petak, 31.12.2010.
Sledeća stanica
Trista šezdeset četvrtog dana dve hiljade desete godine u trinaest sati i nepunih deset minuta stigla je vest. Trinaestog dana dve hiljade jedanaeste godine u dvadeset tri sata, sa svoja dva kofera ući će u voz koji ima tri ili četiri vagona, putovaće oko sedam sati i onda će stići na svoju sledeću stanicu: Sarajevo.
Mnoge priče počinju baš tako: uvek je tu neki voz i putnik koji se najčešće vrti u krug sa svojim prtljagom u koji nikad ne uspeva da spakuje baš sve što mu je neophodno. Ali uvek uspeva da spakuje sve one stvari koje mu neće trebati. Da priča bude još romantičnija, putnik vuče svoja dva kofera u sred januara, po snegu koji veje... Možda se jedva probija kroz mećavu.
Sneg je obavezan element ovakve priče. Suva zima ne dolazi u obzir.
Naš putnik, naravno, putuje iz Beograda. Na simboličkom nivou, on ne želi da na svoj veliki put krene iz grada koji nije dostojan takve priče. Zato bira težu varijantu. To je ono što priči daje dodatnu napetost.
Važno je da voz kreće uveče i da putuje noću.
Na železničkoj stanici, za našim putnikom maše nekolicina pozvanih. I možda nekolicina onih kojima je stalo. Pre toga, svi sede u kafani, nasmejani i pomalo tužni. Onda svi ponavljaju kako će jedni drugima dolaziti u posete. To govore glasno i jasno, da bi lakše poverovali. Neki krišom vade maramice i neprimetno brišu suze, koje nisu suze, nego zbog hladnoće... Možda će, u jednom trenutku, i naš putnik duboko uzdahnuti i očima punim suza pogledati u sve prisutne. Svakako se neće rasplakati, jer bi to ovakvoj priči dalo nepotreban patos.
Pre ulaska u voz, našeg putnika svi grle i onda oni koji su plakali krišom, sada to čine bez skrivanja. Neko mu pomaže da unese svoja dva kofera, jer naš putnik za to nema snage. Kad se smesti u kupe, on otvara prozor i naginje se da bi još jednom mahnuo svima. U tom trenutku mu kroz glavu prolazi refren pesme „Putuj, Selma... i ne naginji se kroz prozor“.
Voz kreće, svi mašu, neki i dalje brišu suze i voz u kojem je naš putnik odlazi u noć.
To je jedna verzija priče.
U drugoj verziji naš putnik odlazi sam. Koferi su mu isto teško kao u prvoj verziji, isti je grad, ista zeleznička stanica, no nema razgovora, nema brisanja suza, nema ko da mu unese kofere. Naš putnik seda u kupe i prilazi prozoru. Dok posmatra ljude koji ispraćaju one koji putuju, smeju se i plaču, i mašu – njemu kroz glavu prolazi refren pesme „Putuj, Selma... i ne naginji se kroz prozor“. Voz kreće, našem putniku niko ne maše i voz odlazi u noć.
U obe verzije, naš putnik se budi i shvata da uskoro stiže na svoju sledeću stanicu: Sarajevo!
Polako uzima svoje stvari, oblači se i spušta svoja dva kofera. Dok voz ulazi u stanicu, on je već u hodniku, spreman da izađe.
Izašavši iz voza, naš je putnik u novoj priči.
Četrnaesti je dan dve hiljade jedanaeste godine, nepunih je šest sati i naš putnik sa svoja dva kofera ide dalje.
U lošim pričama, on će se osvrtati i pokušavati da sačuva sve što je iza njega, uplašen i tužan.
U nekim drugim pričama, naš će putnik duboko udahnuti i nastaviti kud je pošao.
Mećava, u tom slučaju, neće biti neophodna.
petak, 24.12.2010.
Bezdomnost
Željeli bismo da sudjeluješ u programu
Za dva tjedna
Vremena dakle imaš
Bitan je jedan pojam koji te asocira
Na grad u kojem živiš
Još uvijek
Sam ga odaberi
I onda ga trebaš predstaviti
Definirati
Za pet minuta
Publici
Javnosti
I to je to
Još jedna obična tribina
Mislio sam
I nitko neće ni slušati o čemu je riječ
Mogu izaći i pričati bilo što
Koga je briga
Uostalom
Riječi više nitko ne sluša
Jedan pojam koji me asocira
Na grad u kojem živim
Još uvijek
Ah, kako to jednostavno zvuči
Pojam
Grad
Grad koji sve manje pojmim
Kao svoj i kao grad
Nikad nije bio ni jedno ni drugo
A ja sam u njemu samo još jedan
Odlazeći
Koji nikako da ode
Ne, neću govoriti
Ne treba mi ni moderator
Neću ni ta
Toliko puta postavljana pitanja
Pitanja
Pitanja
Te riječi
Riječi
Riječi
Koje više nitko ne sluša
Zapaliću (si) svijeću
Odigraću (si) nešto
Sebe sebi sobom
I onda ću u publiku
Javnost
Baciti rižu
Sjeme
Neka se oplodi
Tko ostaje i
Tko želi ići
Dalje
Bilo nas je dvanaest
Ah, kako to obećavajuće zvuči
Dvanaest
U mračnom i zadimljenom
Klubu
Svi sa svojim pojmom
Trčimo u pojmovnik
Gradskih dilema
I publika
Javnost
I počelo je
Otpočelo je smjenjivanje
Ljudi i riječi
Riječi
Riječi
Koje rijetko tko
Sluša
No svi su pljeskali
Da pokažu da su svjesni
Da su budni
I nakon pojmova poput „ugrađivanja“
„Sportskih centara“
„Biciklističkih staza“
E, to je bilo zanimljivo
I „dođoške“
I to je bilo zanimljivo
Došao je red i na mene
„Bezdomnost“
Ah, kako to teško zvuči
Ta riječ
Tako sama
I sve i ništa
Kao i većina riječi
Pojam ili dilema
Ili samo pitanje
Grad gradila bijela vila
Grada nije sagradila
Grad gradila bijela vila
Gradu oči izvadila
Improvizirao sam
Naricaljku
Nad gradom
Sobom
Publikom
I javnošću
I vukao svoj kofer
Pun papira
Popeo sam se na scenu
Uperio pogled ka
Javnosti
Koja je upitno promatrala
Što je sad ovo
Ah, pa to nisu riječi
One riječi
Tko je to zaboga
I što on zapravo hoće
Neki su se smijali
Neki glasno komentirali
Neki samo gledali
A ja sam cvilio svoju naricaljku
Palio (si) svijeću
I onda iz kofera izvadio papiriće
Sa riječima
Sa podacima
O onima koji su krali
I kradu još uvijek
O nekakvoj demokraciji
O kojoj svi govore
I o nekim milionima koji su
Nestali
A riječ je o kulturi
I gradu
U kojem živim
Još uvijek
I sve te riječi
Izgovorio sam u mikrofon
Kao vijesti u podne
Iako je mrak pao
Odavno
Onda sam se zaustavio
Zašto bih im ja čitao
Pa znaju si čitati i sami
Pa to je publika
Javnost
Podijeliću im papiriće
Riječi
Podatke
Neka sami sebi čitaju
Drugima neće
Toga sam svjestan
Spustio sam se među njih
Pružio im sve što imam
Uzimali su
Neki nisu htjeli
A negdje straga čuo sam riječi
Tko je ovo
Kakav je ovo pop
Tko ga je pustio ovdje
Bila je to neka djevojka
Pijana i glupa
Publika ju nije čula
No ja jesam
Nije razumjela
Djevojka od straga
Nikad nije čula
Nikad nije vidjela
Pijana i glupa
Nije mi ju bilo žao
Na nju neću baciti rižu
Vraćao sam se na scenu
Cvileći drugu naricaljku
Oj, grade moj
Oj, grade moj
Sporo sam prilazio svijeći
Koja je uporno trajala
Onda sam ju ugasio
Stavio u kofer i krenuo
Publika je već počela
Pljeskati
Ah, ta javnost
Uvijek tako budna i tako svjesna
A ja sam si ruku gurnuo u džep staroga kaputa
I izvadio punu šaku
Bijele riže
Bacio sam ju u ljude koji su pljeskali
Smijali se
A jedna je žena tiho plakala
Acta fabula est
Uspjelo je
Uspio sam
Pokupio sam svoje stvari
I nakon nekoliko riječi
Pohvale i hvale
Ah, te riječi
Opet riječi
Riječi
Riječi
Tiho krenuo doma
Mokrim ulicama grada
Koji nije grad
Vukući svoj kofer i svoju bezdomnost
Prazno
Ah, kako to patetično zvuči
Dok mi je u džepu staroga kaputa
Ostalo nekoliko zrna
Bijele riže
Taman koliko treba
petak, 17.12.2010.
DANAS SAM KUPIO CIPELE
Danas sam kupio cipele
Na trećem spratu tržnog centra
Dok su ljudi mirno prolazili
Vukući svoju decu i pune kese
Iz kojih su ispadali artikli sa sniženja
markice, nalepnice i popusti
A deca ih brižno skupljala
Da ne moraju mama i tata
Akcija od malena
Gledao sam u izloge
Provirivao ispod velike crne kape
I crvenog šala
Honorar je juče stigao
Donela ga je Beate iz Berlina
Sa nekoliko knjiga
Iz istog projekta
Hvala Vam, zaista niste trebali
Uvek su nas učili da odbijamo poklone
Fala, imamo kod kuće
Uzeo sam knjigu i stavio je u ranac
Kad se mrtvi ceremonijal pozdravne reči završio
I kada su (mrtvi) primerci publike otpljeskali svoje
A kamere i fotoaparati zabeležili trenutke
Bez kojih sigurno ne bismo mogli dalje
Od drugog dnevnika na RTS-u
Mi smo kroz hodnike Etnografskog muzeja
Žurili na međusprat
Nisam znao da muzeji imaju svoje sobe
Male i malo veće
Kao hotelske
Potpisano, isplaćeno, zahvaljeno, pozdravljeno
Izašao sam
Gotovo trčeći
Klizio sam ulicama Beograda
Histerično
Dok je vejao neki meki sneg
Kao perje iz jastuka
Cigani lete u nebo
Sneg veje, a ljubav je
Govorio je pesnik
Koji, kome, o kome
Neko će se setiti
Stopala hladna kao led
Osećaj već poznat
I priznat
Govoriš kao moja baba
U kafani Mornar
Koja je nekad bila kultno mesto onih
Koji su razgovarali
Seli smo i naručili pelinkovac
Ah, kako je to boemski
U nekom drugom gradu
Disati kao nekad
U prošlosti
Imaginarnoj, naravno
Govorili smo o umetnosti
O kulturi
O kulturnoj politici
Ah, kako je to boemski
Dok nismo popili
Čašicu
Do kraja
Sutra ću ustati u sedam i biću tamo već pre devet
Kupiću neke fine
Ne jako skupe
Za zimu i za proleće
Ove su pukle sa svih strana
I užasno su hladne
Hladne su ujutru kad ih obujem
Hladne su dok ih nosim preko dana
Hladne su uveče kad ih izujem
Stopala hladna kao led
Govoriš kao moja baba
Ako jednom budem star
Moći ću i ja da kažem
Od svog honorara kupovao sam cipele
I plaćao struju
Ostalo se dešavalo
U hodu
I biću blago setan nad tim vremenima
Kojih se sećam
Koja su se desila
I koja nisu
Sinoć kad smo se vratili iz Beograda
Trčao sam na Filmski front
Gledao sam filmove
I trudio se da ih pratim
Dok su oko mene ljudi
Pili
Pričali
Pušili
Pili
Pričali
Pušili
I sve to opet
Ne obazirući se mnogo
Šta se dešava na platnu
Novosadska urbana publika
Sazdana od austrougarskih fasada
I nabijena na cevi
Marije Terezije
Iz buke smo istrčali u mrak
Nas troje,
I kroz neke apatične pahulje
Otišli do naše kafane
I tamo sedeli
Do jutra
A onda je osvanuo dan
Leden kao i svi prethodni
I ja sam na svoja ledena stopala
Obuo stare cipele
Ledene i šuplje
I krenuo u tržni centar
Za samo nekoliko minuta
Honorar se pretočio u
Nove
Crne
Kožne
Ah, kako to nije boemski
Ući u tržni centar
Pokazati prstom
Te
Izvaditi keš
I izaći kao pobednik
Stare cipele
Šuplje i hladne
Sad su na polici
Spremne
Za mrtve ceremonijale
Za muzeje
Mrtve i hladne
A ja nastavljam ulicama grada
Histerično
Dok veje neki paperjasti sneg
A ljubav je, kako kaže pesnik
Večna
petak, 10.12.2010.
Fotografija iz nepostojećeg albuma
- Ikskjuzmi, kenju, džast, ju nou, džast, ju nou, foto, pliz...? – tako je nekako zvučao stranac koji me je na sred mosta zaustavio i zamolio da ga fotografišem. Engleski nije znao, ili ga je znao taman toliko da može da prenese svoju neutoljivu želju za otimanjem dela stvarnosti, tog jednog trenutka u toj nekoj zemlji kroz koju protiče Dunav, u gradu koji, kao i mnogi gradovi uz reku, ima tvrđavu. Tom strancu, tom čoveku, bilo je, kao i većini turista, većini ljudi koji dođu u ovaj grad, važno da ima fotografiju „sa tvrđavom iza“. Nama koji pored te tvrđave prolazimo svaki dan, važnije je šta je „ispred“, a o fotografijama sve ređe razmišljamo.
Promrzlim prstima sam pokušavao da pritisnem „pravo dugme“, na aparatu koji je bio toliko mali da mi se činilo da „pravo dugme“ nikad neću pronaći svojim debelim prstima. Ipak, nakon napipavanja po glatkoj površini sprave za otimanje delova stvarnosti, prstima bez osećaja – uspeo sam, škljocnulo je, onda sam pritisnuo još jednom, „za svaki slučaj“ (uvek su nas učili da je dobro još jednom... za svaki slučaj).
Ova scena sa početka dana podsetila me je na sva ona fotografisanja u osnovnoj školi. Seoski fotograf (kojeg su svi zvali slikar!) dolazio bi da najavi svoj dolazak. Davao bi nam nekoliko dana da se „sredimo“. Većina nas se trudila da za tu „posebnu priliku“ (u pitanju su poslednje godine dvadesetog veka!) obuče nešto novo, nešto što se čuvalo samo za „posebne prilike“, u koje su spadale: svadbe, sahrane, ispraćaji u vojsku i „slikanje“ u školi.
Sećam se koliko sam bio očajan kad sam shvatio da sam na fotografiji iz trećeg razreda obučen identično kao na onoj iz drugog. Činilo mi se da su to svi primetili i da će sad krenuti salva pitanja: kako, zašto, zar nemaš nešto drugo...
Do dana današnjeg me to niko nije pitao.
Fotografisali smo se gotovo uvek ispred škole, na livadi, pored malih borova, ili na stepeništu ispred ulaza. Bilo je to valjda zato što su te fotografije (koje su svi zvali slike!) onda delovale lepše, življe, zdravije. Danas, kada ih gledam, u tom prirodnom ambijentu svi izgledamo neprirodno. Jedna devojčica, mislim da se zvala Jelena, obučena je u braon bluzu protkanu zlatnim nitima (maminu), crnu suknju „ispod kolena“ (isto maminu „iznad kolena“) i crne lakovane štikle! Kada se fotografija malo bolje pogleda, vidi se da su te crne lakovane štikle umazane blatom. Trebalo je doći do livade.
Učiteljica, odnosno učiteljice, jer smo ih imali ukupno tri za četiri godine, uvek stoje sa strane i ispod desne ruke drže dnevnik. Sve do jedne! Pamtim i kad je „slikar“ morao da sačeka dok jedna od njih ode po dnevnik. Možda je mislila da se bez te velike crvene knjige niko neće znati da je ona, gle, učiteljica!
Kada sam prvi put otputovao van zemlje, trudio sam se da fotografišem baš sve. U to „sve“ je spadalo baš sve: ulice, trgovi, spomenici, crkve, muzeji, zgrade, prodavnice, semafori, ljudi na ulici, plakati, bilbordi, gradski prevoz, ulaz u kafić, novine na klupi u parku, nebo, hrana u tanjiru, smeće...
Sada, kada putujem, foto-aparat ne nosim. Te sam se obaveze oslobodio. Nemam ni foto-albume, a u stanu čuvam tek nekoliko fotografija. Među njima je jedna koju mi je prijateljica poklonila pre nekoliko godina. Kupila ju je na buvljaku. Na njoj je dete, dečak ili devojčica od nekoliko godina, u nekom neobičnom odelu koje podseća na haljinu i finim lakovanim cipelicama. Fotografija je crno-bela, a na poleđini piše: Čedomil Ilić (1894-1898). Napravljena je u Studiju Aderer u Sarajevu. Ta fotografija stoji na radnom stolu, ispod hibiskusa, prislonjena na staru džezvu. Da li je to zaista neki Čedomil, i da li je ta fotografija zaista iz Sarajeva, s kraja devetnaestog veka, više nije bitno. Iz nečijeg je doma dospela na buvljak, među sve i svašta, među ništa. Sad je opet u domu, nije bitno čijem. Sada je deo nepostojećeg albuma, nije bitno čijeg.
Nakon fotografisanja slučajnog turiste, idući bulevarom, svratio sam u redakciju novina, zapravo u onaj deo gde se predaju oglasi. Setio sam se da je fotografija jedne prijateljice na koju često pomislim, ostala tamo, među fotografijama umrlih. Ušao sam i zamolo da mi daju da pogledam da li je još uvek tu. Gospođa na šalteru me je tugaljivo pogledala, izvukla jednu ogromnu kartonsku kutiju punu najrazličitijih fotografija, malih i velikih, u boji i crno-belih, isečenih i iseckanih, i rekla – Pogledajte ovde, možda ćete je naći, ali...
Zahvalio sam joj se uz osmeh, prislonio kutiju prozoru i počeo da tražim. Na desetine i desetine fotografija onih koji su umrli prolazilo mi je kroz ruke, bilo je tu onih koje nisam poznavao, ali i onih koje sam znao, prepoznao, da li iz života ili iz novina. Tražio sam pažljivo i polako, uz neki čudan osećaj, nelagodu – što preturam po ljudima koji više nisu živi. I onda sam je pronašao, na dnu kutije: mala fotografija u boji. I bio sam srećan. Gospođi sa šaltera sam vratio kutiju sa mrtvima, još jednom se zahvalio i izašao. Gledao sam u fotografiju koju sam spasio od uništenja ili večnog stajanja u kartonskoj kutiji, među sugrađanima kojih više nema.
I nastavio, linijama i marginama svog nepostojećeg albuma, do sledećeg „slikanja“, u lakovanim cipelama ili bez njih.
petak, 03.12.2010.
Drug je drug
Ljudi tiho romore pokislim gradom, razvučeni u svojim mucavim pokušajima.
Moj prijatelj B duguje svom prijatelju E hiljadu dinara. Pozajmio ih je na otvaranju Retrospektivne izložbe „Moć žene: Katalin Ladik“ da bi kupio monografiju pomenute umetnice. Monogrfija, dakako, vredi mnogo više od tih hiljadu dinara, zato je B i pohitao na štand. Za nekoliko dana će koštati tri hiljade i onda je nikad neću kupiti – rekao je. Te je večeri iz Muzeja savremene umetnosti izašao optimističan i pun ushićenja. I krenuo je kući, pod krupnim kapima kiše. Već na pola puta, dok je prelazio most preko mutnog i tromog Dunava, shvatio je da dug u koji je svesno ušao – ne zna kako će da vrati. Iako je hiljadu dinara zapravo manje od deset eura, i iako je za neke normalne uslove... i tu je stao. Priča o „normalnim uslovima“ i „pristojnim standardima“ ne znači ništa. Jer, svaki put nakon takvih razmišljanja ostane samo – priča. I ostane realnost, protkana manjim i većim dugovima. Ali E mi je drug – pomislio je. Da, „drug je drug – al dug je dug!“, vrisnula je odnekud stara izreka.
Dani su prolazili, tromo i mutno kao i reka preko koje je prelazio svaki dan. Jesen se polako vukla svome kraju, a vetrovi su najavljivali tromesečno ledeno doba, koje je trebalo izdržati. Prethodnih godina se naš B nije mnogo obazirao na vremenske okolnosti. Čak je znao oduševljeno da posmatra dok pada prvi sneg. Nisu mu smetali ni kiša ni vetar.
A onda je postao meteoropata. Svaka promena vremena odražavala se na njegov osećaj „životnosti“. Ako je bilo jako toplo – nije mogao da diše, nerviralo ga je što se non-stop preznojava, a na zračenje nije ni smeo da pomišlja. Ako je bilo jako hladno – onda su mu stopala bila non-stop promrzla, žalio bi se da su mu „proradili“ sinusi, a prste na šakama nije osećao. Ipak, najgore bi bilo kad bi se menjao atmosferski pritisak. Tada bi naš B imao osećaj da će se srušiti, ne bi mogao dovoljno da udahne, sve bi ga nerviralo. I neživo, a tek živo.
„Dug“ je postao delom svakodnevice. Ne samo našeg B, on je u ovoj priči najmanje bitan. Da li to ide tako s godinama, „sve u svoje vreme“, ili se na kosmičkom nivou dešava nešto „bitno“ – dugovi i dugovanja zauzeli su visoko mesto na lestvici životnih preokupacija. Nonšalantni drugarski odnosi zamuckuju u rokovima, „ja tebi, pa onda ti meni“ – važno je da ide u krug. I sve je manja razlika između onog kako svakodnevni život vidi naš B, a kako njegova osamdesetogodišnja baba J. „Od danas do sutra“, a kako ćemo sutra...o tome ćemo kad to sutra dođe. Važno je da ide u krug.
„Sanjao sam te noćas, pa velim, da ti se javim. Kako si, šta ima novo?“ – pisalo je u sms poruci koju sam posalo svojoj prijateljici M koju nisam video mesecima. Tek sutradan je stigao odgovor – „Sanjao? Nadam se nešto dobro. Kod mene sve same loše vesti. Samo da ova godina prođe, a sa njom i sve što ju je obeležilo.“ I tu se naša mala komunikacija završila. Loše vesti su mogle da budu svašta, uostalom kao i san. Ono „kako si“ u međuvremenu se izgubilo. Sms poruka je zalečila zabrinutost – trenutno, kao i svaka tableta. Komunikacija je „obavljena“ – trenutno, kao i svaka obaveza. Otipkali smo tih nekoliko reči, niko nikom nije dužan. Čist račun...
Iduću bulevarom, pod krupnim kapima kiše, setio sam se da mogu proveriti da li je država prodala mojih 5 akcija. Ušao sam u Štedionicu, uzeo svoj broj (ništa bez broja!) i prišao šalteru. Gospođa je ljubazno tipkala po tastaturi, a ja sam kroz staklo gledao u monitor. „Žao mi je, stanje na računu je 0“ – „obavila“ me je i kliknula sledeći broj. Iza mene je prilazio neki stari gospodin. Došao je da proveri isto što i ja. „Obavljen“ je isto kao i ja. Jedna nula, dve...
Sve jednom prođe, pa će i ovo – govorila bi moja osamdesetogodišnja baba J.
Moć žene još jednom se pokazala kao tableta. Nasmejao sam se, trenutno – i nastavio, pod krupnim kapima kiše. Drug je drug, A, B, C, D, E...i tako dalje, i tako redom.
