Za tatu

Prolazi već peta godina bez tebe. A ponekad imam osjećaj da se ništa nije pomaklo. Ne usudim se samoj sebi priznati da mi nedostaješ i da mi je žao, a drugima još manje. Kad se god dotaknem tebe i tvog imena koje postaje daleko, oči mi se zasuze, a ja im ne dam da plaču. Nisam dala ni onda, onog dana kad se sve pretvorilo u neki glupi vic.
Sve je bilo dobro, vratila sam se iz škole. Čekala sam da se mama vrati s posla, kao i svakog dana. Kasnila je, a onda nas pozvala u sobu. "Djeca, vaš tata je mrtav." Te se rečenice sjećam kao jučer. I smijalo mi se. Mislila sam, to nije moguće- kako bi to bilo moguće?! Mujo uvijek ostane živ.
U nekim sam noćima ostajala budna i mislila kaj ti je to trebalo. Bila sam ljuta. Dizati ruku na sebe. Kamo je to dovelo? Ja te sada nemam. Ni drugi te nemaju. I kaj smo s time dobili?! Prošao je i sprovod, onih tisuće očiju uprto u nas samo je čekalo da netko doživi živčani slom, da pobroje koliko je suza kome palo, da izračunaju je li nam ili nije stalo. A bilo mi je stalo, iako to ne bih priznala. Bila sam ljuta, bijesna. Došlo mi je da te udarim. Samo da sam imala čime. Ali nisam... Gledala sam lijes koji je bio tako malen, pa valjda manji i od mene. A znala sam da si bio veći od mene, viši i deblji. I sama pomisao da to više nisi bio ti onakakav kakvog sam te znala... ne znam, bilo mi je teško.
Glavom su mi prolazile (a i sad mi ponekad prolaze) misli na tebe. Pokušavam se sjetiti trenutaka koje smo proveli zajedno. I tek tada postane teško. Sjetim se tvojih šala- uvijek su ti išle. Sjetim se kad si me zezao stvarima zbog kojih bi se ljutila, a znala sam da se šališ. Kao kad si pričal kak bi se s pande koja je bila na dokumentarcu napravile fine ćufte, ili s zmije fini šnicli, ili s antilope fini roštilj, a mene je to ljutilo... Ah, i ja volim svašta danas jesti, pokupila to i od tebe i od mame. A vjerojatno sam ono da volim svašta sprobavat kad kuham pokupila od tebe. Samo kad se sjetim onih jaja sa jogurtom i ciklom, hehe... Ajme, zna se di je to završilo, al ajde, praksa radi majstora, hehe. Sjetim se i svakog puta kad si rekao da nas voliš. Vozio si nas jednom doma i pričao nam nekaj, nedugo nakon rastave, i rekel si da nas voliš. Puno mi je značilo to, iako sam u tom trenutku gledala kroz prozor i šutjela. A u stvari sam upila svaku riječ. (Istina je da puno pričam, ali to ne znači da ne znam slučati i na kraju- čuti!) I mi smo tebe voljeli i još to radimo, iako to možda nismo rekli, iako to možda ne spominjemo. Mnogo se stvari tada dogodilo, a mnoge se od tada neće dogoditi.
Žao mi je kaj nisi bio kraj mene kad sam dobila 1. pohvalu na natječaju Gjalski jer sam od tebe naslijedila dar za pisanje. Žao mi je da nisi vidio nijedan moj uspjeh, nijednu moju ocjenu u srednjoj školi. Nisi vidio ni kamo sam se upisala. Žao mi je što nećeš biti na mojoj maturi, kaj ti nisam mogla pričati kako je bilo na maturalcu u Španjolskoj, i da nećeš vidjeti koji ću fakultet upisati. Žalim kaj ne mogu biti s tobom za Božić, Uskrs, Novu godinu, rođendan, ma bilo koji dan u godini. Žao mi je što me ne vidiš kako rastem i mijenjam se. Žao mi je i kad mama kaže da šteta kaj nas sad ne možeš vidjeti kakvi smo. Žao mi je kaj nisi tu, žao mi je kaj nećeš biti. I ako ću se udavati, ko će me voditi do oltara, kad tebe nema??? I moja djeca će o tebi znati samo po mojim pričama, za koje se ponekad bojim da blijede.
Sjećam se Božića koje smo provodili zajedno, kad si postavljao bor i uvijek si postavljao jaslice i neke lampice, samo da što više svijetli. Volio si gledati dokumentarce i puno čitati. Uvijek sam se divila tvojim debelim knjigama i povodila se za time da i ja čitam, kao i ti. Više ni ne pamtim ružne stvari, samo one dobre koje su bile i koje bi mogle biti. Često se pitam kako bi bilo da si bio tu, bi li nešto bilo drugačije, bih li ja bila drugačija.
Išla sam čitati oproštajno pismo jer nisam imala mira. Rekli su da si napisao da nas voliš, ali ja sam se željela sama uvjeriti. I bilo mi je nevjerojatno drago kad si rekao da si jedino nas volio.
Danas ne razmišljam toliko o tebi, barem ne u svakom trenutku. A ponekad mislim i previše. Ponekad imam želju sjediti na tvome grobu, doista bih voljela s tobom pričati, pitati neke stvari, neke stvari reći. Ali ne sjedim jer kaj ću ja sa hladnim mramorom, crnim i tihim. To nisi ti, to nikad nisi bio ti.
Znam da fališ i mami, bez obzira kaj je bilo, sigurna sam da je i njoj žao. I divim joj se s koliko se stvari nosi sama. Moj brat strašno liči na tebe u nekim trenucima, kažu da je isti ti. :) Pa se ponekad nadam da postoji nešto, da odnekud gledaš, ili da nas barem pratiš kroz taj život kad već nisi tu.
Bilo je fora tada se odseliti. A sad bih se ponekad najradije vratila. Imam istu potrebu mijenjati život kao i onda.
Deda i baka nisu se nešto bitno mijenjali, bilo im je teško, ali i dalje ne žele spomenuti neke stvari. Imaju tvoju sliku na zidu, pored moje i bratove, kada si bio mlad. Svejedno te često ne spominju, iako deda ide na grob svaki drugi dan. Jedino je kaj su ostali sami. A ne znam koliko su svega postali svjesni.
Kao kaj sam i rekla, prolazi i ta peta godina. Ja sam ti nešto viša, još uvijek imam iste plave oči, još uvijek noću nosim aparatić za zube, još uvijek pišem (možda nešto rjeđe, ali radim to), još uvijek ponekad čitam i imam dugu kosu. Mama mi kaže da si ti volio dugu kosu. E pa sad ni to ne možeš vidjeti. Šteta. :( Nisam se farbala, još je uvijek tamna. Imala sam jedno vrijeme minival, sad je opet ravna. Imala sam i dečka dosta dugo, ni to nisi znao. Pitam se kakav bi komentar na to dao, na njega i na sve ostale. I na ovoga sada. I kaj bi imao za reći o dečku koji će me ženiti, i to me zanima skroz. Idem u gimnaziju, i nemam baš neke preloše ocjene. 4.2, 4.3, 4.5, to su mi prosjeci. Najšepaviji mi je bio latinski, imala sam dva... Mislim da si i ti nekad davno imal tog profesora. Bolje mi idu društveni predmeti, a i profesorici iz hrvatskog se sviđa kako pišem. Ne izlazim često, ne izlazi ni moj brat. Znam da si ti stalno nekamo išao, bilo te je svagdje. Šteta kaj te nema jer koliko sam shvatila, svi su te znali i voljeli te. Kaj je da je, imal si žicu za druženje. E da, moj brat je nasljedil tvoj humor. :) Super je čuti ga s nekom uskočicom koja podsjeti na tebe.
Često zavidim prijateljicama koje imaju tatu, osobito ako su si dobre s njima. A i čudno mi je kad se nađem u obitelji gdje je i tata, čak neugodno, pa izbjegavam. A žao mi je, žao što nisi tu, a mogao si biti. Jer ipak, sve se može riješiti, a cijena koju smo platili je bila pre, previsoka za čitav jedan život- onaj tvoj, a zatim i za sve one naše.
Baš sam se malo udaljila od teksta, otišla na večeru. I gledam sad te ljude kako se smiju i ja se smijem s njima. Sve je otišlo nekud dalje, ostale su mi samo uspomene s tobom. Jave se u onim trenucima kad shvatim da nas je manje, da te nema, da ne ideš na polnoćku i da ne jedemo puricu u pola noći. Da ne pališ rakete za Novu i ne bacaš petarde po ulici i da ne pucaš s karabitom za Uskrs. Nemamo više ni koze ni zekane, i oko toga si se bavil. Brat je jedno vrijeme na tehničkom slagal kućice, kao i ti nekad. Ali ni to nije zaživilo. Jako ti je sličan. To je jedini način na koji si s nama.
Ima jedna pjesma koja me odmah sjetila na tebe, čim sam je pročitala, i imala sam je želju napisati tebi. Ako je stavim na grob, krenut će pitanja kako, zašto, i sve psihološke studije bit će usmjerene na moj postupak. A ja samo imam želje da je ispišem za tebe. Zato ću ti je staviti ovdje.

UTJEHA KOSE

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i strasti muke.

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo tvoja kosa još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.
Antun Gustav Matoš

I iako je mnogo prošlo, uvijek ti se vratim u mislima i nadam se da me čuvaš, da misliš na mene i da nas još uvijek voliš. Mi tebe volimo. Možda ti pišem još, za sada kao i svake večeri:
pusa, laku noć!