Da li je Satana, Krvnik ljudski samo “malo, gadno, škrofulozno đavolče s kijavicom” (Dostojevski), ili duh koji ima moć i znanje da vara i zavodi čitav svet. Ukoliko je Stara Zmija mogla da zavede čak i anđele koji su živeli u večnom blaženstvu, koliko lakše to može da učini sa čovekom koji živi u ovoj Dolini suza i gorčine? Satanistički krugovi, koji se oslanjaju i uzdaju u Sataninu moć, i danas veruju veruju da će Knez Tame odneti konačnu pobedu u ovome svetu.


Videli smo da Veliko Oko demone i njihove pomagače, pred Svetlošću Neba prikazuje kao čudovišta, unakažena stvorenja. Uistinu, i zlodusi i neljudi svoje duhovno telo unakazili su svojim gresima, i na kraju, pod teretom nepopustljivog greha, njihove duše će se razgraditi i rastočiti u duh iz koga su stvaralački uzete. U kasnomazdaističkoj knjizi Adra Viraf Nameh, u liku jezivo unakažene žene, duša teškom grešniku ukazuje: »Ja sam tvoje loše delo, ej mladiću loših misli, loših reči, loših dela, loše pobožnosti. Tvoje želje i tvoja dela me ružnom, zlom, grešnom, bolnom, iskvarenom, smrdljivom, poraženom i namučenom učiniše; istom onakvom kao i ti što si.« (17:12 – prevod: Dejan Spasojević)

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se