Ko pas
Ma ljudi tupava sam do boli! Tek što sam se logirala kao Ms.Rambo i napisala svoj prvi blog, uspjela sam nekim čudom zaboraviti lozinku?! Pokušala sam sve varijante na tu temu, ali avaj! Ne ide. A tek oni lijenčine iz help@blog.hr!!! Tri puta sam im pisala i molila da mi pošalju zaboravljenu lozinku, no nisu se oglasili. Ni MU ni BE.Evo, doskočila sam njima,vama i samoj sebi, malo modificiravši ime.
Scena je večeras druga. Muž spava, djeca spavaju. Pas spava. Čudite se odakle pas? I ja se čudim. Gospodin Muž je došao prije dva dana doma i donio psa, (iako sam se ja tome protivila). Ma nisam se protivila psu, jer ja volim pse, nego činjenici da i bez psa radim ko pas, i da sam umorna ko pas, i da će mi taj pas biti još jedno djete u obitelji i da ću vjerojatno sad biti umorna ko dva psa.
Ali kao što rekoh, nitko me nije uzeo za ozbiljno, djeca su urlala od sreće, plus Muž i bilo je dakle, 3:1, plus pas, 4:1. I tako, slegnuh ramenima,uzeh krpu i krenuh brisati prve pišaline i kakice koje je moj novi pas prolio po parketu, tepihu, pločicama, svugdje samo ne u mini wc koji sam kupila u pet shopu.
Nego, htjedoh reći da ne znam kad sam se počela osjećati ovako otuđeno i usamljeno u vlastitoj koži. ponekad pomislim da se to dogodilo prije par godina, ponekad mi se pak čini da sam u tom feelingu otkada znam za sebe. sama usred gomile ljudi, prijatelja, djece, muža, mame, tate, pasa, mačaka. Uvijek i svugdje, sama i neprilagođena.
ja sam neprilagođen, ooo, ja sam ne prilagođen, kaže Jura Stublić, novi val, osamdesete... osamdesete su bile godine... A to je bilo tako davno, da mi se danas čini da sam to sanjala, tako davno da sam sve to gotovo zaboravila. Davno, davno bilo je, a ja sam i dalje ostala ista, i danas me uče kako odrasti. A ja ne znam o čemu oni zapravo pričaju...
|
