|
Ovo će biti malo poduži post ali molio bi da ga pročitate možda će vama ili nekom vama dragom biti i korisniji nego što mislite.
Još kad sam bio mali najviše sam se bojao da će doći lopov i zadaviti me u vodi. Kad sam nešto porastao imao sam nekakvu epizodu u vodi i nekako ne volim glavu staviti pod vodu nakon toga, možda je to neka moja slaba točka. Ipak to je samo početak priče.
Negdje u drugom srednje mi je mama napravila ručak, bila je neka maneštra (vjerojatno vam je jasniji izraz varivo ili tako nešto slično, uglavnom grah sa povrčem). Pričao sam duže na telefon i mama me požurivala jer će mi se ohladiti nekako sam počeo brzo jesti, kao da nadoknadim – greška. Bio sam sam u sobi i krumpir mi se zaletio u dušnik. Jedva nešto malo zraka mi je prolazilo, mislio sam da ako popijem vode da će biti bolje ali skužio sam da ne mogu popiti vode, srećom bila je to dobra odluka jer mi je čaša ispala iz ruke i mama je došla vidjeti što se događa. Heimlichov zahvat je pomogao. Možda ste nekad ovaj dio priče već čuli na mom blogu. Nastavak se dogodio jutros. Jeo sam krofnu htio sam naglas pročitati neku reklamu za Lidl, i zaletio mi se komad krofne u dušnik. Nije bezveze ono što su nas učili kad smo bili mali da se ne priča dok se jede. Uopće nisam mogao disati, dignuo sam se i opet otišao do mame i uspio joj dati do znanja da ne mogu disati. Heimlich je opet pomogao. I opet smo se zagrlili kao da se nismo vidjeli godinama. Po drugi put mama mi je spasila život!!! Odite na ovaj link (bolje nisam uspio naći) i naučite, ako ne znate, što napraviti ako se netko u vašoj blizini guši, molim vas!!! Inače čitao sam da se popriličan broj ljudi godišnje uguši za stolom zajedno sa ukućanima bez da ostali shvate što se događa. Kad god netko za stolom zakašlje, nakon one moje prve epizode, pogledam ga i pitam jel u redu...
Inače čitao sam u jednoj knjizi Ona strana i povratak da svatko kad bira svoj život predvidi tri 'izlaza' koje onda u hodu odluči da li njima izaći ili ne. Vjerojatno su ovo bila moja prva dva izlaza.
|