To da bolujem od hidradenitis suppurative znaju svi koji to trebaju znati, ali i mnogi drugi s kojima spontano dođem do toga zato sto im zbog bolesti ne mogu pogurati auto, nositi ormare, popraviti motor i slično. Bolest, u nacelu, ne krijem i nemam kompleksa od nje, ali isto tako, ne idem ulicom izvikujuci da imam HS, baš kao što i drugi ljudi ne viču koliko su u minusu i šta su imali za ručak. Svoje bliske ljude ne davim s HS-om jer jednostavno nisam takav tip.
Naravno, postoje i ljudi koji me poznaju cijeli život, a pojma nemaju za moje tegobe. Najviše zbog toga što HS i nije tako transparentna bolest. Možete je prije nanjušiti nego vidjeti na oboljelom.
Pisati o HS-u iz mojeg stanovišta, a ne spomenuti Nadu, bilo bi na neki način osiromašeno. Nju i njenog muža poznajem mnogo godina, a spletom okolnosti, u razgovoru s Nadom sam vježbao one situacije kad moram prikrivati da nešto sa mnom i nije u redu. Zvuči kao neki psihološki poligon, ali to je jedan od načina za opstanak. Takve situacije se odnose na ono kad s nekim sjednete u automobil i, osim karakterističnog mirisa, ostavite i karakterističan trag na sjedalu, kad dođete nekom u goste, dok čekate u redu u bolnici, i slično. A to što kažem način za opstanak, mislim na onaj psihološki teret koji oboljelome svakodnevno pritisce mentalni sklop i koji određene osobe može gurnuti u neželjeni ponor, želju za izolacijom i slično.
Dakle, Nada ima jedan specifičan šiljasti nos, pronicljive oči i vidno eksponiranu želju da sve zna. U tračerskom smislu, ne u znanstvenom, naravno. Ako zeznem nju, baš krasno. Već sam pisao o tome kakav sam sve šetao gradom, ispadali su mi zavoji, povoji, krvario sam i gnojario posvuda, bez srama, ali vježba s Nadom je nekad i vježba samopouzdanja, snalaženja u trenutku, uz urođenu mi autoironičnu vrstu zezancije.
Nada me sasvim spontano uhvatila u bezbroj situacija. Prvih par godina mojeg bolovanja nisam imao nikakvih primanja i naravno da sam se švercao u gradskom prijevozu. Buduci je Nada znala da sam dosta godina bio pomorac, taj njen nos bi pocrvenio od znatiželje kad bih sjeo do nje nakon što me je kontrolor obradio. A tek kad sam joj rekao da sam živčanom kontroloru rekao da sam zlatna ribica i da ću mu ispuniti tri želje ako me pusti, kao da je jedva čekala da to kaže svojim tetkicama u frizerskom salonu. Jednom me je ulovila na ulici, a ja sam žurio kući jer mi se HS grotlo na glavi raspuklo i krv mi se slijevala niz leđa. Mislim da sam joj rekao da me je netko pogodio upaljačem. Drugi put smo sjedili u nekoj čekaonici i iz mene se prolomio uistinu oštar vonj sekreta, na što sam je upitao drži li joj mater još koze na selu jer mažem leđa svinjskom mašću radi kostobolje.
Prošlo ljeto me je uhavtila taman kad sam ulazio u kabinu za presvlačenje. U biti, utrčao sam u nju jer sam dosta krvario pa sam htio provjeriti stanje, a ona, da me ima nešto pitati. Vidjela je krv ispod cerade od kabine, vrisnula da pazim, a ja sam prokomentirao narkomanske igrarije na toj plaži. Jučer me je vidjela dok sam čekao u redu na blagajni u prodavaonici, a niz nogavice kratkih hlača mi se slijevala krv. Ahhh, kazem joj da su mi opet procurili hemeroidi.
U mojim transverzalama s Nadom jedino sam jednom bio zatečen i to kad sam dobio parezu facijalis, ali to nema veze sa HS-om!!
Svatko ima neku svoju Nadu. I kad bih joj rekao svu svoju istinu o HS-u, opet isto. Meni je bitnije da se svatko tko boluje od HS-a izdigne od problema koje ta bolest nosi sa sobom. Ne nosi se svatko na isti način s bilo kakvim nedaćama. Tužno je ako dozvolimo da nas ova bolest gurne u psihičku bol. Zar nije dovoljna i fizička? Dajmo sve od sebe, budimo isti, kao da i nemamo HS! Svoje izjave Nadi pripisujem onom da ne govorim istinu, ali ni da ne lažem.
Uostalom, tko šljivi Nadu, ona sluša narodni melos kojeg moje uho ne ljubi. A ja sam danas bio vrijedan i obrisao sam prašinu sa svojih zvučnika i s guštom ću sada raspaliti Fun lovin criminals!!!
